Piše: Dmitrij Bavirin
Rusija ima istovremeno nekoliko razloga da bude ljubomorna na odnose Srbije sa Kinom. Na primer, srpski predsednik se vakcinisao kineskom vakcinom, a srpska vojska se preorijentisala na kineski vojno-industrijski kompleks. Istovremeno, ankete pokazuju da Srbi cene kinesku pomoć više od bilo koje druge. Da li su opravdani strahovi da Peking istiskuje Moskvu sa Balkana i mišljenje da su Srbi spremni da promene svog „najboljeg prijatelja“?
Razgovori o tome da Kina pokušava da potisne Rusiju sa Balkana i zauzme njeno mesto traju već nekoliko godina, ali poslednjih dana oni su postali posebno emotivni. Postoje dva karakteristična razloga za to i o njima aktivno izveštavaju mediji.
Prvi je da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić vakcinisao protiv kovida-19 kineskom vakcinom Sinofarm. Srbija aktivno kupuje ruski „Sputnjik V“, a prvu (i dugo očekivanu) pošiljku Vučić je lično dočekao na aerodromu. Ipak, rešio je da promoviše kineskog proizvođača.
Drugi je da je na godišnjicu NATO bombardovanja Jugoslavije kineski ministar odbrane Vei Fenghe boravio u poseti Beogradu i održao govor u kojem je ono što se dogodilo 1999. godine nazvao neoprostivim zločinom – „Kina to nikada neće zaboraviti“. Štaviše, iz tona govora moglo se zaključiti da je Peking spreman da brani Beograd ako se nešto dogodi – doslovno se čulo: „Tako nešto više nikada nećemo dozvoliti.“
U tom kontekstu vredi napomenuti da je Vučić krajem prošle godine izvršio rokadu u vladi: sada već bivši ministar odbrane Aleksandar Vulin prešao je u fotelju šefa Ministarstva unutrašnjih poslova, koju je prethodno zauzimao Nebojša Stefanović, sadašnji šef ministarstva vojnog. Vulin je socijalista i jedan od najproruskijih ministara u Vladi Srbije, dok je prema zlim jezicima član predsedničke stranke Stefanović strani plaćenik (doduše ne postavljen od Kine, već od strane Evrope i Sjedinjenih Država).
Međutim, čak i pod Vulinom, koji je bio zadužen za zadatak preoružavanja srpske vojske (Hrvatska je izazvala ovu regionalnu trku po nagovoru NATO-a), Beograd je počeo aktivno da kupuje kinesko oružje. Konkretno, postao je prvi kupac kineskih borbenih bespilotnih letelica u Evropi i kupio je protivavionski raketni sistem FK-3 – analog ruskog S-300.
Ispada li onda da su u pravu oni koji veruju da nas je Beograd „izdao“, okrenuvši se od Moskve i okrenuvši se Pekingu, gde mu je, prema rečima ministra Fenghea, s radošću ponuđeno „specijalno i neuništivo prijateljstvo“? Ne, nisu u pravu. Tačnije, u pravu su samo polovično.
Poslednjih godina Kina usiljeno pojačava svoju spoljnopolitičku aktivnost, što je, inače, direktno povezano sa pokušajima Zapada da „obuzda“ tu državu. Šireći svoj uticaj širom sveta, Peking pokušava da zauzme sav prostor koji drugi još nisu zauzeli, istovremeno gurajući u stranu konkurente – jedne (poput Rusije) nežno, druge (poput Indije i Sjedinjenih Država) mnogo grublje, ali u svakom slučaju po principu da kineski interesi stoje iznad svega.
U isto vreme, Srbija ima poseban položaj kod Kineske komunističke partije, jer se nalazi u Evropi, gde se investitori iz NR Kine i pozivi te partije na prijateljstvo tretiraju sa oprezom, ali istovremeno ostaje i nesvrstana i nije član Severnoatlantske alijanse.
Međutim, ne treba precenjivati značaj strastvenog govora druga Fenghea protiv NATO-a. NJegov patos je uzrokovan činjenicom da su tokom bombardovanja Beograda Amerikanci slučajno bacili pet bombi na teritoriju kineske ambasade. Četiri od njih su eksplodirale, ubivši tri kineska novinara. Sada se uz veleposlanstvo Pekinga nalazi posebno spomen obeležje, kraj kojeg je kineski general oštro osudio NATO. Srbima je bilo drago da su sve to čuli, ali poenta nije u tome da su Kinezi spremni da ih brane od Amerikanaca, već da Kinezi nameravaju da štite svoje, u šta ionako niko ne sumnja.
Sva ta istočnjačka revnost na Balkanu zaista je u suprotnosti sa ruskim interesima. I istovremeno se savršeno uklapa u spoljnopolitički metod Aleksandra Vučića, koji njegovi simpatizeri nazivaju „uravnoteženim“ i „multivektorskim“, a protivnici – „šizofrenim“ i „višestruko pozadinskim“, što znači pokušaj sedenja na nekoliko stolica poput evropske, ruske, američke, kineske.
Ali, bez obzira kako mi o tome razmišljali, Vučića opravdava jedna važna i objektivna okolnost: Srbija je veoma siromašna zemlja. Siromašna ne u afričkom i ne u ukrajinskom smislu, gde se uz tu definiciju odmah nadovezuje pridev „nefunkcionalna“, već u sovjetskom smislu – „sirotinjski ali čisto“. One ne stoji sa ispruženom rukom da prosi milostinju, ali viška novca nema – i ne očekuje se da će ga imati.
Zašto se ne očekuje – posebno je pitanje, ali najbolniji faktor u tom smislu je demografija. Srbija je jedna od „najstarijih“ država na svetu – mladi koriste prvu priliku da emigriraju u Evropu, dok stariji ostaju na teretu i brizi vlasti.
Kina, naprotiv, ima toliko novca da mora nekud da ga uloži, a strateški cilj da postane globalna velesila i pojačano obraćanje pažnja na međunarodni imidž Narodne republike potiče je da taj novac aktivno troši.
Nije reč samo o kineskim investicijama u Srbiji (a njih ima mnogo i Peking je pre svega zainteresovan za realnu proizvodnju), već i o pitanjima koja su za nas osetljiva: o konkurenciji na tržištu vakcina i oružja.
Uzmimo za primer medicinu. Osećajući da pandemija korona virusa preti da na krajnje negativan način utiče na spoljni imidž, koji je Kinezima tako dragocen, Peking je počeo da šalje humanitarnu pomoć svima koji su voljni da je prihvate i istovremeno predstavljaju interes za Kinu. U Srbiji su tu pomoć prihvatili oberučke, jer im je zaista bila potrebna, ne zaboravljajući da se uredno zahvale (narod je tamo učtiv) i požale se na nedostatak iste te pomoći od Evrope (ali, što je važno, ne i od Rusije).
Kao rezultat, anketa na temu „ko više pomaže Srbiji“, koju je prošlog leta naručio Institut za evropske poslove, iznenada je pokazala jasno vođstvo Kine – 40% naspram 17% glasova za Evropsku uniju (koja je i dalje glavni trgovinski partner) i 14,65% za Rusiju…
Radi bolje ilustracije politike Kineza u toj oblasti dovoljno je napomenuti da su oni spremni da svoju drugu vakcinu, Sinovak, dele sasvim besplatno.
Jedna od ovih dobrotvornih pošiljki nedavno je otišla u Gruziju, još jednu hronično siromašnu zemlju.
Slična je priča i sa oružjem. Srbi bi se vrlo rado naoružali ruskim oružjem – po tom pitanju održano je mnogo pregovora i konsultacija, zaključeno je nekoliko izuzetno važnih ugovora. Ali naše oružje je skuplje od kineskog, a glavna tema tokom većine konsultacija bilo je pitanje popusta – srpska vlada je prinuđena da štedi na svemu.
Kina, koja osvaja nova tržišta i u tu svrhu se razbacuje parama u vidu popusta i kredita, vrlo je predusretljiva, štaviše, spremna je da zajedno sa oružjem kupcu preda i tehnologiju proizvodnje (koju su i sami često ukrali, između ostalog i od nas). To ne znači da Rusija malo radi za Srbe – i mi im dajemo popuste i zajmove, koje Srbi izuzetno cene i na kojima su nam iskreno zahvalni. Ali naše mogućnosti su neuporedivo manje od mogućnosti Kine, a sovjetska strategija da se širom sveta hrani sirotinja nauštrb standarda sopstvenog stanovništva pokazala se neefikasnom. Za razliku od savremene srpske strategije.
Prostije rečeno, Srbija nije okrenula leđa Rusiji – i ne namerava da to učini. Ali omiljena izreka Srba „nas i Rusa 150 miliona“ ne može se sipati u traktor umesto nafte. Beogradska „mnogovektorska politika“ (koja znači: što više „vektora“, to bolje, a kineski vektor se ispostavio najisplativiji) nije uzrokovana ideologijom, već nuždom: politika srpske vlade u ovom smislu može se uporediti sa domaćicom iz 1990-ih godina, čiji je budžet primorava da iz novina izrezuje kupone za popust. Da su te novine kineske – izrezivala bi ih i iz kineskih.
Kad bismo bili spremni da potrošimo milijarde da „zabetoniramo“ svoje pozicije na Balkanu i da ne dozvolimo da nas Kina „istisne“, Srbi bi ih sa zadovoljstvom prihvatili – u bilo kom obliku. Ali mi, izgleda, na to nismo spremni. To nas, međutim, ne sprečava da iz razumljivih razloga gajimo panslovensku ljubomoru.
Štje za to vreme Vašington uradio na Kosmetu, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari/Vzgljad
