Priča o spektakularnom prebegu počinje na Dalekom istoku SSSR-a gde je poručnik Belenko dobio mesto službovanja. Izvesni DŽon Baron u svojoj knjizi „Pilot miga“ (Mig Pilot: The Final Escape of Lt. Belenko) naveo je da Belenkov motiv prebega nije bio ideološki, niti materijalni, za milion dolara kako, se navodilo u sovjetskoj štampi nego, prema njegovim rečima „duboko razočarenje“.
Naime Baron, za čijim identitetom se zapravo prema nekim istoričarima krio sam Belenko, navodi očajno stanje esakdrile u koju je stigao pilot supersoničnog lovca. Veći deo ovog sastava, prema njegovim rečima nije se treznio, a bili su smešteni u barakama bez elementarnih uslova za život. Navodno mladi Belenko je iz dana u dan postavljao pitanja o daljem putu partije. S jedne strane očajni uslovi život, s druge svakodnevno ubeđivanje da je on elita sovjetskog društva, kod njega su izazivali osećaj raspolućenosti, pisao je Baron.
Očajanje je bilo veće i zbog šetednje na gorivu koje je bilo potrebno da se izvrši potreban nalet i ovlada letelicom kakava je MiG-25, što je kod pilota izazivalo frustracije. Navodno su komesari time sprečavali mogućnost prebega.
Baron u nastavku knjige navodi da su piloti osim letenja imali i druge društvene aktivnosti kao što su bili krčenje šume, pravljenje puteva i slične neletačke aktivnosti. Letačka obuka je ponekad bila prekidana uzbunama zbog pojave američkih izviđačkih aviona SR-71 Blak bird, kojima su u presretanje poletali migovi. Zbog loše trenaže udesi sa migovima bili su česti, a posebno je Belenku ostao u sećanju slučaj, kada je MiG-25 izleteo sa piste i udario u kombi pun dece koji se kretao putem u blizini aerodroma. Međutim, niko kasnije nije zvanično, u SSSR-u potvrdio da se ikada desio ovakav slučaj, pa se često navodi da su Belenkove besede bile više plod preterivanja kako bi se ocrnio Sovjetski Savez.
Prema ovoj priči, očajanje i nemoć uticali su i na Belenkov porodični život, jer ga je sopstvena supruga, sa sinom, napustila i vratila se u Moskvu. Takođe, po njegovim rečima, jedini spas od očaja i beznađa bio je prebeg u Japan.
Belenko je počeo da kuje plan. Procenio je da sa količinom goriva koja se sipa u MiG-25 tokom letačkih dana bio je nedovoljan za prelet do Japana. Shvatio je da mora čekati priliku kada će rezervoari na avionu biti puni, a to se nije dešavalo često. Takođe, potrebna mu je bila i odlična meteo situacija, kaj često nije bila sjajna. Osim toga njega je najviše plašilo, što ne zna ni reč engleskog jezika, a poseban strah je izazvala mogućnost obaranja od strane američkih ili japasnkih lovca, koji su često u toj zoni patrolirali. Jedini kontakt koji mu je preostao bio je vizuelni, sa potencijalnim presretačima. Kako ne bi dobio raketu u avion, potrebno mu je bilo čisto nebo bez oblaka.
Priliku za beg Belenko je dobio 6. septembra 1976 za vreme rutinske vežbe. Nakon poletanja sa matičnog aerodroma u blizni Vladivostoka, Belenko je sa migom prešao u brišući let kako bi ga kolege iz jedinice što teže uočile i presrele. Iskoristivši njihovu nepažnju ubrzo se domogao japanskog vazdušnog prostora. Let mu je ipak otežala nepovoljna meteo situacija i oblaci kako što mu je ometalo pronalaženje adekvatanog aerodrom za sletanje. U trenucima kada je situacija sa gorivom već postala kritična, njemu se osmehnula sreća jer ugledao mali civilni aerodrom Hakodate. Tokom sletanja za dlaku je promašio jedan pun putnički avion, ali je ipak uspeo da sleti na omanju pistu i to 30 sekundi pre nego što su motori stali. U rezervoarima nije ostalo ni trunke goriva. Kako je pista u Hokadateo „kratka“ za sleteanje aviona kakv je Mig-25, Belenko je prilikom sletanja usled permanentnog kočenja spržio kočnice, i gume su na kraju popucale, posle izletanja sa piste. Letelica se zaustavila ispred antena u pretpolju.
Iskočivši iz aviona pred zapanjenim Japancima odmah je zatražio azil, a tog trenutka se otvorila nova priča u koju na scenu je stuplila diplomatija i obaveštajci.
Amerikanci su odmah po sletanju bili upoznati sa ovim neobičnim preleteom. Ni sami nisu mogli da veruju da su na poklon dobili lovac o kome su do tada raspredani različiti mitovi i legende. Vrhunski lovac od koga je strepeo USAF i NATO sa svojim članicama, našao se u američkim rukama. Započela je momentalna operacija ispitivanja letelice. Avion je prebačen ekspresno u bazu Vrajt Peterson (Wright-Patterson Air Force Base), Dejton, Ohajo.
Ispitivanja su, navodno prema američkim izvorima, pokazalo da je avion precenjen. Ispitvanjem je pokazano, da na mestima gde se očekivao titanijum u konstrukciji koristili čelične legure. Čitava letelica bila je nedorađena, a radar - cevaš imao je snagu od 500 kW. Amerikanci su tvrdili da je letelica inferiorna u borbi sa Fantomom F 4, a priča o 3 maha prenaduvana, iako su izraelski piloti i dalje prepričavali, kako su izviđački letovi MiG-25 RB nad nebom Izraela, nezaustavljivi i da su dostizali brzine od čak 3,2 maha. Inače, važan isotrijski detalj tokom „Pustinjske oluje“, bio je i taj da je upravo MiG-25 oborio američki F/A-18.
Kakva je situacija u SSSR-u? Iznervirani Sovjeti odmah po saznanju o Belenkovom prebegu angažovali su najboljeg sovjetskog obaveštajca u Japanu Stanislava Levčenka da smesta obezbedi povratak avion i Belenka u otadžbinu. Levčenko je imao kao priv zadatak, da na svaki način spreči da Amerikanci pregledaju avion iznuta. Uticaj je trebalo da krene prvo preko medija, kada je trebalo objaviti „navodno“ pismo Belenkove supruge koja, sva ucveljena, poziva muža da se vrati u Sovjetski Savez. Tekst je trebalo da bude praćen i njenom slikom kako bi što uverljivije bilo, iako se kasnije, posle ličnog Levčenkovog prebega, utvrdilo da je pismo bilo lažno. Japanski mediji su odbili da štamapaju ovo pismo, jer im je Belenko u pojedinim japanskim medijima, već dao eksluzivnu priču u kojoj je naveo i da ga je supruga ostavila i vratila u Moskvu.
Levčenkov napor je propao, kao i svi zakulsini pregovori da se MiG-25 odmah vrati u Sovjetski Savez. Amerikanci su posle detaljnog saslušanja odlučili da je Belenko odličan materijal, pa su ga umesto u Moskvu eskpresno prebacili u SAD, tamo je dobio posao savetnika i predavača u američkim vazduhoplovnim agencijama. Zanimljivo je i to da samo tri meseca posle njega u SAD kao prebeg je stigao i Stanislav Levčenko koji je sa predhodno prebeglim pilotom postao prijatelj.
Epilog sa prebegom MiG-25 završio se 12. oktobra (67 dana od prebega) u luci Hitači kada je Sovjetima predata letelica. Avion je zatim brodom „Taigonos“ prebačen do Baltika i svoju karijeru je završo u Litvaniji u gradu Daugavilisu gde je predat na upotrebu Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji kao učilo, a posle isteka resursa bačen na otpad.
Sovjeti su odlučili da sprovedu detaljnu istragu o prebegu. Osim supruge, saslušan je i veliki broj oficira i civila sa kojima je Belenko bio u kontaktu. Tokom istrage obaveštajci GRU došli su do zapanjujuće informacije da Belenkov nastavnik letenja 1973 svoojim avionom prebegao u Iran, a utvrđeno je i da je Belenko stalno bio u konfrontaciji sa svojim naređenim oficirima. KGB je imao zadatak da diskreditiuje samog Belenka tvrdeći da ga je zavrbovala CIA, ali do dana današnjeg nisu publikovani nikakvi opipljivi dokazi koji bi potvrdili ovakvu priču.
Kakav je bio epilog na sovjetskoj strani. Zvanični izveštaji vreme u propagande kada se posledice još nisu mogle objektivno potvrditi, pored navoda o „moralnoj šteti“, pokrenuli su i pitanje „materijalne štete“. Naime, bez obzira, što je avion vraćen, Belenku je pripisana materijalna šteta koju je pričinio SSSR-u u vrednosti od 2 milijarde rubalja, a zbog troškova prerade siftvera koji je koristio MiG-25. Sistem „start-up“ lovačkih raketa, dobilo je dugme za samouništenje, Obvaj uređaj je odmah dobio nadimak „Belenkovskaя”.
Prema nepotvrđenim izvorima, promenjen je odnos prema pilotima koji lete vrhunske avione u smislu, povlašćenijeg položaja, ali sa znatno efikasnijom proverom patriotskih osećanja.
Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR-a građanina Viktora Belenka, osudio je (u odsustvu) za izdaju – na smrtnu kaznu streljanje. Belenko je svoju karijeru nastavio i kao saradnik američke obaveštajne zajednice, pa se njegovo ime ponovo spomenulo u istrazi obaranja južnokorejskog boinga 747 ( KAL 007). Upravo je on navodno preveo i rastumačio prisluškivane razgovore pilota lovaca koji su učestovovali u obaranju boinga.
Nepotvrđeni izvori navode i da je Belenko 1982 kontaktirao Sovjetskog vojnog atašea u SAD kako bi mu izložio želju da se vrati u Rusiju, međutim sa njim je odbijen svaki razgovor. Belenko se ni posle raspada SSSR-a nije vratio u svoju domovinu, pa čak i posle isteka krivičnog gonjenja i uklanjanja poternice 2001. jer mu sunarodnici nisu nikada oprostili ovaj izdajnički čin.
Zaključak:
Pored toga, što im je isporučio avion, Belenko je Amerikancima doneo i pilotski priručnik za letanje sa MiG-25, a kako bi pomogao američkim pilotima u proceni i ispitivanju aviona. Japan je u početku pristao da se nad njegovom teritorijom izvrše letna ispitivanja u cilju testiranja motora i radara. Međutim, procenili su da bi to moglo izavati sovjete na reakciju, pa su zahtevali da se avion testira „negde drugde“, tako da je već 25.septembra prebačen u SAD.
Američki predsednik DŽerald Ford dao je pilotu politički azil, i čak je osnovao fond kojim se finansirao njegov boravak u SAD.
Američki Kongres je Belenku dodelio državljanstvo 1980, koje je lično potpisao DŽimi Karter. Tokom boravka u SAD, Viktor Belenko se oženio sa profesoricom muzike iz Severne Dakote, sa kojom se kasnije razveo.
Nakon raspada SSSR-a, Belenko je kao američki građanin poslovno posetio Moskvu 1995.godine.
Rusi grade najnoviju vojnu bazu, sirijska vojska imaće važan zadatak. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Kurir
