Piše: Radoš Bajić
Odgledao sam TV seriju „Porodica” sa velikom mukom u stomaku. Moguće zbog toga što je petodelni storijal o poslednjim danima slobode bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, sve koji su bili savremenici i pasivni taoci strašnih i dramatičnih događaja u kojima ništa nije zavisilo od nas – vratio u vreme beznađa i anarhije. U kojoj je posle izgubljenih ratova i potoka prolivene krvi Srbiji nametnuta kolektivna krivica, a nama, njenim građanima, da budemo bespomoćni svedoci egzekucije srama, poniženja i stida.
Uz poštovanje etičkog kodeksa kojeg se držim, da se nikada kritički javno ne izjašnjavam o filmovima i TV serijama svojih kolega, uz pohvale i čestitke koje upućujem scenaristi i reditelju Bojanu Vuletiću na hrabrosti i odvažnosti – i ovoga puta ću se uzdržati od profesionalnih analiza i zanemariti činjenicu da bi se TV seriji „Porodica” imalo štošta zameriti?
Ipak, da bih potkrepio temu i razloge zbog kojih pišem ovaj tekst, čak i ako skačem sebi u usta prekršiću pravilo, pa moram da primetim, da su u dramaturškom i sadržajnom smislu, one sekvence
koje su pratile dramsku radnju u porodičnom okruženju predsednika Miloševića u vili „Mir”, pogotovu u odnosu na one koje su tretirale događanja u Vladi Srbije u kojima su protagonisti bili premijer Đinđić i ekipa – bile daleko koherentnije, verovatnije i u rediteljsko-scenarističkom smislu snažnije i bolje. Uz činjenicu da je svojom glumačkom igrom koja je mnogima bila nalik na podržavanje i imitaciju, kolega Boris Isaković u ulozi Miloševića odneo šnjur i osvojio simpatije publike, dobronamerno zapažam da je u svih pet epizoda izostala kontrapunktalna ravnoteža između – tragičkog junaka sa jedne strane i onih koji su danonoćno zasedali u Vladi Srbije? Kojima je bio cilj ili zadatak da „zločinca” strpaju u zatvor i isporuče ga Hagu? Rekao sam da neću o manama, ali počev od diskutabilne, mlake i problematične glumačke podele čelnika DOS-a, utisak mi je da je izostanak treće strane, one kojoj smo polagali račune, one koja nas je dve godine pre zasipala bombama, po čijem nalogu i diktatu je Milošević morao biti uhapšen, unižen i isporučen haškom tribunalu – čini se da je namerno i neobjašnjivo zapostavljen i zanemaren? Sve vreme sam očekivao, da će se pojaviti sekvenca u kojoj ćemo videti i čuti dublje i stvarnije –
šta se zapravo događalo u Vladi Srbije? Po čijem nalogu je i zbog čega na način kao da je „šibicar” hapšen Slobodan Milošević? Znamo kome je bila namenjena uloga žrtve – ali ko su dželati? Ko je postavljao ultimatume i zatezao šrafštuk? Ko je pretio i ucenjivao? Jesu li telefoni u Nemanjinoj 11 bili usijani? Da li je bilo pritisaka i poziva iz Brisela, Berlina, Londona, Vašingtona – ili premijera Đinđića zbilja niko nije zvao? Ne pitam kao neko ko poseduje takve informacije i zna da jeste – već kao neko ko bi želeo da zna? Ko je držao u rukama štap i šargarepu – i zbog čega?
Umesto da naše pravosuđe sudi bivšem predsedniku za zločine koje je učinio u svojoj zemlji, prema državljanima naše države, ako se utvrdi da ih je učinio – ko je kršeći Ustav nalogodavno insistirao da se Milošević uhapsi i po hitnom postupku deportuje u Hag? Da bi mu se po unapred pripremljenoj orkestraciji sudilo na međunarodnom sudu, kako bi se kao glavni i jedini krivac za rat na području Jugoslavije imenovao jedan čovek i jedan narod? Kako bi se opravdala i amnestirala NATO agresija i divljačko besomučno bombardovanje jedne suverene zemlje – bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija? U protivnom, da to nisu uradili, makar bi zahtev Srbije za obeštećenje u desetinama milijardi dolara za štete kojoj su joj učinjene – bio logičan, opravdan i razložan?
Ovako, izgleda da se premijer Đinđić i ekipa u vladi zbilja samo znojila i zurila u telefone i motorole – i čekala informacije iz vile „Mir”? Da Legija i Čeda Jovanović poput junaka s brda i dola sklepanog trilera uživo – obrlate, ubede, uhapse i strpaju u maricu Miloševića? Pa da, otvore viski, onaj koji je čuveni Beba Popović izneo na sto – kako je to prikazano u jednoj sceni serije? Za koga je ovih dana prvi sledeći premijer Srbije posle streljanja Zorana Đinđića u martu 2003. godine – izjavio nešto u šta i malo dete teško može da poveruje, „da nije tačno da je Beba Popović imao bilo kakvu važnu ulogu u hapšenju Miloševića, da on uopšte nije bio u kabinetu Đinđića, već da se, dok je sprovođena akcija hapšenja ’balkanskog kasapina’ kako su zapadni mediji krstili Miloševića – motao po hodnicima vlade”?
Takva izjava uopšte ne čudi, jer su bitka za lovorike i postđinđićevsko nasleđe veoma dugo posle njegove smrti kod bivših perjanica DOS-a bile razlog trvenja, nipodaštavanja i fabrikovanje važnosti – čije su zasluge za demokratski prosperitet i napredak zemlje veće i značajnije? Kad bi se šalili…
Elem, najdobronamernije sam začuđen da autori i producenti „Porodice” nisu u dramskom sučeljavanju hteli da pokažu i prikažu, i tu treću, možda najvažniju i najzainteresovaniju stranu za rasplet i ishod jedne od najtragičnijih i najžalosnijih epizoda u savremenoj srpskoj istoriji? Kada jedan narod biva prisiljen da isporuči i preda na dalje postupanje predsednika sopstvene države – drugim državama? Uz obmanu i obećanja – za koja dvadeset godina kasnije vidimo da su bila laž? Ogromna i masna laž! A slovilo je tih dana i meseci – da će nas Evropska unija uz klimoglav velikog brata iz SAD, brže-bolje i po hitnom postupku nagraditi i primiti u svoje društvo? Da će nas zasuti dolarima, francima i evrima? I danas, kad zatvorim oči, kao da vidim i čujem čelnika DOS-a koji više nije među živima, kako nedaleko od vile „Mir”, sa trotoara u Užičkoj ulici uz zavijanje policijskih sirena, slavodobitno i usplahireno viče u kameru RTS-a: „Jedanaest milijardi dolara je na našim granicama.
Treba samo da im isporučimo Miloševića – i taj novac će odmah da uđe u Srbiju”? U kojoj će odmah zatim da poteče med i mleko?
Dakle, reč je o mnogim bolnim i pozleđenim ranama, o pitanjima koja se ponovo otvaraju nakon prikazivanja TV serije „Porodica”? Uz sve nedostatke – za koju mislim da je dobro da je ugledala svetlost dana. Podstakla je dijalog i ponovo otvorila pitanja koja u istorijskom smislu ne smeju i ne mogu da nestanu? Koja ne može da pojede maca? Za koja kao narod, zarad sopstvene budućnosti moramo naći i dobiti odgovore?
U turbulentnim vremenima o kojima je reč nisam bio ni učesnik ni svedok – bio sam samo građanin. I za vreme Miloševića, i za vreme Đinđića. Sem na TV ekranima nikada ih u svom životu nisam ni sreo, ni upoznao. Danas, dvadeset godina kasnije mogu da kažem da ih žalim. I jednog i drugog. I jedan i drugi su žalosni tragičari u vremenu bespuća, kako je nakon svrgavanja sa vlasti o tumaranju Srbije govorio i pisao u svojoj ispovednoj knjizi – treći… Ko je treći? Još jedan tragični srpski lider – još jedan predsednik Srbije. Onaj koji je takođe položio svoj život na žrtvenik srpske nacionalne nesreće, koji je mučki i bezumno likvidiran u zabiti fruškogorske pitomine – Ivan Stambolić. NJegovim imenom nije nazvana nijedna ulica u Srbiji? Makar, koliko znam… A nikakvo zlo Srbiji nije učinio – sem što je iznedrio i stvorio Slobodana Miloševića…
O otvaranju kancelarije ruske vojske u Srbiji pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
