Operacija "Konvoj", jedinstvena akcija s kojom može da se poredi samo iskrcavanje u Normandiji, počela je 28. marta 1999, a okončana samo četiri dana kasnije prebacivanjem 252. oklopne brigade iz Kraljeva na Kosmet. Sve je izvedeno u situaciji kada je nebo nad SRJ vrilo od satelita i avaksa, kao i izviđačkih aviona NATO.

Šta je sve prebačeno za četiri dana

• više od 100 tenkova u 12 vozova
• 72 oklopna transportera
• 18 artiljerijskih samohotki
• divizion PVO
• inženjerijski divizion
• rovokopači
• polagači mina

Za organizaciju prebacivanja tenkova i ostale ratne tehnike, čija je ukupna dužina bila čak 60 kilometara, bio je zadužen potpukovnik Mladen Božić, tenkista s ratnim iskustvom iz Bosne i Hrvatske, a akcija koja je imala tek nekoliko promila šanse da uspe izvedena je sa neverovatnom preciznošću.

- Trebalo je za kratko vreme planirati prebacivanje brigade. Da bismo izbegli svaki rizik, odlučili smo se da dužina kompozicije vozova bude tolika da mogu da se sklone u tunele. Ukrcavanje i iskrcavanje takođe su bile tačke na tom putu kojima je valjalo obratiti naročitu pažnju - rekao je Božić, sada pukovnik u penziji.

I na Kosmetu ostali nevidljivi

Odmah po dolasku na cilj komande Prištinskog korpusa i 252. oklopne brigade preduzele su brojne maskirne mere i postupke da brigada i dalje ostane nevidljiva i za avakse i za satelite. Bio je to veliki uspeh, pre svih, starešina i vojnika 252. oklopne brigade, komande brigade i komandanta transporta potpukovnika Mladena Božića.

Maršruta Kraljevo - Raška - Lešak - Kosovska Mitrovica - Priština - Lapušnik - Klina bila je duga 250 kilometara. Sve pripreme, plan marševanja, dopuna municijom i gorivom obavljene su za samo četiri sata i u 22.30 počelo je nadigravanje s NATO avijacijom.

- Da je transport otkriven i uništen, teroristi i NATO bi bili u velikoj prednosti. Borbeni deo brigade prebačen je u četiri transporta po tri voza, što je ukupno 12 železničkih kompozicija. Tenkovi su dobro maskirani i izmenjene njihove siluete, pripremljeni su da mogu dejstvovati i s vagona, precizno je planirano sakrivanje kompozicija u tunele i useke na pruzi u slučaju naleta aviona. Obezbeđeno je da se obustave svi predviđeni polasci vozova dok se ne završi prevoženje brigade - navodi Božić, koji je bio u prvoj lokomotivi prve kompozicije.

Pod zaštitom oblaka

Kada su tokom transporta sva tri voza sakrivena u tunelima kod Lipljana, komandant Prištinskog korpusa general Vladimir Lazarević je Božiću poručio da brigada mora hitno da krene u rejon Kline i da je NATO avijaciji svejedno da li je dan ili noć, bez obzira na naređenje da se kreće isključivo noću.

- Pitao sam otpravnika vozova stanice Lozište Mila Nedeljkovića koliko se može zadržati ovakva oblačnost u ovom delu. Odgovorio mi je da može da potraje i nedelju dana i to je bilo presudno za odluku da transport odmah krene. Naredio sam borcima da rašpanuju tenkove i oklopne transportere, da vozači uđu unutra i da, ako dođe do napada avijacije, spuste tenkove i transportere s vagona i zauzmu rastresit raspored. Srećom, za to nije bilo potrebe i na odredište smo stigli pod zaštitom oblaka - kaže Božić.

Oko jedan čas posle ponoći 29. marta voz je zaustavljen u stanici Lešak, gde je šef stanice Radojko Brajović saopštio da je postavljen lokator ispod mosta koji je na sedam kilometara od transporta. Na Božićev zahtev iz Kosovske Mitrovice je poslata specijalna ekipa da ukloni lokator, ali je njihovom automobilu pukla guma, a rezervnu nisu imali. Iz baze je poslato drugo vozilo, pa je sve potrajalo predugo i tek u 3.30 voz je krenuo dalje. Pokret se odvijao u potpunom mraku, a nebo iznad doline Ibra je vrvelo od NATO aviona, koji su žestoko gađali Prištinu.

- Zbog ogromnog tereta koje su vukle dizel-lokomotive su na usponima proklizavale. Najpre sam uočio mašinovođu kako povremeno povlači neku polugu. Pitao sam ga šta to radi, a on mi reče da ispušta pesak na šine, kako dizelka ne bi proklizavala. Što je najgore, sitna kiša je neprestano vlažila šine - priseća se Božić.

Agresor naredio rušenje mostova

Koliko su u komandi NATO strepeli od ove brigade, pokazalo se kada su iz aviona bacali letke u kojima su pozivali pripadnike jednog od bataljona da se predaju, "inače će ih uništiti njihovi avioni A-10". Tada su bili ubeđeni da je samo jedan bataljon 252. brigade bio na Kosmetu, a ne cela brigada.

Ukrcavanje tenkova obavljeno je u gotovo potpunom mraku. Za dan prevoženja izabran je onaj kada je bila niska oblačnost, tako da je bilo gotovo nemoguće izviđanje iz vazdušnog prostora. Po prebacivanju oklopne brigade na Kosovo i Metohiju, besni planeri NATO naredili su rušenje mostova na pruzi kojom je prolazila kompozicija.

Sedam minuta posle ponoći 30. marta prvi ešalon 252. oklopne brigade sa tenkovima stigao je u rejon Kline i odmah zauzeo borbeni raspored. Za njom je stigao i drugi ešalon, čime je operacija bila kompletirana. Na opšte iznenađenje čelnika Alijanse i njenog portparola DŽejmija Šeja obelodanjeno je da sa na Kosovu i Metohiji u rasporedu Prištinskog korpusa nalazi nova jedinica.

- Bio je to pravi podvig. Dovesti brigadu, pored špijunskih satelita, najsavremenijih izviđačkih sistema i avijacije, pred nosem planera NATO - ponosan je Božić.

Prazni vagoni vraćani su u Kraljevo, gde su tovarena ratna sredstva brigade i ponovo prebacivana na Kosmet. Vozovi su imali od 28 do 32 vagona. Za četiri dana u 12 vozova prebačeno je više od 100 tenkova, 72 oklopna transportera, 18 samohodnih artiljerijskih oruđa, divizion protivvazdušne odbrane sa mnogobrojnim sredstvima, inženjerijski divizion sa snažnim građevinskim mašinama, rovokopačima, polagačima mina...

Sećanja generala-majora Miloša Mandića, komandanta 252. oklopne brigade: Čelo u Kuršumliji, a začelje u Kosovu Polju

Konvoj i brigadu sam preuzeo 5. aprila 1999. Bio sam izuzetno ponosan, u toj brigadi sam bio 20 godina, znao sam svakog čoveka u dušu, njihove porodice. Tačno sam znao šta mogu i znaju, imao sam poverenje u svoj kadar, a, s druge strane, bilo je teško jer vi gledate svoje vojnike i razmišljate ko se živ neće vratiti iz bitke i šta reći njihovim porodicama. Ali takvo je vreme bilo, nismo imali izbora, trebalo je braniti i odbraniti otadžbinu i taj narod na Kosovu, posle 22 godine svedoči general-major Miloš Mandić.

Ističe da je brigada tokom celog rata bila nevidljiva za neprijatelja.

- Nas nikad nije bilo na kartama NATO ciljeva jer nisu ni znali da postojimo iako smo bili raspoređeni u jednom veoma teškom rejonu za upotrebu oklopnih jedinica, u delu između Orahovca, Prizrena i Đakovice. Tu je teško ići i peške, a kamoli tenkovima, ali ja, kao komadant brigade, i moji pretpostavljeni znali smo ko šta može. Najzanimljivije je bilo kada smo posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma podigli tenkove i krenuli nazad u Srbiju. Sećam se da smo se u koloni spuštali dole prema Kosovu Polju i prištinskom aerodromu. Bio sam na začelju kolone i na skretanju kod sela Vrelo dočekalo nas je 30 novinara, koji su spustili kamere i počeli da nam aplaudiraju. To je zaista bio impresivan konvoj tenkova, borbenih i oklopnih vozila i naoružanja u dužini između 60 i 80 kilometara. Šta da vam kažem, prvi tenkovi su već ulazili u Kuršumliju, a mi na začelju još nismo ni izašli iz Kosova Polja. Ogromna je to bila snaga i tehnika, vojna sila za respekt i nije ni čudo što su zvaničnici NATO bili šokirani kada su nas videli - ponosan je general Mandić.

General-Major Božidar Delić: Ništa nam nisu mogli, pogađali su samo cisterne

Oficiri NATO rade isključivo po šablonima, nema tu nikakve inicijative, što je karakteristika naših ljudi, koji znaju da improvizuju u datom trenutku, nama je to u krvi. Oni su bili šokirani kada su videli koliko tenkova i mehanizacije smo uspevali da krijemo tokom borbi. Dešavalo se, recimo, da ja na konferenciji NATO čujem da su, na osnovu izveštaja pilota, uništili devet tenkova iz moje jedinice u vreme teških borbi na Paštriku, a ja znam da su oni taj dan pogodili samo dve cisterne. Početkom aprila uništili su mi dva tenka, ali sam odmah dobio dva nova. NATO je bio zaprepašćen kada je video da su sve naše jedinice kompletne iako su oni verovali da su nas potpuno uništili.

I mi na terenu smo se dovijali kada je pokret jedinica i vozila bio u pitanju. Pratili smo situaciju u vazdušnom prostoru i kretali smo se u skokovima - na primer, deo jedinice pređe od pet do 10 kilometara i skloni se u tunel. Kada ona krene dalje, na njeno mesto dolazi druga, a zahvaljujući dobrom sistemu obaveštavanja u svakom trenutku smo znali na kom pravcu se nalaze avioni, koliko su udaljeni i za koliko minuta stiže u taj rejon. To je ta naša snalažljivost.

Boban Ostojić, tenkista sa Košara: Mogli smo da stignemo do Tirane

Ja sam preuzeo jedan od dva tenka koja su uspela da stignu kod nas na Košare. Sećam se da smo danima pre toga vodili teške borbe protiv OVK terorista. Kada su se pojavili tenkovi tamo gde samo ptica može da doleti, kao da nas je sunce ogrejalo. Dovoljno je bilo videti to moćno oružje, koje je nama dalo dodatnu hrabrost da istrajemo u borbi. Koliko smo se mi obradovali tenkovima toliko su se teroristi OVK uplašili i počeli da se povlače, prepali su se da ćemo stići do Tirane. Mogu slobodno da kažem da su mi ti tenkovi i ratni drugovi sa Košara spasli glavu jer sam bio teško ranjen. Ipak, moji drugovi po oružju uspeli su da me evakuišu i spasu mi život.