Piše: Nebojša Čović

Privremene institucije na KiM jesu formirane, ali uz pomoć velikog pritiska međunarodne zajednice i sa skandalom sa kupovinom glasova, odnosno preletanjem dve poslanice, jedne iz Tačijeve i jedne iz Haradinajeve stranke.

Smešne su tvrdnje da je Vjosu Osmani izabrao narod; ona jeste dobila 300.000 glasova, ali samo zato što Kurti nije mogao da bude nosilac liste Samoopredeljenja, zbog odluke Ustavnog suda tzv. Kosova, koja bi, da su bili dosledni, morala da se odnosi i na obavljanje javne funkcije, što znači da on ne bi mogao da postane ni premijer. Većina glasova Osmanijeve su posredni glasovi za Albina Kurtija.

Vjosu Osmani su izabrali strani ambasadori, pre svih ambasador SAD, u nadi da će ona moći da bude taj jezičak na vagi koji će balansirati radikalnu i anarhističku Kurtijevu prirodu.

Izborom Osmanijeve ušlo se u završnu fazu procesa koji smo najavili pre gotovo dve godine, čišćenja izvršne vlasti u Prištini od onih koji su kompromitovani ratnim zločinima i kriminalom; iza ovog procesa, naravno, stoje ključne zapadne zemlje.

Ovaj proces će se nastaviti i po vertikali i na kraju bi trebalo da se završi pročišćenom i podmlađenom celokupnom političkom scenom u pokrajini. To, naravno, neće ići glatko, jer će nekadašnji učekaovci braniti svoje interesne zone. Već sada se vide podele u političkim blokovima koje će se samo produbljivati u narednom periodu.

Osmanijeva sada tvrdim izjavama pokušava da izgradi svoj kredibilitet u javnosti: s tim u vezi, kada je u pitanju dijalog Beograda i Prištine, za očekivati je da će stvari postati značajno gore pre nego što se dođe do ikakvog napretka.

Pritisak na Prištinu

Kada je Priština u pitanju, pritisak međunarodne  će biti dvostran: sa jedne strane, pritiskaće prištinske političare da očuvaju kakvu-takvu stabilnost i krenu sa reformama koje je Kurti obećao u kampanji i sa tim u vezi ima mnogo mogućih ponora, jer se Kurtijevo viđenje funkcionisanja uređenog demokratskog sistema znatno razlikuje od onih standarda ponašanja koje bi njihovi zapadni mentori želeli da vide.

Sa druge strane, vršiće pritisak i u vezi sa dijalogom sa Beogradom, koji će Kurti pokušati da izbegne po svaku cenu. I u jednom i u drugom slučaju kolateralna šteta će biti istinska normalizacija života i odnosa između Beograda i Prištine.

Više pravaca pritiska na Beograd

Paralelno sa pritiskom na Prištinu, intenziviraće se i pritisak na nas, sa već viđenim porukama o međusobnom priznanju kao krajnjem cilju dijaloga. Nije nemoguće da će, u pokušaju da privole nove prištinske vlasti da ipak sednu za pregovarački sto, međunarodna zajednica  pokušati da nam proda rog za sveću i formiranje ZSO ostavi kao „kompromisno rešenje” za kraj tekućih pregovora. Mi u tu zamku ne smemo da upadnemo i moramo principijelno da insistiramo da je formiranje ZSO, odnosno implementacija već dogovorene i preuzete obaveze za Prištinu, uslov nad svim uslovima da se ponovo pokrenu razgovori.

I ovaj pritisak će biti višeslojan: pored direktnog insistiranja na nastavku razgovora, vršiće se i indirektno, pojačanim kritikama u vezi sa stanjem demokratije u Srbiji, kao što smo imali priliku da vidimo i u nedavnim izveštajima EP, Stejt departmenta, Fridom hausa.

O ovoj taktici se u zatvorenim krugovima na zapadu razgovaralo još 2019. – intenzivno naglašavati problem u reformama i autoritarnost režima u Beogradu i staviti to u prvi plan, ispred pitanja KiM, kako bi se pritiskom u pogledu ovih pitanja dobila „veća konstruktivnost” Aleksandra Vučića u vezi sa KiM.

I drugi pravac pritiska je posredan i zasniva se na zatvaranju očiju nadležnih međunarodnih institucija na zveckanje oružjem prištinskih vlasti i pretnje velikom Albanijom. U tom kontekstu treba posmatrati i najavu izgradnje baze KBS-a u neposrednoj blizini Severne Mitrovice, odnosno severa KiM, koje po svim međunarodnim i obavezujućim dokumentima mora da ima poseban tretman. Druga provokacija ovog tipa je vojna vežba NATO-a. U vezi i sa jednim i sa drugim primerom trebalo bi podsetiti Kfor, odnosno NATO, na mandat koji im je dodeljen od strane UN. Nadam se da će to biti i učinjeno na narednoj sednici SB UN i da će se preduzeti koraci da se spreči izgradnja ove baze kao i slične provokacije ubuduće.

Moram da prokomentarišem i odgovor Kfora koji je upućen na upit u vezi sa najavom izgradnje ove baze – koji je, u najmanju ruku, skandalozan. Oni, kao, „ne znaju šta je sporno, KBS postoji u okviru usvojenih međunarodnih dokumenata, Priština ima suvereno pravo da pravi baze na celoj svojoj teritoriji”. Gospodo draga, vi ste na Kosovu i Metohiji jer vam je to odobrio SB UN Rezolucijom 1244. UN ni u jednom trenutku nisu priznale samozvanu državu Kosovo da bi ona imala suverenitet da donosi ovakve odluke, status ovog dela teritorije Srbije je jasno utvrđen pomenutom rezolucijom i sve odluke ovog tipa, a naročito one koje imaju potencijal da naruše bezbednost i poverenje manjinskih zajednica i naruše ionako ugrožen krhki etnički balans na KiM u celini, a posebno u srpskim enklavama, moraju da  se odobre od strane SB UN.

I ovaj korak sa bazom u Južnoj Mitrovici se preduzima da bi se potkopala stabilnost ZSO kada se jednog dana u dalekoj budućnosti formira i kako bi nad severom KiM stalno visio mač novog pogroma i etničkog čišćenja; Kfor i zapadne administracije svojim nečinjenjem postaju saučesnici u ovom planu.

Odnos SAD i novih prištinskih institucija: Osmanijeva novi ključ uticaja SAD

– Iz perspektive Vašingtona, ovo su novi igrači od onih koji su sa SAD sarađivali poslednjih 25 godina; Kurti se pokazao kao neko ko nije preterano impresioniran Vašingtonom i za SAD je bilo važno da obezbede nekog u vrhu ko će biti „njihov čovek”

– Osmanijeva se školovala u SAD, svakako će imati više sluha za zahteve američke administracije, ali ona nije deo onih struktura koje su bile direktno u  vezi sa Vokerom, Serverom i ostalim albanskim lobistima, poput Tačija i njemu bliskih saradnika, tako da sada počinje njihovo ulizivanje i utrkivanje ko će ući u njen uži krug

– Iako su njeni nastupi značajno radikalizovani u poslednje vreme, ona je, suštinski, ostala dosledna politici centra DSK, i uprkos teškim rečima upućenim nekim od funkcionera svoje bivše stranke, ona je politički formirana na principima DSK-a, koji je najumerenija stranka na prištinskoj političkoj sceni. Da je taj dramatičan sukob bio delimično insceniran, pokazuje i indirektna podrška koju je DSK dao njenom izboru za predsednika

– Važno je podsetiti da, iako je na to mesto došla kao Kurtijev kandidat, Osmanijeva ima određeni stepen autonomije u vršenju svoje funkcije, tako da Kurti neće moći da je kontroliše. To je i jedan od aduta na koje će igrati Vašington

Čiji je čovek Kurti

– Naravno, ostaje pitanje čiji je Kurti čovek. NJegova supruga je Norvežanka, Rita Knudsen, i godinama je provodio dosta vremena u Norveškoj. Ima i norveško državljanstvo, često je javno govorio da je njegova supruga imala veliki uticaj na njegove političke stavove. Ona inače radi u Norveškom institutu za spoljne poslove, u kome vodi Konzorcijum za istraživanje terorizma i organizovanog kriminala. S obzirom na njenu ulogu u obaveštajnim službama, uticaj Norveške i njenih službi na Kurtija je nesumnjiv.

Šta mi možemo da očekujemo

Pritisak na nas će se pojačati, ali, realno, ima više faktora zbog kojih su bilo kakvi pomaci malo verovatni.

Prvo, treba umoliti Kurtija da stavi dijalog na više mesto svoje liste prioriteta.

Dugo, treba obezbediti sprovođenje već postignutog sporazuma o ZSO pre nastavka razgovora, u vezi sa čim mi moramo da imamo principijelan i nepokolebljiv stav.

Treće, Nemačka koja je glavni saveznik Vašingtona u ovom i ostalim evropskim pitanjima, ulazi za par meseci u predizborni period u neočekivano turbulentnim unutrašnjim političkim okolnostima. NJihova pažnja kada su u pitanju spoljnopolitička pitanja biće značajno umanjena u ovom periodu, a pitanje je da li će nova vladajuća koalicija pitanje KiM imati tako visoko na listi prioriteta kao administracija Angele Merkel. Pored pojačanih unutrašnjih tenzija i problema, vidljiva je eskalacija drugih, opasnijih konflikata, poput onog u Ukrajini.

Mi moramo realno da sagledamo situaciju i prilagodimo svoj odgovor. Ono što ostaje čvrsto zacrtano su naše crvene linije, naš pregovarački okvir je jasan – naš Ustav i Rezolucija SB UN 1244. Kompromisna rešenja moraju da se traže u tim okvirima, a ne prema listi želja pojedinih zapadnih administracija i prištinskih političara.

O ulasku Moskve u dijalog između Beograda i Prištine pročitajte OVDE.

Izvor: Politika