On je rekao da rijaliti igrači bolje žive od bilo kojeg bivšeg borca ove zemlje, ali je istakao da ništa ne tražio od države, osim poštovanja. Aleksandar je trebalo da se skine 17. marta 1999. Godine, jer je odslužio godinu dana vojske, ali je u vojsci proglašeno stanje pripravnosti, a 24. marta je počelo bombardovanje.
– Sećam se, izašao sam iz karaule, pogledao na planinu Koritnik i video plamen. Vatre su bile udaljene jedna od druge po 200, 300 ili 400 metara. To je sigurno bilo neko obeležje dokle da se bombarduje – ispričao je on.
Govoreći o tome kako su ih bombardovali helikopteri tipa Apač, otkrio je da se od njih nisu mogli braniti, jer nisu imali odgovarajuće naoružanje za takav tip letelice.
– On se podigne na dva kilometra visine, i onda isključi motor i polako se spusti. On se ne čuje, čuje se samo elisa. Pilot Apača ima kacigu sa displejom, i kako on okreće glavu, tako se mitraljezi okreću. Nijedan vojnik ne može da parira Apaču, da se ne lažemo – kazao je Đukić.
On je ispričao kako je jedan podoficir po imenu Husein, inače Goranac, pokušao da zoljom obori Apača „ali ne, nije mogao, ubijen je“.
Aleksandar je ispričao i potresnu priču kada se sa obuke u Vršcu rastajao sa drugom iz vojske, jer su odatle poslati na albansku granicu, u trenutku kada nisu slutili da može doći do rata.
– Uvek je pevušio pesmicu „Moj bjeli labude“ od Prljavog kazališta. Kasnije sam čuo da je poginuo na karauli – rekao je vidno potrešeni Aleksandar. Dvadeset godina kasnije odlučio je da pronađe njegov grob u njegovom rodnom selu. A o tome šta se tamo desilo, možete pogledati video.
Rusi za kratko vreme izveli čak 70 vazdušnih udara na džihadiste. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Helm Kast