U ispovesti Miladinović priča o svom podvigu kada je, kao pripadnik 125. motorizovane jedinice, 10. maja 1999, dok ih je NATO avijacija zasipala bombama, uspeo sa svojim vojnicima da doveze dva tenka na Košare. Na nadmorskoj visini od 1.385 metara, gde orlovi svijaju gnezda, srpska vojska je slomila NATO operaciju "Strela" i zaustavila kopnenu invaziju. Gest sagovornika bio je možda i presudan za takav ishod.

Ispisao istoriju

- Sećam se, rat je uveliko bio u toku kada sam između dve bitke sedeo sa komandirom brigade generalom Draganom Živanovićem. Pili smo rakiju i razgovarali. Upitao me je da li mogu da isteram tenk na Košare. Mislio sam da se šali i rekao sam mu da mogu posle dobre pripreme. Računao sam da ću imati mesec dana, a dobio sam 48 sati - priseća se Miladinović, rodom iz sela Osojane na KiM, koji je u tom trenutku već bio prekaljeni borac, sa 16 godina iskustva, kao vođa tenkista, i tri godine ratnog iskustva u Hrvatskoj.

Izabrao je dva tenka T-55 poljske proizvodnje a ekipu su izvadili iz šešira. Pored Miladinovića, koji je bio komandir voda, drugim tenkom je komandovao desetar Branislav Fingerhut, poreklom Nemac.

- Šestočlanu ekipu za dva tenka, vozači, nišandžije i punjači municije izvukli smo iz vojničke kape. Oni nisu znali na kakav zadatak idemo. A ja nisam znao da li ćemo živi stići na Košare. Problem je bio što sam samo jednom, i to bez tenka, prošao tim putem, ali sam znao da nema izbora - dodaje sagovornik.

Dva dana nakon odobrene operacije Miladinović se prekrstio i tenkovi su krenuli u sedam sati uveče. Računali su da će po mraku uspeti da izbegnu NATO avione, koji su bombama zasipali Košare. Istovremeno, izviđački avioni i sateliti detektovali su svaki pokret, pa se činilo da je gotovo nemoguće njima ispred nosa proterati dva tenka. Posebno zato što su avioni bili opremljeni za detektovanje temperature tenka, čiji je motor tokom rada dostizao i 100 stepeni.

- Krenuli smo iz Brovine preko Junika i sat vremena kasnije došli do nabujale reke Erenik. Iznad nas kružili su NATO avioni, samo sam čekao kad će da nas zaspu bombama, a mi moramo da pređemo preko vode. Bio je tu most koji su postavili inženjerci, ali je malo napukao, pa sam računao da je bolje da reku pregazimo jer je tim mostom trebalo prebaciti ranjenike sa Košara, pa nisam smeo da rizikujem da ga tenkovima srušimo. Taman smo izašli iz reke kad opet nalet aviona. Sakrili smo se u albansko selo Jasić ispod vrbe - seća se Miladinović.

Ni levo ni desno

Zapet kao puška, čekao je da avioni zamaknu u suprotnom pravcu, pa da tenkove prevezu preko brisane čistine do prvog šumarka, odakle počinje uspon uz planinu.

- Priznajem, uz dozu straha, uspeli smo da se dokopamo prvih šuma, slušajući avione kako tutnje i bombarduju okolo. Meni su eksplozije bombi bile orijentir gde da idem jer smo vozili po mrklom mraku, sa ugašenim svetlima. Dva puta smo napustili tenkove i sklonili se u šipražje, čekajući da opasnost prođe. Laknulo mi je kada smo se dokopali stare bukove šume, sa deblima širokim i po 30 metara. Gusta šuma ni nebo se ne vidi.

Iz šume opet na livadu i okomiti teren s usecima, gde tenk ne može da se pomeri ni levo ni desno.

- Uz sve to, bujice vode od potoka, koji su nadošli od otopljenog snega, slivaju se niz padinu i teren koji je gotovo neprohodan za tenkove. Vozi se pod nagibom, svaki čas mi se činilo da ćemo da se prevrnemo, ali uspeli smo. Tenkovska gusenica gazi, umešni vozači uspevaju da kontrolišu tenk i posle 12 sati doterali smo tenkove na Košare - zaključuje Miladinović, koji kaže da nakon sukoba ni on ni drugi nisu dobili zasluge koje im pripadaju, ali važno je, kaže, da se ne zaborave junaci koji su odbranili otadžbinu.

Odmah po dolasku tenkovi su započeli vatreno dejstvo po zaprepašćenim teroristima, koji su mogli sve da očekuju, ali ne i dva srpska tenka na okomitoj visoravni Rasa Košares. Bilo je to prvi i jedini put da su upotrebljeni tenkovi na ovom strateški važnom mestu.

- Kada su se pojavili tenkovi, kao da nas je sunce ogrejalo. Koliko smo se mi obradovali tenkovima toliko su se teroristi OVK uplašili i počeli da se povlače, prepali su se da ćemo stići do Tirane - ispričao je Boban Ostojić, koji je preuzeo jedan od dva tenka od zastavnika Miladinovića po dolasku na Košare.

Lelek i jauci ranjenika

Opisujući najteži trenutak tokom operacije prebacivanja tenkova na Košare, zastavnik Miladinović je ispričao da su bez obzira na bombe uspevali da održe vezu sa komandom.

- Slušali smo šta se dešava na frontu, lelek i jauke ranjenih pešadinaca, kuknjavu za poginulim drugovima. Uprkos ratnom iskustvu koje sam imao, nije mi bilo lako da to slušam, a još gore je bilo mojim vojnicima. Tešio sam ih i lagao pošto sam znao da zadatak moramo da izvršimo - ispričao je Miladinović.

O podvigu

* 10. maja 1999. u 19 sati započela je operacija prebacivanja tenkova na Košare

* dva tenka T-55 poljske proizvodnje prebačena su na prvu liniju fronta

* za 12 sati, pod stalnim naletima NATO aviona i bombi kojima su zasipani, tenkovi su stigli na Košare

* 1.385 metara je nadmorska visina strateški važnog položaja Rasa Košares, na koji su stigli tenkovi.

Kako je ruski lider "pročitao" američkog predsednika pročitajte OVDE.

Izvor: Srpski Telegraf