Piše: Izrael Šamir
Trenutno postoji oko 40.000 američko-NATO trupa uspostavljenih duž ruske granice koje izvode vojne vežbe, dok se mnoštvo ruskih tenkova, artiljerije i oko 85.000 ruskih vojnika sada nalazi na oko 25 milja od ukrajinske istočne granice.
Obe vojske su u pripravnosti i spremne za bilo kakvu iznenadnu provokaciju. Ako ukrajinska vojska napadne ruski region Ukrajine (Donbas), Moskva će verovatno odgovoriti.
Dakle, da li će ovog proleća doći do „požara“ u Ukrajini i, ako da, kako će Putin odgovoriti? Da li će ograničiti opseg svoje kampanje na Donbas, ili će ići dalje, na Kijev?
Ako ruska vojska pređe ukrajinsku granicu, neće se zaustaviti u Donbasu. Rat će biti kratak, a Ukrajina će biti iscepana na komade. Ali da li će se to dogoditi?
Ruska totemska životinja, Medved, snažna je i miroljubiva životinja koju nije lako uzbuditi, ali jednom izazvana, nezaustavljiva je.
Ruski vladari tipično odgovaraju ovoj slici. Nisu bili avanturistički raspoloženi, već razboriti. Putin, koji je najznačajniji ruski vladar, nema sklonost ka riziku.
Neće započeti rat koji nikada nije želeo da započne, ali će delovati odlučno ako to bude trebalo. Razmislite o 2014. godini, nakon ukrajinskog puča: zakoniti ukrajinski predsednik Janukovič otrčao je u Rusiju i zamolio Putina da mu pomogne da povrati vlast.
U to vreme, ukrajinska vojska je bila slaba i Rusija je mogla lako da je povrati, a da se nije suočila sa značajnijim otporom. Ali, iznenađujuće, Putin nije naredio da se zauzme Kijev.
Putin je nepredvidiv. Naredio je zauzimanje Krima uprkos savetima njegovih savetnika. Bio je to neočekivan potez i usledio je kao oluja.
Takođe je napao Gruziju 2008. godine, nakon što je Sakašvili napao Južnu Osetiju. Ovo je bio još jedan potez iznenađenja koji je bio uspešniji nego što je iko mogao da zamisli.
Ako Ukrajinci pokušaju da povrate Donbas, ruska vojska će ih lako pobediti i nastaviti dalje do Kijeva. Prisustvo NATO trupa neće odvratiti Putina.
Što se tiče demokrata, oni mogu gurnuti Kijev u napad, ali će na kraju izgubiti Ukrajinu. Ako je poenta u trovanju odnosa između Rusije i Evrope, oni to mogu pokušati, ali ako misle da će se rusko-ukrajinski rat odužiti, varaju se. A ako misle da Putin neće braniti Donbas, napravili su ozbiljnu grešku.
Bajdenov nedavni telefonski poziv Putinu sugeriše da je administracija odlučila da ipak ne započinje rat. Međutim, u to ne možemo biti sigurni pošto je Kremlj odbio da pristane na Bajdenovu ponudu za sastanak.
Odgovor Kremlja bio je leden: „Proučićemo predlog“. Rusi smatraju da bi predlog samita mogao biti trik usmeren na kupovinu vremena za jačanje njihove pozicije. Zaključak: Ne možemo znati kako će se stvari odvijati u budućnosti.
Teško je razumeti šta administracija Bajdena misli da će izazvati ratom u Ukrajini. Oduzimanje Donbasa primoraće vladu da nametne skupu, dugoročnu vojnu okupaciju kojoj će se svirepo odupreti ljudi koji govore ruski jezik i žive u tom području. Gde je tu korist za Vašington?
Deluje da je stvarni cilj provocirati Putina da preterano reaguje dokazujući tako da Rusija predstavlja pretnju čitavoj Evropi. Jedini način na koji Vašington može da ubedi svoje saveznike u EU da ne bi trebalo da se upuštaju u kritične poslovne transakcije sa Moskvom je ako mogu da dokažu da je Rusija „spoljna pretnja“ za njihovu kolektivnu bezbednost.
SAD bi volele da se Donbas reintegriše u ukrajinsku državu, jer bi tada bili hvaljeni kao „moćni branilac istočnoevropske zemlje protiv Rusije“. Ali, tada bi Rusija imala trajni rat na niskom nivou na svojoj granici. U svakom slučaju, odnosi Rusije sa Evropom bi bili zatrovani i EU bi na kraju verovatno kupila skupi tečni gas od SAD-a, umesto mnogo jeftinijeg ruskog gasa.
Ukrajinci su fleksibilni ljudi. Trenutno se podvrgavaju antiruskom nacionalističkom narativu, ali ako bi došla ruska vojska, Ukrajinci bi se brzo setili da su bili suosnivači SSSR-a, braća Rusima i otresli bi se košmarne nacionalističke vladavine.
Ukrajinci su divni ljudi, ali se lako prilagođavaju novim vladarima, bilo da su to nemački Vermaht, poljski vlastelini, petljurski nacionalisti, ili komunisti. Prilagodili bi se i partnerstvu sa Rusijom. Slično tome, Rusi bi prigrlili Ukrajince kao 1920. i 1945. godine.
Ukrajinska nezavisnost i razdvajanje verovatno se ne mogu odmah odbaciti, ali umesto jedne velike glomazne države, Ukrajina se može transformisati u nekoliko koherentnih nezavisnih celina.
Zapadna Ukrajina će se verovatno pridružiti Poljskoj kao nezavisna, ili polunezavisna država. Istok i Jug Ukrajine bi mogli postati polunezavisni pod ruskim kišobranom, ili se pridružiti Rusiji. A istorijska Ukrajina oko Poltave mogla bi da krene svojim putem.
Ukrajinci bi bili srećni da se ponovo ujedine sa svojom matičnom državom ili bar da se sprijatelje sa Moskvom. Neće biti potrebe za razmeštanjem ruskih trupa u Kijevu ili negde drugde. Ima dovoljno Ukrajinaca da vladaju i kontrolišu situaciju i da se nose sa preostalim ekstremnim nacionalistima.
Sa druge strane, Putin je prihvatio raspad SSSR-a. Ne pokušava da rekonstruiše sovjetsko carstvo niti ga posebno zanima Ukrajina.
Dva puta je dozvolio ruskim neprijateljima da odnesu Ukrajinu: 2004. i 2014. Pokazao je da bi više voleo da ima što manje veze sa Ukrajinom.
Budući da je pravnik po obrazovanju, Putin ima pravni um. Smatrao je da su Minski ugovori dovoljno dobro rešenje za sve zainteresovane. (Ugovor iz Minska bi „federalizovao“ Ukrajinu) Nije očekivao da će Kijev samo ignorisati ugovore, ali to se dogodilo. Nije mu stalo da pripoji bilo koji deo Ukrajine, ali bi mogao biti prinuđen da to učini pre ili kasnije.
U poslednjih nekoliko nedelja američko-ruski odnosi su se znatno pogoršali. Rusija je duboko uvređena nedavnim razvojem događaja i neće se vratiti „uobičajenom poslovanju“. Zašli smo u neistražene vode i ne postoji način da se predvidi šta će se dalje dešavati.
Izvor: Webtribune.rs
