Piše: Dr Ivan Pajović
Osnovano se pretpostavlja da Federalne rezerve SAD štampaju u poslednje vreme do sada neviđeno veliku količinu papirnih dolara. Još početkom 2020. godine FED je objavio da će bez ograničenja štampati dolar i kupovati hartije od vrednosti na berzi, navodno sa ciljem spasavanja zemlje od recesije. Međutim, to stvara opasnost od slabljenja valute i ubrzavanja inflacije (koja je zvanično između 2% i 3%), što je skopčano sa mogućnošću naglog skoka cena na malo i udara na standard stanovništva. Prema određenim izvorima, samo u poslednjoj godini FED je naštampao oko 38% ukupno ikada štampanih dolara. Ovakav podatak zvuči zapanjujuće, ali ne znači da nije istinit. Inflatorno finansiranje države može se uporediti sa narkomanijom, pri čemu narkoman neprekidno povećava dozu, sve do tragičnog kraja.
Razumno je pitanje da li će ovakav postupak dovesti do kraha američke valute. Istorijski primeri govore kako su neobuzdana inflatorna finansiranja državnih obaveza odvela te države i njihove stanovnike u finansijsku propast hiperinflacije. O tome rečito govori nemački primer Vajmarske Republike, zemlje opterećene plaćanjem ratnih odšteta i sa velikim finansijskim problemima. Ona je započela 1918. godine sa odmerenim ubacivanjem dodatnih količina novca, koje je vremenom povećavala, da bi se 1920. osmelila i počela ubacivati sve veće i veće količine. Spočetka, te i naredne 1921. godine problem se nije osetio, štaviše, berzanski indeksi su počeli da rastu. To se objašnjava time što se pojavila veća količina novca na tržištu, koja je određenim delom usmerena na kupovinu akcija, što je dovelo do rasta njihove tražnje i cena. Međutim, već 1922. prevelika količina novca dovela je do osetnog pada njegove vrednosti, ali vlada nije prekidala sa ubacivanjem novca, nemajući drugog načina da finansira svoje obaveze. To je 1923. dovelo do poznate hiperinflacije i potpunog monetarnog sloma. Dakle, ovoj zemlji bilo je potrebno neko vreme, oko tri godine, kako bi se stiglo od prvih posledica prekomernog povećavanja novčane mase do potpunog monetarnog kraha. Sa SAD je sličan slučaj, biće potrebno određeno duže vreme da se osete značajnije posledice ovakvih postupaka FED-a, jer je SAD ogromna zemlja i ne samo to, već je njena valuta prelivena i dispergovana širom sveta i politički zaštićena kao jedna od manifestacija američke hegemonije.
Slučaj Vajmarske Republike predstavlja fenomen koji se neformalno naziva „novčani vodopad”. On je metafora reke koja se lagano spušta nizbrdicom, sve brže i brže, dok odjednom, nenadano, ne naiđe na ivicu provalije i tu se sruči u ambis u obliku vodopada.
Put do današnjeg ogromnog javnog duga SAD započeo je još 1933. godine, kada su bankari sa Vol Strita, pod izgovorom finansiranja NJu Dila, izmanipulisali predsednika Frenklina Ruzvelta da odvoji količine naštampanih dolara od vrednosti zlata, to jest dozvoli štampanje papirića bez pokrića. Sledeći veliki korak je bilo Niksonovo zvanično ukidanje zlatnog standarda 1971. godine i gaženje sporazuma u Breton Vudsu, što je izazvalo svetsko ukidanje zlatnog standarda. Ovaj monetarni eksperiment izgleda da je danas pri kraju i može se završiti kolapsom dolara.
Postavlja se pitanje da li oni koji upravljaju američkom državom i njenim finansijama stihijski vode državu ka finansijskom i ekonomskom haosu ili je sve deo određenog plana.
Jedan od planova mogao bi biti da se uvođenjem zemlje u kratkotrajnu, ali veliku inflaciju anulira ogroman javni dug koji je nesumnjivo neotplativ. Ovakav scenario može da „upali”, ali je veoma rizičan, jer može izazvati društveni haos i raspad države. Takav scenario prelio bi se po celom svetu, doveo bi do kraha tržišta obveznica i anuliranja gotovinskih depozita, dakle izazvao bi svetski finansijski kolaps. Gubitak statusa dolara kao svetske monete i finansijskog hegemonija nekima zvuči neverovatno, ali nije nemoguće. U svetskoj ekonomiji ne postoje večite istine. To potvrđuje i pre godinu dana objavljena studija američkog Saveta za spoljne odnose pod nazivom: „Vreme je da se napusti hegemonija dolara”.
Drugi scenario mogao bi biti prelaz na digitalni dolar, koji bi imao veću vrednost od postojećeg papirnog dolara. Takav scenario bio bi daleko manje rizičan, ali bi takođe napravio velike poremećaje na svetskoj finansijskoj sceni. On mogao biti sličan situaciji kada je 1. januara 2002. godine uveden evro, kom je vrednost definisana kao duplo veća u odnosu na jednu nemačku marku. Ubrzo, cene na malo u evrima izjednačile su se po vrednosti sa nekadašnjim cenama u markama, tako da su svi oni koji su posedovali gotovinu u nemačkim markama praktično „pokradeni” za 50%.
Nije isključeno da su gospodari novca spremni i na neke druge scenarije. Ipak, jasno je da i državni, i bankarski zvaničnici već otvoreno i javno govore o mogućnosti skorog kraha dolara. Tome bi se obradovao svaki dolarski dužnik, a danas je najveći, razume se, država SAD.
Prošlu kolumnu dr Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
