Naime, njegova inteligencija i pronicljivost pokazali su se dragocenim tokom velikog iskušenja na koji je stavljena vlast Slobodana Miloševića. Od početka velikog opozicionog protesta koji je izbio zbog krađe glasova na lokalnim izborima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu je izbila pobuna studenata i građana.
Stanišić se zalagao za mirno rešavanje političke krize i priznavanje rezultata lokalnih izbora, a Zoran Đinđić je kasnije posvedočio da se u to vreme susretao s njim.
Menjali trasu
Pod uticajem supruge Mire Marković i njene sve jače Jugoslovenske levice, Milošević je rešio da 24. decembra 1996. organizuje kontramiting na Terazijama. NJegove pristalice autobusima su dovezene iz unutrašnjosti i bila je dovoljna jedna iskra da se zapali inače naelektrisana atmosfera. Mirjana Marković je, prema rečima našeg sagovornika, tu videla šansu da se uguši pobuna i rešila da izazove sukobe koji su lako mogli da dovedu do izbijanja građanskog rata, a Srpski telegraf potvrdu o dragocenoj Stanišićevoj ulozi dobio je od Gorana Vesića, tada visokog funkcionera Đinđićeve Demokratske stranke.
- Stanišić je direktno zaslužan što pripadnici Miloševićevih snaga reda nisu mogli da spreče protesne šetnje pristalice opozicije. On je znao gde se nalaze kordoni policije i njihove lokacije dojavljivao telefonom lično meni, kao najbližem Đinđićevom saradniku, a ja sam te informacije na ceduljicama prosleđivao Zoranu. Sećam se da su tada Đinđić i Drašković poveli kolonu u najdužu šetnju dosad. Trasu su menjali u skladu sa dojavama Stanišića i tako izbegli da dođe do ozbiljnog sukoba dve strane. Dobro se sećam da mi je Zoran tada rekao da mu ne pada na pamet da bude odgovoran za izbijanje građanskog rata u Srbiji - ispričao nam je sadašnji zamenik gradonačelnika Beograda.
Huškačka retorika
I dan-danas kruže različite teorije o pravim razlozima Stanišićeve smene. Posle svega čini se da je za kraj njegove karijere presudno bilo upravo zalaganje za suptilne metode koje su ga do tada održale. Ako ništa drugo, rasplamsavanje kosovske krize, prevaga koncepta prema kojem policiju treba koristiti kao vojsku, sve glasnije prisustvo radikala i JUL na političkoj sceni hronološki se poklapaju s promenama u vrhu službe. Sam Stanišić o celoj priči nije rekao ništa: javnosti se obratio samo 29. oktobra 1998, saopštivši da je služba pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu s ustavnim ovlašćenjima i pod stalnom pravnom kontrolom Vrhovnog suda Srbije, kao i da je "svoj rad i odgovornost... vezivala prevashodno za instituciju predsednika Srbije".
Miran rasplet je bio u suprotnosti s konceptom JUL i Mire Marković, ali je Stanišićeva opcija ipak pobedila. Mnogi tvrde da je čuveni leks specijalis kojim je priznata pobeda opozicije u mnogim srpskim gradovima upravo rezultat Stanišićeve procene da će se Đinđić i Drašković pre ili kasnije sukobiti, a da bi Miloševićeva tvrdoglavost mogla da bude samo kontraproduktivna. Umesto pada, koji su mu mnogi prognozirali, Stanišić će sa Vučelićem 1997. posredovati u vreme zatezanja odnosa između Beograda i Podgorice i tokom sukoba propaljanske i probanjalučke struje unutar MUP Republike Srpske, a posle imenovanja Miloševića za predsednika savezne države postaće i savetnik za nacionalnu bezbednost - neophodan predsedniku čak i za vreme zvaničnih poseta Kini i Rusiji.
Jul mu presudio
Netrpeljivost Mire Marković prema Stanišiću postala je javna tajna još za vreme protesta, ali nikada nije do kraja razjašnjeno da li je upravo ona presudila o njegovoj smeni. Međutim, Stanišićevo suprotstavljanje imenovanju Vlajka Stojiljkovića (koji je važio za čoveka JUL) na mesto ministra unutrašnjih poslova i javno saopštena zabrinutost JUL što "i posle godinu dana naši organi bezbednosti nisu uspeli da rasvetle ubistvo Zorana Todorovića" jasno su ukazivali da se oko službe i u vezi s njom događa nešto čudno. Sve nedoumice zvanično su razrešene 27. oktobra 1998, kada je predsednik Srbije Milan Milutinović obznanio da se sad već bivšem šefu RDB "zahvaljuje na radu i saradnji".
U javnosti se posle smene pojavljivao povremeno, na premijerama filmova, na utakmicama Crvene zvezde, u kafanama, ali je i tada ostao krajnje misteriozna figura bivšeg režima.
Devet srpskih i albanskih žrtava zajedno na suđenju Tačiju! Više o tome OVDE.
Izvor: Srpski Telegraf
