Piše: Milan Vidojević
Kad god bi se neka televizija u Srbiji poduhvatila realizacije istorijske tv serije rezultat bi bio razočaravajući, izuzimajući seriju „Vuk Karadžić.“ Bilo je to zlatno doba Televizije Beograd i produkcijski vrhunac koji se nije više mogao dosegnuti. Nije bilo volje da se dosegne, najprostije rečeno. Na televiziji nije bilo ni kreativne snage ni sredstava za kontinuiran rad. Tek kad bi državi zatrebala trenutna politička afirmacija nekog datuma, godišnjice, Televizija Beograd je dobijala nemoguć zadatak da iz svoje impotentne strukture izbaci prigodnu seriju. „Novac nije problem,“ bio je slogan naručioca i zaista ga je bilo za tu priliku, samo se nikad nije videlo zašto novac nije potrošen na seriju. Tanak scenario, loša režija, diletantska gluma, sve to zaokruženo u dva ili tri klana koji dobijaju realizaciju i šta dobijete? Otaljan posao i nezadovoljne gledaoce, sve pokriveno naručenim, lažnim „rejtinzima“ o oduševljenom, milionskom gledalištu. A situacija je postala katastrofalna kada su počele da niču „nezavisne produkcije“ koje su pokazale da od lošeg postoji i gore.
U proteklih nekoliko godina bili smo gledaoci upravo takvih serija, na raznim televizijama, posvećenih novijoj istoriji, mislim na istoriju dvadesetog veka. Kroz njih su (slabi) pisci pokušali da osvetle tobože značajne trenutke naše istorije. Zato nije iznenađenje da i najnovija produkcija, „Aleksandar od Jugoslavije,“ spada u istu kategoriju, s jednom razlikom u odnosu na druge serije, a to i jeste razlog da ovo pišem, da ova serija želi da ponudi novu istoriju, po narudžbi, kako bi ona odgovarala jednom antisrpskom trenutku u kome se trenutno nalazimo.
Ono što prikriva perfidnu pozadinu istoimenog romana i tv serije jeste njen slab kvalitet i tu nemam mnogo da dodam onome što je o seriji pisao Božidar Zečević u „Pečatu.“ Vuk Drašković je loš pisac i tu nema pomoći. Sve njegove knjige su dramaturški galimatijas. Neki književni kritičar sadista bi doktorirao kao od šale na romanima Vuka Draškovića. Kratko i jasno, nije pisanje za njega. Na našu nesreću, on je „rent-a-pisac“ i decenijama ima poziciju koju ne zaslužuje. Na njoj se nalazi zahvaljujući svakom odsustvu morala i spremnošću da bude na raspolaganju svakom režimu. Počev od 1968.godine i studentskog pokreta, kad mu je drug Stupar ponudio saradnju a on prihvatio, do danas. NJegov karakter zaokružuju dva lažna atentata u kojima je on navodno bio meta. Da se ne bih dalje bavio ovom moralnom olupinom samo ću da kažem da je fama o tome da je bio meta atentata na Ibarskoj magistrali, koju sam širi, ordinarna laž. Tog dana je bio u Požarevcu na radnom sastanku sa oficirom Državne bezbednosti. O ostalim njegovim lažima drugom prilikom. A sada da se vratim romanu i tv seriji.
To što Drašković ne ume da dramaturški postavi radnju romana i sukob dve struje, srpske i jugoslovenske (a to postoji samo u njegovoj glavi) je problem lošeg pisca. To što glumci u seriji deklamuju ove Draškovićeve političke budalaštine je stvar reditelja koji ne ume da napravi dramski naboj između likova (bilo bi lepo da Šotra konačno ode u penziju i prestane da režira u devetoj deceniji života, pa da šansu na televiziji dobiju mlađi reditelji) nije čudno. Sve naše serije su loše režirane, u stilu „mala Juca sa stolice muca,“ i ako uspemo sve to da zanemarimo, ostaju političke poruke koje nam mudruje glavni junak, kralj Aleksandar.
On jedini vidi budućnost, on je politički genije koji mora da se bori protiv zaostalih Srbendi koji žele Veliku Srbiju. To zna i francuski poručnik, ratni dopisnik, koji iz tek oslobođenog Beograda daje novinski izveštaj telefonom! Pošto je kralj Aleksandar tog trenutka u crkvi a kad izađe odatle sačekuje ga poručnik, zaključujem da se izveštaj telefonom slao sa uličnog telefonskog automata. Jeste da se veza povremeno prekidala (!) pa je poručnik morao da zove ponovo (?!) ali to se pisca ne tiče, sve na str.13. knjige. U jednom trenutku, oduševljeni izveštač mudro zaključuje: ...“Podvig grčkog Aleksandra ponovio je i, čak, nadvisio Aleksandar od Srbije i Jugoslavije, koju stvara...“ Kako je promućuran taj poručnik, stvara se Jugoslavija a Aleksandar mu to potvrđuje na str.16: „...a ratni cilj Srbije bio je stvaranje Jugoslavije.“ Znači ratni cilj nije bio oslobađanje Srbije, kao što su srpski vojnici na Kajmakčalanu mislili? Bili su u službi velike ideje za koju nisu znali? Kakav mag je bio taj Aleksandar.
Na str.21 Aleksandar kaže svom ordonansu, pukovniku Jevremu Damjanoviću, komentarišući stav saveznika prema budućoj državi, „Izginusmo za Jugoslaviju, a oni...“ Znači, niko nije poginuo za Srbiju, kako je uman Draškovićev Aleksandar. Dve rečenice dalje, Aleksandar pada u dilemu, šta bi on a šta saveznici, oni mu nude nekakvu „dualnu monarhiju“ sa Hrvatskom, što je kolosalna izmišljotina, Hrvatska u Austrougarskoj nije bila država pa nije ni mogla da bude jedan od „entiteta dualne monarhije“ što je sve samo pompezna budalaština u Draškovićevoj glavi (pardon, Aleksandrovoj).
Biseri se nastavljaju na str.24. Aleksandar kritikuje Damjanovića kome kaže: ...“nasedaš lažima, propagandi koju apisovci i mnogi još među Srbima šire protiv stvaranja Jugoslavije?“ Zato su likvidirani Apis i ostali? No, suština celog romana i misaone gromade Draškovića data je na str.25. kad njegov junak Aleksandar izjavi: „Sudbina Jugoslavije odlučuje se u Crnoj Gori...“ iz koje Aleksandrov đed kralj Nikola, u seriji prikazan kao superioran mudrac ezopovskog nivoa, svog jadnog unuka šalje u magareću klupu više puta dok mu se ovaj meketavo ulizuje. Ovo je škaljarsko-kavačka istorija dostojna Mila Đukanovića koja se ubacuje u ovu seriju (a urednik je verovatno Dana Drašković). Sem što je ovo lažna, izmišljena istorija namenjena sadašnjim političkim potrebama Crne Gore, tačnije opstanka kriminalne strukture Mila Đukanovića koja u očima naroda u Crnoj Gori želi da pokaže (nepostojeću) superiornost Crnogoraca nad Srbima, ona treba da zabašuri i stvarnu istoriju kralja Nikole koji je svoje penzionerske dane na Azurnoj obali provodio uz apanažu u zlatnim dinarima koje mu je Kraljevina Jugoslavija slala.
No, još nije kraj „izvaljotinama“ kralja Aleksandra. Na istoj toj 25. strani sledi biser izjava Draškovićeve mržnje prema Srbiji. Aleksandar kaže: „Crnogorac sam, Jevreme, koliko i Šumadinac.“ Čekaj, bre, valjda se Aleksandar oseća Srbinom, to je ime naroda kojem pripada i čiji je vladar, kakav sad Šumadinac? Što nije rekao „Cetinjanin sam, Jevreme, koliko i Šumadinac,“ onda bi to moglo da se toleriše. Ali ne, treba pokazati da Srbi ne postoje, da je narod skup građana raznih provincija u zemlji koja nema ime i zato će da postane „Jugoslavija?“ Ovde se vidi ko je Vuk Drašković, srbomrzitelj koji se prodaje za onaj imbecilni američki predsednički doručak, ali koji se prodao i suprotnoj ideološkoj strani koja mu isplaćuje mesečnu apanažu preko žene, koja je član upravnog odbora NIS-a jer je to jedino logično objašnjenje. Šta ona radi u upravnom odboru naftne kompanije? Koje su njene stručne kvalifikacije? Ima upaljač na plin? Biće da je to.
Ovakav literarni trulež mogli bi da seciramo na bar deset strana ali to bi trebalo izdržati. Jadna „Laguna“ koja mora da objavljuje ove skandalozne škrabotine po nalogu iz vlade i Vuku Draškoviću isplaćuje veće honorare nego Handkeu, tužnom nobelovcu, po čijim knjigama neće biti snimljena nijedna tv serija. To je u redu, knjige mu nisu filmične, i u njima nema pljuvanja po srpstvu. To se danas traži, da se u priče o novoj Jugoslaviji ubaci ova „umetnička vizija“ buduće Jugoslavije na Balkanu, bez Slovenije i Hrvatske a sa Kosovom i Albanijom. Jasno je da je sa prijemom u EU završeno još pre deset godina, sada treba napraviti neke somnabulne „carinske unije“ na Balkanu, uvući Srbiju u sve to, pretvoriti je ponovo u teglećeg magarca za druge „republike“ kao što je to bio slučaj u Titovoj Jugoslaviji.
Za to je potrebno omekšavanje javnog mnjenja u Srbiji. Slučajno se pojave dva „non-paper-a“ o budućem izgledu Balkana, a za mape „slučajno“ zna samo Janez Janša. Svi ostali se prave blesavi i na Balkanu i u EU. To što ne znamo ko stoji iza neobavezujućih razmišljanja može da prođe samo u srpskim tabloidnim medijima. Naravno da se zna ko stoji iza, pa Nemačka. Pre dvadeset godina imao sam priliku da gledam crno beli film saslušanja Janeza Janše od strane pukovnika vojne bezbednosti, a film je snimljen neposredno pred raspad Jugoslavije, deset godina pre. U filmu je nedvosmisleno priznanje Janeza Janše da radi za nemačku službu BND. Pošto stara ljubav zaborava nema, čim se Janša oglasi s nekom idejom jasno je čija je to ideja – BND. Ono što mi smeta zadnjih nekoliko godina jeste priča iz Rusije, iz koje se neki ruski mislioci oglašavaju sa istom idejom, da bi trebalo stvoriti neku „provizornu Jugoslaviju“ ne znam zbog čega. Da i ova ruska verzija nije bez osnova potvrđuje upravo Drašković. Uvek na usluzi, u svoje literarne kupusarije ubaciće ono što mu se kaže.
Nadam se da dok ovo čitate dobijate sasvim drugačiju sliku od one koju pruža lažna istorija. Po ko zna koji put u prošlom i ovom veku prodaja laži Srbima ima najbrojnije protagoniste u samoj Srbiji. Srećom, oni koji sada pokušavaju da te laži podmetnu i aktiviraju nisu dorasli zadatku. Prosto zato što svaka slugeranja nema kapacitet da to izvede. Za potapanje Srbije trebaće uvek više nego što se misli.
Država nam tobože da 60 evra, a onda uzme 62. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
