Piše: Dr Ivan Pajović
Da li postoje kapaciteti Kine kao ekonomskog kolosa koji je skoro sustigao SAD u toj sferi, da odnos snaga promeni i u nekom drugom aspektu koji bi dao odgovor na postavljeno pitanje? Odgovor naravno leži u promeni balansa vojnih snaga, a očigledno je već godinama da Kina, što pritajeno, a sada i već neskriveno, uvećava svoje vojne kapacitete i unapređuje ih u tehnološkom i digitalnom smislu do te mere da skoro u potpunosti može parirati Americi u toj sferi.
Neki stručnjaci govore da Kina ne može postati globalni geostrateški faktor sve dok u okolini njenih teritorijalnih voda, to jest u zapadnom Pacifiku i istočnom Indijskom okeanu stražu čuva američka Sedma flota sa svojim moćnim nosačima aviona. Međutim, podaci koji su dostupni govore da se odnosi snaga polako menjaju tako što Kina gomila supertehnološko oružje u tom regionu sa tendencijom narušavanja predominacije američke mornarice u regionu.
Vojni budžet Kine procenjuje se na oko 250 milijardi dolara, što je oko četiri puta više od ruskog (oko 60 milijardi dolara), ali tri puta manje od američkog (oko 750 milijardi dolara). Dakle, Kina ne štedi kada je vojska u pitanju. Ono što čini potencijalnu opasnost za američku Sedmu flotu su kineske raketne nuklearne podmornice klase Jin, koje su naoružane sa po 12 raketa sa nuklearnom bojevom glavom dometa 7500 kilometara. Na raspolaganju su im i interkontinentalne rakete Dongfeng dometa 11.000 kilometara. Posebna vrsta raketa Dongfeng 21 poznata je pod nazivom „ubice nosača aviona”. Očekuje se da u naredne dve godine Kina porine pet nosača aviona, dva na klasični, a tri na nuklearni pogon, što bi potpuno poremetilo odnos snaga u blizini kineskih teritorijalnih voda.
Kina već godinama, od 2013. godine, gradi veštačka ostrva u Južnokineskom moru, premda je još 2016. godine ignorisala stav Međunarodnog arbitražnog sudu koji je te poduhvate proglasio kršenjem međunarodnog prava, jer na to more pravo polažu još i Brunej, Filipini, Tajvan, Malezija i Vijetnam. U strateškom smislu, ova ostrva imaju cilj da prošire kineske teritorijalne vode, ali i da služe kao „nepotopivi nosači aviona”, jer se na njima gradi aerodromska infrastruktura koja može primiti protivraketne i protivavionske sisteme, čak i bombardersku avijaciju. Kinezi se pravdaju da im je namera unapređenje bezbednosti plovidbe civilnih brodova, ali pritom grade grudobrane, podižu radarske tornjeve, postavljaju opremu za nadgledanje i zidaju kasarne.
Američki brodovi u tom sektoru neprekidno patroliraju kako bi, po svojim navodima, obezbedili slobodnu međunarodnu plovidbu. Razlog za to je što se kroz vode Južnokineskog mora obavlja trećina celog svetskog brodskog saobraćaja sa trgovačkom flotom koja raspolaže sa više od polovine nosivosti svih brodova na svetu. Vrednost robe koja se godišnje transportuje ovim pomorskim putem je oko pet triliona dolara. Količina nafte koja se transportuje iz Arapskog zaliva ka istočnoj Aziji prolazeći kroz Južnokinesko more tri puta je veća nego što prođe kroz Suecki kanal, a pet puta veća od one koja se transportuje kroz Panamski kanal. Ta ruta je veoma važna za Kinu, jer njom doprema oko 80% goriva. Ali istom rutom snabdeva se Južna Koreja sa dve trećine potrebnog goriva, a Japan i Tajvan sa 60% tih sirovina. Ukoliko bi Kina blokirala tranzit kroz Južnokinesko more, obilazni put tereta povećao bi Južnoj Koreji troškove za 270 miliona dolara, a Japanu za 600 miliona.
Međutim, utvrđeno je da ovo more raspolaže velikim energetskim rezervama. Procenjuje se da na morskom dnu ima oko 11 biliona barela nafte i 70 triliona kubnih metara gasa. Veruje se da su te količine čak i desetostruko više, ali to nije istraženo i dokazano. Ovakvi podaci govore da bi Južnokinesko more moglo po svojim kapacitetima parirati svim proizvođačima energenata osim Saudijske Arabije.
Dakle, pokušaj Kine da ostvari dominaciju nad Južnokineskim morem nije samo geopolitičkog i strateškog, već i veoma značajnog ekonomskog karaktera. Vojno jačanje Kine u ovom regionu izaziva strepnju okolnih zemalja, što ide Vašingtonu na ruku, jer ih gura u savezništvo sa SAD, koja sa jačanjem kineske mornarice dolazi u opasnost da izgubi pomorski primat u ovom regionu. Ovaj region, dakle, predstavlja neuralgičnu tačku iz koje bi hipotetički mogao da započne konflikt SAD i Kine.
Kina ne sedi skrštenih ruku na međunarodnom planu. U martu 2021. godine ova zemlja je sa Iranom potpisala sporazum na 25 godina o strateškoj saradnji pod nazivom „Sveobuhvatno strateško partnerstvo”. Javnosti je predstavljeno da sporazum podrazumeva razvoj ekonomskih odnosa u oblasti rudarstva, naftne industrije i unapređenja industrijske aktivnosti u Iranu, kao i unapređenje saradnje u saobraćaju i poljoprivredi. Vojni aspekt saradnje ipak javno nije pominjan.
Koliko je situacija istinski napeta govori i to da je bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer u martu 2021. izjavio da svet može ući u opasno razdoblje kakvo je prethodilo Prvom svetskom ratu, ukoliko Amerika ne postigne sporazum sa Kinom o novom globalnom poretku koji će garantovati stabilnost.
U Kisindžerove procene i iskustvo ne treba sumnjati. Globalni odnos snaga se očigledno ubrzano menja. Ostaje da se vidi hoće li se na neki način doći do sporazuma ili će eskalirati konflikt velikih razmera između dva svetska titana.
Šiptari grade vojnu bazu na severu KiM. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
