Piše: Rebeka Vest
Onda mi doviknu: „Ne sviđa vam se mnogo ovde.” (Gazimestan – prim. red.) „Ne“, rekoh. „suviše je tužno. Baš sad razmišljam o manastiru Vrdnik na Fruškoj gori, gde sam videla telo cara Lazara i dotakla mu ruku „A, da, jadni svetac“, reče Dragutin, „odsekli su mu glavu zato što je naš Miloš Obilić ubio njihovog sultana, mada bi to verovatno i inače uradili. Bili su vuci, bilo im je u prirodi da prosipaju krv plemenitiju od svoje. Pa, to se nije moglo izbeći. Mi nismo bili jedne pameti.”
Odgrize još jedan zalogaj jabuke i žvaćući nastavi da šeta gore-dole uz put, a ja rekoh Konstantinu: „To je čudno, on ne krivi vlastelu zbog međusobnih svađa.” „Ne“, reče Konstantin razmislivši, „ali mislim da nije hteo to da kaže.” „Ali on kaže: ‘mi nismo bili jedne pameti’, rekao je to danas dva puta, a u svim istorijama piše da su Sloveni poraženi na Kosovu zato što su kneževi bili međusobno zavađeni. Šta je mogao drugo da misli?“ „Tačno je da naš svet uvek govori da smo poraženi zato što nismo bili složni, i tačno je da je bilo mnogo slovenskih knezova pre Kosova, i da su se svađali, ali mislim da ono što je Dragutin rekao nema nikakve veze s tom činjenicom”, reče Konstantin. „Mislim da to znači da je svaki pojedinačni Sloven imao dvojak odnos prema Turcima, a to je aluzija na našu čuvenu pesmu o sivom sokolu.” „Nikada je nisam čula“, odgovorih. Konstantin ustade i pozva Dragutina, koji nam je prilazio grizući jabuku. „Zamisli, ona nije nikada čula našu pesmu o sivom sokolu!” „Sramota!” uzviknu Dragutin, ispljunuvši koštice, i onda počeše uglas da recituju:
„Poletio soko tica siva,
od svetinje — od Jerusalima,
i on nosi ticu lastavicu. . .
„Prevešću vam je”, reče Konstantin. „Ne mogu da je učinim tako lepom na vašem jeziku, ali videćete da se razlikuje od svake druge pesme, da je karakteristična za nas…“
To ne bio soko tica siva,
veće bio svetitelj Ilija;
on ne nosi tice lastavice,
veće knjigu od Bogorodice;
odnese je caru na Kosovo,
spušta knjigu caru na koleno,
sama knjiga caru besedila:
„Care Lazo, čestito koleno;
kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
Ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane!
Vitezovi, sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite:
sva će turska izginuti vojska!
Ako l` voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa pričesti i naredi vojsku:
sva će tvoja izginuti vojska:
ti ćeš, kneže, s njome poginuti!“
Kada care saslušao reči,
misli care misli svakojake:
,Mili Bože, šta ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome,
ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je zamalena carstvo,
a nebesko uvek i doveka.”
Car volede carstvu nebeskome
a negoli carstvu zemaljskome,
pa sakroji na Kosovu crkvu;
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa doziva srpskog patrijara
i dvanaest veliki vladika,
te pričesti i naredi vojsku.
Istom kneže naredio vojsku,
na Kosovo udariše Turci,
„Sledi”, reče Konstantin, „dugačak deo, vrlo zbrkan, o tome kako se car junački borio i kako je na kraju izgledalo da će pobediti, ali je tada Vuk Branković izdao, i tako je srpska vojska bila poražena. Zatim pesma kaže:
Tada Lazu nadvladaše Turci,
i pogibe srpski knez Lazare,
i njegova sva izgibe vojska,
sedamdeset i sedam iljada!
Sve je sveto i čestito bilo,
i milome Bogu pristupačno.”
„Znači, to je bilo posredi, Lazar je bio pripadnik Lige za mir“ rekoh.
Vetar zatalasa žitno polje na vrhu brega preda mnom, a ja osetih kako drhtaj prolazi mojom kožom i mojim krvotokom. LJušteći jaje udaljih se od ostalih; shvatila sam da se pesma na neki način odnosi na mene, na nešto istinito i neprijatno u životu. „Lazar nije bio u pravu“, rekoh sebi, „spasao je svoju dušu, a potom pet vekova nijedan čovek na ovoj ravnici, a ni drugde u Evropi, na stotine milja u svim pravcima, nije mogao da zaštiti svoju dušu. Trebalo je da odabere prokletstvo da bi spasao druge ljude. Ne, šta zaboga govorim? Državu stavljam iznad pojedinca, ja koja verujem da postoje ljudska prava koja moraju imati prednost nad svima ostalim pravima. U stvari htela sam da kažem da ne verujem u tezu ove pesme. Ne verujem da bilo koji čovek može zaslužiti spasenje odbijajući da milione ljudi spase od strašnog ropstva. Nije bilo bitno što je to podrazumevalo borbu; ratovanje nije nimalo odvratnije, a možda je čak i manje odvratno od mnogih drugih stvari koje ljudi moraju da rade da bi ljudski rod bio u stanju da se zaštiti. Da bi nas sačuvali od zaraznih klica, mnogi ljudi moraju da obavljaju izuzetno neprijatne poslove vezane za kanalizaciju, a da bi svojim zajednicama omogućili ekonomski napredak, mornari i rudari izlažu se velikim teškoćama i opasnostima. Ali ova pesma pokazuje da pacifizam nema veze sa užasima rata, jer ih i ne pominje. Ona zadire u suštinu stvari i otkriva da pacifista zapravo želi da bude poražen. Knez Lazar i njegova vojska pre boja će se pričestiti, i tako će, kada ih Turci unište, biti spaseni. Nema nijedne reči o izbegavanju krvoprolića. Naprotiv, podrazumeva se da se Lazar borio što je mogao bolje i da je ubio svakog Turčina koji mu je dopao šaka. Ono što je ovde važno nije bilo da čovek bude nevin, već da bude poražen.”
Odjednom shvatih zašto me je ova pesma pogodila. Kada sam stajala pored groba u manastiru Vrdnik na Fruškoj gori i dotakla Lazarevu mumificiranu ruku, bila sam svesna da je on jedan od onih ljudi čiji mi je način razmišljanja poznat, da je pripadnik one družine koja voli čast, slobodu i sklad, koju danas predvode Herbert Fišer, lord Sesili, profesor Gilbert Mari. Takve ljude sam oduvek sledila, jer sam verovala da su u pravu, i moj razum mi je govorio da na zemlji može biti sreće samo ako se slede njihova i samo njihova pravila. Ali, iako su se takvi ljudi rađali u svim vremenima, uz one — poput mene — koji su ih sledili, zašto onda takva sreća nije dosad ostvarena? Zašto još postoji siromaštvo kada tvrdimo da smo spremni na velikodušnost? Zašto se tako nemarno odnosimo prema budućnosti svoje dece? Zašto muškarci tlače žene? Zašto postoji neprijateljstvo između naroda? Sada znam odgovor. Znala sam ga već dugo, ali je bila potrebna ova pesma da bih priznala sebi da ga znam.
To što sam osećala može se videti na svim skupovima gde se okupljaju pristalice onih ličnosti kojima na srcu leži sloboda i dobrobit drugih ljudi. I mada o tome neprestano govore, iz njih prosto izbija neka čudna opasnost. Skupovi suprotne strane – gde se okupljaju oni koji žele da zbog sopstvene koristi porobe druge ili da očuvaju nepravedne društvene institucije jer im one omogućavaju profit — odbijaju svojom odvratnošću, pohlepom i glupošću, ali ne izazivaju sličan osećaj. A opasnost od onih prvih iskazuje se na mnogo načina: u odeći žena koje govore ili sede u publici, koja pokazuje da su te žene daleko od svake nemaštine i teškog rada, jer njihova odeća nikako nije jeftina i ne može se naći ako se pomno ne traži; sve je samo ne obična. To ne može a da ne odbije javno mnjenje, i tužno je što ti ljudi ne čine sve što je u njihovoj moći da zadobiju poštovanje zajednice za čije nevolje i budućnost iskazuju toliku brigu.
Izgleda kao da oni zapravo i ne pokušavaju da uspeju u onome čemu teže; a takvu sumnju samo pojačava način na koji govornici izlažu ono što misle i odziv koji njihova izlaganja imaju u publici. Govornici se trude da deluju iskreno i toplo, i uglavnom pominju vrline, ali nikada nemaju ono držanje koje pokazuje da će preduzeti nešto da vlast koliko sutra pripadne njima i da će je iskoristiti za delanje ispunjeno vrlinom. Ni njihova publika ne izgleda sudbinski predodređena da vlada; tapšu, gotovo prkosno, i smeju se svojim protivnicima, poput neumerene dece. Međutim, oni jedino žele da budu u pravu, a ne i da čine ono što je pravo. Ne osećaju obavezu da se uključe u glavne tokove života, a kad bi takvo uključivanje značilo obavezu i malo prljanja, oni bi radije ostali sasvim po strani, u žabokrečini svoje čistote. Oni, zapravo, jedino žele da se pričeste, da ih Turci poraze, i da potom odu u Nebo.
Na taj način pokazuju da su inferiorniji od svojih protivnika koji ne žele da napuste glavne tokove života, koji su ubeđeni da su agresivnost i tiranija najbolji način da se obezbedi čovekova budućnost i stoga uzimaju na sebe da to i ostvare. Prijatelji slobode nemaju nikakvog osnova da se smatraju superiornijim od svojih protivnika, jer oni su zapravo na njihovoj strani, zato što žele poraz a ne pobedu svojih principa, Nijedan od njih, čak ni najveći nije istovremeno bio i Cezar i blag; a sve dotle dok se ne bude javio Cezar blage naravi svako dete koje se rodi biće u opasnosti. Pogledala sam u svoje srce i videla da ni ja nisam nevina. Često sam se pitala da li bih, ako bi to bilo potrebno, bila spremna da patim za svoje principe, i to pitanje mi se činilo od ogromnog značaja. A ne bi trebalo da bude. Trebalo bi da se pre svega pitam da li sam učinila sve što je bilo u mojoj moći da te principe sprovedem u život, i kako mogu doći do moći koja će osigurati njihovu apsolutnu pobedu. Ali to su pitanja koja postavlja samo moj um, a ne ono što sam suštinski ja, koja brižno okleva dok moj um razmatra moju spremnost na mučeništvo.
„Ako je tako“, rekoh sebi, „ako je nekakav prirodni zakon da su oni koji na ovaj svet dođu voleći više prijatno od neprijatnog predodređeni za poraz, onda je čitav svet ogromno Kosovo, užasna ravnica natopljena krvlju, gde ljudi koji vole vode boj sa ljudima koji mrze, i izdaju sebe svojim neprijateljima, tako da ljubav biva proganjana u neizmerno dugim istorijskim periodima, mnogo dužim od kratkih perioda pobede.” Zaplakah, jer su levičari među kojima sam živela čitavog života svojim odnosom prema spoljnoj politici počinili takvo izdajstvo, Uvek su bili u pravu, ali svoje pravo nikada nisu uspeli da nametnu. „Ako je ta sklonost da se istovremeno bude i Hrist i Juda urođena“, pomislih, „onda možemo samo umreti, što pre to bolje, jer poraz je bolniji posle lepih obećanja.” Okrenuh leđa ravnici da ne gledam natopljenu travu, da ne mislim o ženi onako glupo natovarenoj plugom u Prištini, o slabovidoj braći kako se mlitavo grle u barjaktarevom mauzoleju, o bledim vabiteljima kako se lažno i pohlepno prostiru na pod oko sultanovog kovčega, da ne razmišljam o izgubljenoj slavi slovenskih hrišćana, ni o drugačijoj ali jednakoj slavi osmanskih Turaka, takođe izgubljenoj. Odjednom više nisam imala snage da mislim o svemu tome, mada sam i dalje bila očajna. Obrisah suze i potrčah da bih što pre stigla do svoje družine.
NJoj se sada beše pridružio i četvrti član, stari Albanac sa belom kapicom, koja je za njihove muslimane isto što i fes. Pozvan da ruča s nama, sedeo je na zemlji, leđima okrenut meni. Kada priđoh, on se izvi da me pozdravi, nasmešivši se na onaj posebno ljubak, predusretljiv način karakterističan za Albance; u naručju je držao crno jagnje, isto onakvo kakvo su, dok sam posmatrala, žrtvovali steni na Ovčem polju; i u tom času značenje Kosova postade mi sasvim jasno.
Crno jagnje i sivi soko delali su zajedno. U tom zločinu, kao i u većini istoriji poznatih zločina, oni su bili saučesnici. To sam naučila u Jugoslaviji, koja jasno otkriva sve skrivene stvari, koja pruža simbole za ono što um tek treba da uobliči. Na Ovčem polju videla sam žrtvu u svoj njenoj gadosti i laži, videla sam ogromnu moć koju ima nad ljudskom maštom. Tamo sam naučila koliko je neizmerno odvratno verovanje da se prosipanjem životinjske krvi nešto može steći, da se podilaženjem smrti može zadobiti dar života. Tamo sam shvatila da je to verovanje suštinski deo mene, jer je drago bazičnom umu zato što daje prost odgovor na mnogobrojna zbunjujuća pitanja, a bazični um je ono na čemu izrasta moderni način mišljenja. To verovanje nije samo užasno po sebi, ono zagađuje i dela ljubavi. Ono teži da poništi smisao hrišćanstva, i uvlačeći se u crkvu, ono usklicima i ekstatičnom opijenošću propagira doktrinu ispaštanja koja je isuviše apsurdna da bi se mogla zapisati. Tom doktrinom se tvrdi da je Hristos došao na zemlju da bi izveo jedan besmislen i odvratan magijski obred, da svojom patnjom iskupi neku dobrotu koja s tom patnjom nema nikakve veze, a od nas se krije da nas je njegova smrt osudila kao grešnike, da je potvrdila da je naša vrsta toliko okrutna da kada se među nama pojavilo sušto dobro nismo umeli da učinimo s njim ništa drugo nego da ga ubijemo. Dok sam se udaljavala od stene sa Milicom i Mehmedom, osetila sam da ću, ako budem malo više razmišljala o žrtvi, otkriti i nešto više, nešto što će za mene biti sramno.
A sada, kada sam videla jagnje kako svoju malu, crnu njušku nemoćno pokušava da izvuče iz nesigurnog pribežišta starčevih istrošenih ruku, nisam više mogla da od sebe odagnam ono što sam shvatila. Niko od nas — ni ja, ni oni bolji od mene — ne može se odupreti iskušenju da prihvati tu žrtvu kao važeći simbol. Duboko u srcu svi mi verujemo da je život zapravo to i ništa drugo — čovek koji kolje jagnje na steni da bi umilostivio Boga i stekao sreću – i kada nam naš razum kaže da taj čovek čini gnusno i besmisleno delo, umesto da tu ideju odbacimo kao užasnu, mi sebi kažemo: „Pošto je pogrešno biti sveštenik i žrtvovati jagnje, ja ću biti jagnje koje će sveštenik žrtvovati.” Tako uspostavljamo princip da je časno da nevinost propadne, i prihvatamo da je pravo da, ako težimo dobroti i želimo mir, nož pređe i preko našeg grla. Stoga se stalno događa da kada se kako treba borimo za pravu stvar i kada nam je pobeda nadomak ruke, odjednom budemo ispunjeni osećanjem da ne postupamo u skladu sa božanskim protokolom, pa se okrećemo i tražimo poraz, izdajući one koji očekuju da im obezbedimo dobrotu i mir.
Tako su Sloveni bili poraženi od Turaka na Kosovu polju. Bili su svesni da je hrišćanstvo za ljude bolje od islama, jer je osuđivalo osnovnu ljudsku manu, okrutnost, koju Muhamedov vojnički um nije čak ni identifikovao, i da ako budu poraženi, sva njihova životna i umetnička postignuća biti bačena u blato i zgažena. Ali — zbog vlasti koju je stena imala nad njima i njihovom voljom – oni nisu mogli da krenu u pobedu. Bili su uvereni da postupaju u skladu s vrlinom, i da je zato i jedino ispravno da umru. Time su izdali sve one nevine ljude koji su došli potom, u narednih pet stotina godina. A i ja sam počinila istu vrstu greha, ja i moji istomišljenici — zapadnoevropski liberali. Smatrali smo sebe svetijim od naših torijevskih protivnika, jer smo ulogu sveštenika zamenili ulogom jagnjeta, smetnuvši s uma svoju najvažniju dužnost prema ljudskom rodu: da štitimo dela ljubavi. Nismo učinili ništa da spasemo naš narod, koji je imao dovoljno slobode da bi mogao da očuva svoju dušu od rušiteljske mržnje onih naroda koji nikada nisu znali šta je duh slobode i zato žele da poput korova uništavaju duše. Moguće je da smo mi izdavali život i ljubav u periodu mnogo dužem od pet stotina godina, na polju mnogo većem od Kosova, koje obuhvata čitavu Evropu. Shvativši to, opet osetih onu glupavu potrebu da sagledam svoje ponašanje pred tako teškim izazovom, što je zapravo od vrlo malog značaja. Ono što je stvarno bitno to je da nisam odano služila životu, da mi je bilo više stalo do svog fiktivnog ličnog spasenja, da sam bila dovoljno glupa da poverujem da ću ga obezbediti motajući se oko smrdljive stene na kojoj je čovek prljavih ruku bez ikakvog razloga prolivao krv.
„Zar nije divan ovaj stari Albanac?” upita Konstantin. Doista je bio takav, a bio je još divniji zato što se smešio; osmeh Albanaca prija i osvežava poput zalogaja lubenice, njihove svetle oči sjaje a beli zubi blistaju. Starčeva koža bila je, osim toga, bela i prozirna, poput nekog tankog oblaka. „Mislim da je vrlo dobar”, reče Konstantin, „a i ovo je sve vrlo tužno, jer on je s pravom pretpostavio da idemo u Trepču i želeo bi da njegovom unuku koji je, kako kaže, vrlo pametan momak, nađemo posao. Pitam se ne bismo li možda mogli nešto da učinimo povodom toga.“ Konstantin je uvek najsrećniji kada čini dobro, i ova prilika za dobročinstvo posle mnogo dana vratila je sjaj njegovom pogledu; ali obrazi su mu bili naduveni i izbrazdani kao u žene koja je plakala. Možda i jeste plakao. I njega je posetio sivi soko. Ponudio je svoje ogoljeno grlo Gerdinom nožu, stavio je svoje srce ispunjeno ljubavlju u službu mržnje, da bi bio poražen i nevin.
„Naravno“, reče Dragutin na iskvarenom nemačkom da ga starac ne bi razumeo, „ovaj stari je verovatno zlikovac, čim je Albanac. Albanci su veliki zlikovci, imaju krvnu osvetu, oni su drumski razbojnici i odrekli su se Boga. Ali ovaj je siromašan i vrlo star, i kakvo god zlo da čini neće ga činiti još dugo, pa zato nemam ništa protiv da nešto učinimo za njega.” On se strese, onda stavi šaku na grudi i udahnu duboko, kao da je pomislio na starost pa se povratio uživajući u svom zdravlju i snazi. Bio bi sušta slika primitivne jednostavnosti da nije, pre samo nekoliko trenutaka, recitovao prefinjenu i složenu pesmu o sivom sokolu, i da ta pesma nije preživela samo zato što je njegov narod umeo da ceni njenu vrednost. To je misterija slovenskog sveta: iako izgledaju u potpunosti kao ljudi od akcije Sloveni su sasvim svesni unutrašnjeg života iz koga ta akcija izvire, što je dar koji kod drugih naroda imaju samo intelektualci. Moguće je da bi slovenski Cezar u nekoj kriznoj situaciji bio podstaknut čistotom metafizičkog motiva kakav bi se, osim među sveštenicima i filozofima, teško mogao naći kod drugih ljudi. Možda Stefan Dušan nije samo razmišljao o nevinosti i krivici, što svi veliki državnici obično čine, već se do te mere rukovodio njima da je odbacio sva druga jednostavnija i prizemnija razmatranja. Možda je umro prerano, kako se dešava mnogima, zato što je želeo svoju smrt; možda ga je slika krvave žrtve koja nas sve opseda navela da vidi sramotu u trijumfu koji mu je, kako se činilo, bio predodređen.
Stajao je na svojoj kapiji u balkanskim planinama i gledao zlato, slonovaču i mermer Konstantinopolja, njegove krstove, kupole, i brodove u luci; znao je da nad svim tim ima moć poput Boga i da će sve to nestati ako ga kao čistu predstavu ne očuva u svom pamćenju. Uplašio se te svoje moći i povukao sa svetlosti koja je obasjavala njegovu kapiju u bezgrešni svet senki; a Konstantinopolj je nestao poput magličastog daha sa prozorskog okna.
„Jugoslavija mi stalno priča o smrti“, rekoh sebi, „o smrti Franca Ferdinanda, o smrti Aleksandra Obrenovića i Drage, o smrti kneza Mihaila, o smrti kneza Lazara, o smrti Stefana Dušana. A istovremeno je puna života. Mislim da bismo mi zapadnjaci morali doći ovamo da bismo naučili da živimo. Možda mi na Zapadu ne znamo ništa o životu zato što izbegavamo da mislimo o smrti. Čovek ne može naučiti geografiju ako se usredsredi samo na kopno a zanemari more.“ Odjednom sam kriknula, jer sam zaboravila na crno jagnje, a ono je hladnom njuškicom dotaklo moju golu ruku. Muškarci prasnuše u smeh, a Albanac se trudio da njegov smeh bude vrlo učtiv. I ja uzvratih smehom, ali sam bila uplašena. Nisam verovala da će iko iz naše grupe, a ponajmanje ja, biti u stanju da se oslobodi te opčinjenosti žrtvom koja je dovela do Kosova, a ako to ne učinimo, ako neko ne uspe da je obuzda, ona će sprečiti napredak svega ljudskog.
Gde se na našem prostoru jedino dogodio genocid, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari/Knjiga Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, Mono&Manana, 2001. str. 683-689
