Piše: Milan Vidojević
I ove godine mogli smo da gledamo prenos vojne parade iz Moskve povodom Dana pobede, 9.maja, jer je već 76. godišnjica
od trenutka kad je Vermaht položio oružje pred koalicijom saveznika.
Baveći se ovim temama kao publicista i pisac, prateći rad i drugih istraživača autora, uočio sam mnogo nedoslednosti i
lažnih podataka o kraju rata i zbivanjima po završetku Drugog svetskog rata. Činilo bi se da to nije više važno, posle toliko godina po završetku rata, ali je postojanje tih istorijskih laži koje sad konstatujemo, a postojale su i 1945. godine,ukazujući da su tada uspostavljeni dvostruki standardi koji važe i danas. Neko je tada dobro znao da će poluistine i lažna istorija postati "istorija" za udžbenike i škole i da će postavljeni cilj zataškavanja stvarne istorije biti ostvaren.
Ko je potpisao kapitualciju Nemačke? Feldmaršal Kajtel, komandant Vermahta, ali je nije potpisao admiral Denic, predsednik Trećeg rajha. Nije je potpisao niko u ime SS-a, države unutar države. Šta je bilo s najvažnijim liderima Trećeg rajha, s Bormanom pre svega? Ko danas veruje da je Hitler izvršio samoubistvo? Staljin je na konferenciji u Potsdamu hladnokrvno odgovorio na to pitanje, da Hitlera treba potražiti u Španiji. Ko je video tela pogubljenih nacističkih glavešina posle suđenja u Nirmbergu? Niko. Ko je video telo Geringa posle "samoubistva"? Munjevito je poslato na kremaciju u Minhen i nema nijednog papira o tom događaju.
Ovo je mali deo neobjašnjenih događaja s kraja rata, a i onaj deo koji se tiče zločinaca iz NDH se otkrio tek mnogo kasnije. Pavelić je dobio sklonište u franjevačkom samostanu u Austriji, u britanskoj okupacionoj zoni, a onda je posle par godina, kao "fra Gomez" dobio pasoš Vatikana i otplovio za Argentinu. Suđenje Stepincu bila je dogovorena politička farsa Broza, Vatikana i saveznika. Sav fokus je bio na suđenju Stepincu, nije se sudilo hrvatskom narodu za genocid, Vatikan se takođe oprao od odgovornosti i s olakšanjem poslao kardinalski šešir Stepincu kao nagradu za žrtvovanje. Da bi se stvar "izravnala" održano je spektakularno suđenje Draži Mihajloviću u Beogradu. Za javnost, do danas, streljan je i sahranjen na Adi Ciganliji. U stvarnosti, završio je u Sovjetskom Savezu gde je umro o starosti.
Sve ovo nije važno kad 2021. godine gledate prenos parade iz Moskve. U tih sat vremena nisam video vojnu skalameriju, bila je u drugom planu, gledali smo je i prošle godine. Ja na paradi gledam ljude. Gledam one mladiće koji marširaju i njihova energija pobede nad zlom, koju su izvojevali njihovi dedovi pre 76 godina, izbija iz njih. Preživele starine, maršali i generali, sedeli su na tribini, gledali sebe u toj deci koja maršira korakom Pobede i verovatno razmišljali o milionima onih koji su ostali na bojištu. Bez velike patetike, žrtvovanje je bilo vredno slobode i ovog trenutka, u kojem je jasno da je Dobro pobedilo zlo. Taj trenutak poimanja i pokazivanja celom svetu, nema cenu. Dirljivi trenutak zahvalnosti preživelim veteranima Putin je pokazao i ovaj put, kao i mnogo puta pre toga. To samo potvrđuje da su svesni tog trenutka i njegovog značaja, zato je Pobeda njihova bez ostatka.
U Srbiji je takođe obeležen ovaj dan ali na muljatorski način. U svečanoj akademiji "neko" je podvalio jednu ljotićevsku pesmu, dajući istoriji svoje viđenje ko je sve pobednik u Drugom svetskom ratu.Autor ove sitne podvale nije shvatio da ovde slavimo arhetip pobede a ne lokalnu nerazrešenu dilemu ko je bio na kojoj strani. To i jeste suština problema Srbije, nije raščistila svoju istoriju, ni sama sa sobom, ni u ime istine o našoj prošlosti u ovom kontekstu. Tako sedamdeset i šest godina po završetku Drugog svetskog rata u Srbiji i dalje ratuju četnici protiv partizana, a ljotićevci čuče u mraku i čekaju da iskoče na scenu, I dalje ne znamo ulogu velikih sila u krojenju sudbine Jugoslavije, ulogu dinastije Karađorđević, ulogu Broza, mi jednostavno ove stvari nismo postavili gde treba i razjasnili istorijske događaje na način koji će omogućiti Srbiji da ide napred bez gorčine, neprijateljstva, nenaplaćenih istorijskih računa.
Zaista, počnimo od bazičnih pitanja. Da li je posle 1945. godine Jugoslavija potpisala mirovni sporazum sa Nemačkom i tako okončala ratni sukob? Da li je potpisan sporazum između Jugoslavije i Nemačke o isplati ratne odštete, gde je taj dokument, kad je ratifikovan u Bundestagu i Narodnoj skupštini Jugoslavije? Dokle ćemo da slušamo lažne priče o tome kako su Brant i Tito to pitanje regulisali iako je jasno da smo od Nemačke dobili kredit, koji je uredno vraćen?
Da svakodnevno vređanje srpske istorije i srpskog naroda ne prestaje od krajnje opskurnih ličnosti, pokazuje i emisija jutarnjeg programa televizije Hepi, od 12. maja, kada je kod Marića gostovao njegov abonent Nenad Čanak, koji nas jedanput nedeljno zasipa svojim intelektualnim bljuvotinama, čiji je sadržaj mržnja prema Srbima i svemu što je srpsko. Tako smo morali da slušamo nebuloze o podizanju spomenika Mariji Tereziji sa tekstom: "Majci Mariji Tereziji, zahvalna Srbadija." Ovakvi otvoreni autonomaški stavovi, da bi Vojvodina bila fenomenalno mesto za život da nije Srba, nisu novost za Čankovu dosovsku "političku teoriju." Vidi se da je hrvatska služba u punom naletu, da ne pričam dalje o ovom tipičnom banaćanskom skorojeviću koji se pro'''''vao pričom o stolu "rane secesije" za kojim je sedeo na nekoj slavi.
Tako Srbi moraju da slušaju, decenijama, dva autonomaška ljigavca, Čanka i Balaševića, koji su svoje jeftine autonomaške poene zarađivali u Hrvatskoj, a da na to niko ne reaguje. Marić, naravno, voli razne mutikaše u emisijama, šizoidne egomanijake, koji mu prave rejting.
Ja ću se od sledećeg teksta baviti ozbiljnijom temom, ratnom odštetom koju Nemačka duguje za dva svetska rata Srbiji. Pa da vidimo ko će posle toga da pametuje o srpstvu.
Zašto se čuvaju Vučićevi telefonski razgovori, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
