Piše: Vladimir Dimitrijević

Smrt je skandal

Otuđenja od svoje prvobitne prirode! Zato je nemoguće biti istinit prema bitiju, a pri tome pevati pesme u slavu smrti, i tumačiti bitije kao „bitije za smrt“( Hajdeger )! Nemoguće je uopšte voleti – ikoga i išta – ako bitije ne slavimo uprkos svemu, uprkos i smrti, kao Jov starozavetni! Tu istinu – u zaprepašćenosti pred smrću ( naravno, smrću ne „mojom“, nego nekog ili nečeg voljenog – tu istinu može da shvati samo ljubav koja nije ništa drugo do ono noein, zadivljeno posmatranje bitija! ( To ne može da shvati čovek koji se boji isključivo za svoj život, svoje sopstvene smrti. Jed on nije spreman da slavi bitije nego „posle mene potop!“ ) Čoveku, da bi bio hristolik, ne pristoji da peva pesmu smrti, da bitije izjednačuje s nebitijem, da bitije prezire, jer, eto, „čemu život kad sam ja smrtan!““

Ali, čovek nije samog sebe mogao da spase od smrti. Zato je Bog postao Čovek, Gospod naš Isus Hristos – i spasao nas smrti, sjedinivši nas sa Sobom, Ocem i Duhom Svetim. Osnovna istina naše vere Otac Justin je govorio:“Vaskrsenje Hristovo osnovna istina naše vere. Što je temelj za zgradu, to je vaskrsenje Hristovo za našu veru. Od istinitosti vaskrsenja zavisi istinitost naše vere i našeg spasenja. Jer ako Hristos nije vaskrsao, onda On nije bio Bog, onda mi nismo iskupljeni, onda smo još u ropstvu satani, grehu i smrti, onda je nebo za nas još uvek zatvoreno, onda sa Bogom još nismo izmireni, naposletku – onda je uzaludna vera naša. Ovako rezonuje i ovakav zaključak izvodi sveti apostol Pavle u svojoj prvoj poslanici Korinćanima, pa na kraju radosno uzvikuje: „Ali Hristos vaskrse iz mrtvih i javi se mnogima” (15, 1–20).“ Hristovo vaskrsenje je osnova našeg vaskrsenja.

Prorok je najavio

Vaskrsenje sviju je prorokovao Gospod preko velikog Jezekilja:“Ruka Gospodnja dođe nada me, i Gospod me izvede duhu, i postavi me usred polja, koje bijaše puno kostiju.I provede me pokraj njih unaokolo, i gle, bijaše ih vrlo mnogo u polju, i gle, bijahu vrlo suhe. I reče mi: sine čovječji, hoće li oživjeti ove kosti? A ja rekoh: Gospode Gospode, ti znaš. Tada mi reče: prorokuj za te kosti, i kaži im: suhe kosti, čujte riječ Gospodnju.Ovako govori Gospod Gospod ovijem kostima: gle, ja ću metnuti u vas duh, i oživjećete.I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživjećete, i poznaćete da sam ja Gospod.Tada stadoh prorokovati, kako mi se zapovjedi; a kad prorokovah nasta glas, i gle potres, i kosti se pribirahu svaka ka svojoj kosti. I pogledah, i gle, po njima izidoše žile i meso, i ozgo se koža navuče; ali duha ne bješe u njima.Tada mi reče: prorokuj duhu, prorokuj, sine čovječji, i reci duhu: ovako veli Gospod Gospod: od četiri vjetra dođi, duše, i duni na ove pobijene da ožive.I prorokovah, kako mi se zapovjedi i uđe u njih duh, i oživješe, i stadoše na noge, bješe vojska vrlo velika.Tada mi reče: sine čovječji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo.Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu.I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, moj.I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod“.( Jezekilj 37,1-14) Hristos je vaskrsao: mi ćemo vaskrsnuti.

Rusi i Srbi se ne mire sa smrću

Ruski filosof Vladimir Varava naglašava:“I tako, svetosavska tradicija preodolevanja zla i smrti, nemirenje sa zlom i smrću – ono je što jedino filosofsko poimanje sveta Rusa i Srba. Nemogućnost, neželjenje udobnog života u svetu u kome je zlo i stradanje nepresušno je zajedničko
slovenskim narodima. /…/ Život je dat ne zarad sreće u nesrećnom svetu, već zarad neprestanog, sabornog iskanja Istine i Pravde. To je ono što srođava naše narode i ono što je tako neshvatljivo svima što hoće „dostojno“ i „civilizovano“ da žive u globalnom svetu zla i poroka.“
Dok ima smrti, nema čoveštva. Čoveštvo je stalna borba protiv smrti. Zato Varava dodaje:“Srbin se, kao i Rus, ne boji smrti, on je prezire i ne prima je kao zlo i nepravdu. U zapadnoevropskoj kulturi, naročito američkoj, izvanredno je razvijena tanatofobija, to jest panični, životinjski
strah za svoj postojeći telesni život. Ovde se čak i ne postavlja pitanje o prevladavanju smrti; smrt je prirodni zakon, koji je potrebno doviti se što duže izbegavati i najudobnije produžavati svoj empirični život u bezbednosti i dostatku. Herojski kult smrti, svojstven tradicionalnim kulturama, ovde jednostavno odsustvuje; tanatofobija parališe sve moralne težnje duše, i svi vrednosni naglasci pomeraju se u pravcu ovostrane stvarnosti, koja se priznaje za jedinu i najvišu.

Tanatofobija pati i od vizantofobije, vidi u vizantizmu otvorenog neprijatelja i pretnju ličnom postojanju.“ Šta god da činimo, znajmo: Hristos je vaskrsao. Smrt je pobeđena. I zlo nema vlasti nad nama.

Prosvetlimo se, narode gospodnji

Tajnu ovog čuda Crkva opeva mnogim himnama, koje izražavaju, onoliko koliko je čovekovom umu i jeziku moguće, nadrazumnu i sveradosnu tajnu:“U grobu telesno, u  sa dušom kao Bog, u raju sa ( pokajanim ) razbojnikom i na prestolu sa Ocem i Duhom Svetim bio si, Hriste, Koji sve ispunjavaš, Neograničeni“…“Vaskrsenja dan je, prosvetlimo se, narode: Pasha je Gospodnja, Pasha. Od smrti u život i sa zemlje na nebo, Hristos Bog nas prevede, dok Mu pobedničku pesmu pevamo“…“Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se Svetome Gospodu Isusu, Jedinome Bezgrešnome. Krstu Tvome klanjamo se, Hriste, i sveto vaskrsenje Tvoje pevamo i slavimo. Jer si Ti Bog naš, osim Tebe drugoga ne znamo; Imenom se Tvojim imenujemo. Hodite, svi verni, poklonimo se Svetom Vaskrsenju Hristovom, jer, gle, kroz krst dođe radost celom svetu. Savgda blagosiljajući Gospoda, pevajmo vaskrsenje NJegovo, jer radi nas pretrpevši krst, smrću smrt razruši“…Te, i  mnoge druge himne, Crkva peva radujući se konačnom trijumfu života nad smrću: „Pobeda proguta smrt“, kliče Sveti Jovan Zlatousti. Od vaskrsenja Hristovog, ljudi idu ka granici postojanja kao da tonu u san: telo počiva u zemlji, a duša u Bogu, čekajući sveopšte vaskrsenje iz mrtvih radi konačnog Suda, kada će, kako reče Boris Pasternak, vekovi kao splavovi doploviti do Hrista Sudije. „Ne plašim se smrti, niti grobne tame-ja umret ne mogu, Hristos umre za me“, kaže Sveti vladika Nikolaj…

Dostojevski i vaskrsenje

Sviju Smisaono jezgro zaveštajnog romana Dostojevskog, „Braća Karamazovi“, jeste sahrana malog i pravdoljubivog dečaka Iljuše, koga na počinak ispraćaju, pored njegovog napaćenog oca, i Aleksej Karamazov, iskušenik kod starca Zosime i drugovi iz Iljušinog odeljenja. Posle sahrane, od čijeg se opisa srce kida, Aljoša deci drži govor o najdubljoj tajni ljudskosti: tajni sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih, kada ćemo se svi opet videti, zagrliti jedni druge i ispričati sve što nam se desilo. Aljoša moli drugove malog pokojnika da nikad ne zaborave taj trenutak, kad su se od njega rastali, i ponavlja im da ćemo se obavezno videti, obavezno zagrliti jedni druge i sve jedni drugima ispričati… Jer, život kao pad u ništavilo nema smisla; on ga ima samo ako je osmišljen vaskrsenjem, ako, ostavljajući telo, prolazimo kroz kapiju večnosti i ako ćemo, jednog dana, ponovo odenuti telo, da se od njega više ne rastanemo.

Hristos voskrese! Vaistinu voskrese!

Evo kako se pravilno čestita Vaskrs, a ove izraze nikako ne koristite! Više o tome OVDE.

Izvor: Srbin Info