Piše: Vladimir Kornilov
Svetska javnost se uporno plaši „neizbežnim globalnim ratom za Tajvan“.
Poslednji `prorok` na ovu temu je bivši generalni sekretar NATO Anders Rasmusen, koji je u intervjuu danskom listu VT predvideo „kinesku invaziju na Tajvan“ u narednih pet do deset godina.
On ne sumnja da će Sjedinjene Države u tom slučaju upotrebiti oružanu silu protiv Kine i poziva Evropljane i Azijate da podrže Ameriku „jedinstvenim frontom“ - uključujući i vojna sredstva.
Rasmusen je čak predložio da države „demokratske alijanse“ usvoje član 5 Povelje NATO i praksu kolektivnog odgovora prošire i na slučaju da Kina napadne Tajvan.
NJemu nimalo ne smeta što Tajvan kao nezavisnu državu ne priznaju ni Kina, ni Evropa, a ni Amerika.
Čim je stupio na dužnost genseka zapadne vojne alijanse, odmah je pozvao Rusiju „da poštuje suverenitet i integritet svojih suseda“. Potom je postao zvanični lobista Ukrajine, radeći kao međunarodni savetnik tadašnjeg njenog predsednika Ukrajine, Petra Porošenka, pa svuda stanovnike Donjecke i Luganske Republike počeo da naziva „separatistima“.
A povodom nepriznatog Tajvana, Rasmusen čudesno zaboravlja „sveti princip“ teritorijalnog integriteta i poštovanja granica! I ne zahteva da Sjedinjene Države poštuju kineski suverenitet nad ostrvom niti da obustave vojnu podršku „tajvanskim separatistima“.
U takvom licemerju su ujedinjeni praktično i svi glavni zapadni analitičari koji se bave Ukrajinom. Uzmimo za primer čuvenog britanskog stručnjaka Edvarda Lukasa koji je godinama pozivao Zapad da podrži teritorijalni integritet Ukrajine i odbranu Tajvana, odnosno da naruši teritorijalni integritet Kine.
Zapadni mediji i stručnjaci ne vide kontradikcije u takvim dvostrukim aršinima.
Medijska priprema zapadnih društava za globalni rat sa Kinom zbog „tajvanskog problema“ od nedavno je posebno uočljiva.
Glasilo zapadnih liberala, magazin The Economist, posvetio je ceo broj toj temi, nazvavši Tajvan „najopasnijom tačkom na planeti“ i dokazujući da će rat za ovo ostrvo biti test za Sjedinjene Države.
Ocenio je: "Ako Sedma flota ne interveniše, Kina će trenutno postati dominantna sila u Aziji. Američki saveznici širom sveta znaće da na vojnu silu SAD ne mogu računati. Pax Americana će se urušiti."
U tekstu se povćavaju ulozi u mogućem u sukobu radi podsticanja antikineskih strahova. Zato se plasira i prognoza američkog admirala Fila Dejvidsona da će Kina preduzeti operaciju vraćanja svog otcepljenog regiona do 2027. godine.
Ističe se da u Vašingtonu već shvataju da SAD nisu u stanju da se vojnim sredstvima odupre Kini. To tvrde i mnogi stručnjaci, uključujući vojne.
Na primer, penzionisani marinac i savetnik Pentagona Fracz Gejl objašnjava zašto će „Sjedinjene Države izgubiti rat sa Kinom za Tajvan“, što, po njegovom mišljenju, izgleda neizbežno.
Očigledno je da su napori američke diplomatije i medijska buka koja ih prati sve više usmereni na formiranje neformalnog (a možda i u budućnosti - i formalnog, s obzirom na reči Rasmusena o članu 5 Povelje NATO) vojno-političkog saveza za odbranu ostrvske držae koju gotovo niko ne priznaje...
Ovo je potvrdila i martovska poseta američkog ministra odbrane Lojda Ostina Japanu. Prema izveštaju agencije Kjodo, koja se pozvala na nekoliko vladinih izvora, glavna svrha sastanka šefa Pentagona i njegovog japanskog kolege bilo je zaključivanje preliminarnog sporazuma o „bliskoj saradnji u slučaju vojnog sukoba između Kine i Tajvana“.
Zatim su, u aprilu, DŽo Bajden i japanski premijer Suga izdali zajedničko saopštenje o potrebi zajedničke borbe „za mir i stabilnost u Tajvanskom tesnacu“.
Tajvan je poslednji put pominjan u američko-japanskim izjavama 1969. godine, kada Vašington još nije bio priznao vladu u Pekingu.
Prošle nedelje se pojavio novi godišnji izveštaj japanskog Ministarstva odbrane, koji će vlada formalno odobriti u julu, u kojem se - takođe po prvi put – pominje najvažnije kinesko ostrvo:
„Stabilnost situacije oko Tajvana važna je za bezbednost Japana i stabilnost međunarodne zajednice“.
A Tajvan se u zvaničnim dokumentima i Japana i Sjedinjenih Država smatra delom Kine.
Jasno je da Tokio ne bi išao na ničim izazvano zaoštravanje odnosa sa moćnim susedom da nije bilo odgovarajuće aktivnosti Vašingtona.
Direktno ili indirektno učešće više zemalja u potencijalnom tajvanskom konfliktu (vojnom, političkom ili ekonomskom) postaje glavna tema mnogih medija i think-tank.
Primera radi, pre neki dan je direktor vašingtonskog Centra za globalnu politiku, profesor Azim Ibrahim, na stranicama britanskog The Times plasirao ideju: London treba da pozove Tajvan kao učesnika predstojećeg samita G7 i klimatske konferencije UN koji će se ove godine održati u Velikoj Britaniji ... Pritom je naglasio: „Tajvan je jedna od najbogatijih zemalja na svetu, a za Britaniju bi to bilo ispravno sa moralne tačke gledišta i relativno lako“.
Međutim, Ibrahim uopšte ne pominje činjenicu daržava Tajvan uopšte ne postoji ni za Britaniju ni druge učesnike foruma koje je pomenuo.
Čak i ako se pretpostavi da bi London nekako mogao da to ostrvo uvrsti u spisak učesnika klimatske konferencije, jasno je da u tom slučaju ni Kina ni njeni brojni saveznici na nju jednostavno neće doći. A koliko bi vredeli takvi događaji bez Kine?
Tajvanski biznismeni tiho rade u Kini i tvrde da je „vojni sukob poslednja stvar koju Peking žele“.
Suprotno tome, Tajpej prilično aktivno provocira Peking, otvoreno podržavajući opoziciju u Hongkongu i pružajući joj odskočnu dasku za ideološku sabotažu protiv vlasti NRK.
Zaoštravanje sukoba će najviše izazvati zvanično priznanje Tajvana od strane Zapada.
Priprema javnosti i masovnih medija za rat velikih razmera ukazuje na to da Vašington razmatra takvu mogućnost, ali shvata da kineski odgovor na provokaciju može biti bolan. I zato je Americi više nego ikad potrebno da u svoju antikinesku avanturu uvuče što je moguće više drugih zemalja.
Kako se prolazi kad neko vređa Kadirova pogledajte OVDE.
Izvor: fakti.org
