Piše: Vladimir Ćorović
Najkrupniji događaj u balkanskoj istoriji ovog vremena bio je veliki pohod Janka Hunjadija protiv Turaka. Mađari su hteli na svaki način popraviti nedaće poraza kod Varne i još jednom, u velikoj ofanzivi, istrgnuti Turcima inicijativu. Izvesni hrišćanski vladari još nisu napuštali misao, da se nastavi nedavna hrišćanska koalicija protiv Turaka i da se, po mogućnosti, i proširi.
Despot Konstantin Dragaš iz Peloponeza nastojao je živo, da osposobi Grke za borbu. Održavao je veze i sa despotom Đurđem i da se što više približe udao je u zimu 1446. svoju sinovicu Jelenu, kćer despota Tome, za najmlađeg despotova sina Lazara. Svatovi su išli preko Dubrovnika. Jedan njihov spor sa jednim dubrovačkim zapovednikom lađe, koja je prevozila svatove, ostavio je traga i u našoj epskoj narodnoj poeziji, samo što se u pesmi taj spor preneo na despota Đurđa lično i proširio se u sukob sa samim Dubrovnikom. Naročito su oživele nade na obnovu hrišćanskog saveza otkad Janko Hunjadi, od juna 1446., postade guverner mađarske kraljevine. On je bio i suviše poznat kao ogorčeni protivnik Turaka i kao hrišćanski vitez borac koji je postavio kao cilj života da se nosi s njima. Ali, i pored sve opasnosti, koja je očevidno pretila od Turaka, stari savez nije mogao da se obnovi. Sam papa Nikola V želeo je, da Ugarska, pre novih avantura, sredi svoje odnose sa nemačkim carem Fridrihom III; Mleci su imali neprilika ne samo u Zeti i Albaniji nego i u severnoj Italiji. Da bi postigli što žele oni su čak ulazili u veze s Turcima, kao primera radi u Skenderbegovom slučaju, i nisu bili pouzdan drug za nove i opasne koalicije. Nije se odazvao ni Alfons V. Prirodna je stvar, da se pod takvim uslovima nije hteo da izlaže ni despot Đurađ. U toliko pre, što je imao nesvršenih poslova i u Bosni i u Zeti. Jedini koji beše spreman da se pridruži Hunjadiju bio je Skender-beg.
Početkom septembra 1448. prešao je Hunjadi s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridruži. Despot mu je, preko svog „rizničkog čelnika“, t. j. ministra finansija, Dubrovčanina Paskoja Sorkočevića, objašnjavao svoje uzdržavanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snažna, s većim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj većoj neposrednoj koristi za Srbiju. Oslobođenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veću zavisnost od Mađara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Držanje kralja Tomaša ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Mađari hteli pokazati kako ne žele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloženim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio sultana i o prelasku mađarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima.
LJut što nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdačniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo. Mađarska vojska je prošla kroz Kruševac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je već tursku vojsku, još veću i bolje opremljenu, pod zapovedništvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz mađarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku između Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Mađari su bili potpuno potučeni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Među poginulima nalazio se i Hunjadijev sestrić, Janjoš Sekelj, u narodnim pesmama poznat kao Banović Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi drugi. Pomen o toj pogibiji sačuvale su mnoge narodne pesme, a naročito dalmatinske bugarštice, a u narodu se i do danas održala uzrečica: „Stradao kao Janko na Kosovu“.
Razbijena mađarska vojska pršte na razne strane. Neki dospeše u Zetu, a neki čak do Dubrovnika. Glavni deo bežao je preko Srbije. Despot je izdao naredbu, da se prosti begunci propuste, a da se na svaki način uhvati glavni vođa, sam Hunjadi, koga je činio odgovornim za sve štete. Kad je Hunjadi doista bio uhvaćen sproveden je u zatvor, u Smederevo. Danas nije lako utvrditi šta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitički korak. Ma koliko da su bile velike štete koje su Mađari naneli Srbima još su mogle doći veće, ako se stanu svetiti i ako se prometnu u otvorene srpske neprijatelje. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadašnjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Mađarima. Ovim postupkom despot se, ipak, nije dodvorio Turcima, jer im nije izdao Janka i jer je nastavio pogađanja s Mađarima; a kod Mađara je, kao i kod mnogih zapadnih država, izazvao oštru osudu. U dalmatinskoj epici ostalo je o tom nekoliko tragova. Jedna bugarštica naziva čak despota „nevjerom“ i daje na usta Hunjadijeve žene ovakav prekor na njegov račun:
On je meni Ugrin Janka u tamnicu postavio,
Koji ga je u potrebi dosta puta pomilovao,
A on njega pomilova tamnicom od Smedereva.
Ima pouzdanih podataka, da je to već ostareli despot učinio pod tuđom sugestijom. Kao vinovnici pominju se Sorkočević i njegov zemljak Damjan Đorđić. Sam Hunjadi tužio se Republici, „da su ta dvojica podjarivali zle namere između njega i despota, iz čega su proizašle najgore posledice i u samoj bici kosovskoj i u Hunjadijevu zarobljenju“.
Na glas o tom sastaše se odmah, krajem novembra, ugarski staleži u Petrovaradinu, da većaju kako da oslobode Hunjadija. Dvojica njihovih izaslanika, posle dužih pregovora, sklopiše u Smederevu ugovor sa ovim glavnim tačkama: 1) da se zaborave sva stara neprijateljstva, 2) da se Ugarska obaveže pomagati Srbiju protiv neprijatelja, 3) da u buduće mađarska vojska neće prolaziti Srbijom sem po pozivu, odnosno Srbima u pomoć, 4) za učinjene štete Hunjadi će platiti 100.000 dukata, i 5) da se despotu vrate svi njegovi posedi u Ugarskoj sem onih, koje će kao miraz dobiti despotova unuka Jelisaveta, jedinica grofa Urliha Celjskog, koja bi se imala udati za jednog Hunjadijeva sina. Taj budući zet ostao bi kao taoc kod despota sve dok njegov otac ne izvrši primljene obaveze. Posle tog ugovora pušten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji Dan stigao je u Segedin, gde su bili na okupu zabrinuti mađarski velikaši.
Dubrovačkoj Republici, kao mađarskom vazalu, bilo je veoma neprijatno držanje Sorkočevićevo. Ona je, s toga, da umiri Mađare, izdala naredbu kojom zabranjuje svima svojim građanima, da od 1450. god., za tri godine unapred, nijedan od njih ne sme ići u misijama tuđih vladara, niti se pridružiti ma kojoj vojsci izvan despotovine. Ta mera je bila rđavo primljena u Smederevu i despot je, kao odgovor na nju, povisio carine dubrovačkim trgovcima po svojim rudarskim mestima i opozvao mnoge svoje povlastice dubrovačkoj trgovini. Sorkočevića je zadržao i dalje i upotrebljavao ga za poverljive diplomatske misije. Da pokaže koliko je polagao na njega dao je čak u zidine Smedereva urezati njegov grb.
Kako su braća Stanić slomila ustaše i Šiptare, pročitajte OVDE.
Izvor: Vladimir Ćorović, Istorija Srba (Projekat Rastko)
