Približio se "nebeskom disku" na 10 kilometara, i to je bilo sve. U međuvremenu, krenule su prozivke kolega sa drugih aerodroma "kako se jure veštice". SSNO je ćutao. Jurjević je morao sam da donese odluku šta da radi sa NLO-om.
- Zaključio sam da je nemoguće utvrditi o kakvom je tipu letelice reč, niti šta je njen cilj. Bilo je očigledno da leteći objekat nema neprijateljske namere i naredio sam pilotima da nastave obuku i da više ne obraćaju pažnju na pojavu svetleće kugle na nebu. A onda nas je "tanjir" sve zajedno posetio na pisti u Golubovcima. Tog 9. februara, na noćnom letenju na pisti nas je bio oko 150, i to 50 pilota. Svi smo ostali šokirani. U uobičajeno vreme, 50 minuta posle prvog dizanja aviona, u rejonu Čeva pojavio se svetleći disk. Svi koji su bili na stajanci aviona su ga ugledali i glasno komentarisali. Gledao sam ga i ja, iako sam se ponašao nezainteresovano - svedoči bivši komandant. - Međutim, ovog puta NLO se kretao prema aerodromu. Komandir eskadrile mi je pritrčao i pitao da li ga vidim, a ja sam odgovorio da ne vidim!
On je paničio rekao: -Pa vidi ga 100 ljudi!
- Nastavi po planu - naredio sam, i dodao da neću da čujem nikakve komentare.
Te večeri, 9. februara 1975, NLO je lebdeo oko tri kilometara iznad aerodroma Golubovci, obasjavajući avione i pilote na pisti. Jurjević je pričao da se zadržao kratko vreme, ali je bilo zastrašujuće. LJudi su bili unezvereni. Onda je letelica ugasila svetla i nestala. Jurjević je događaj zabeležio "kroz zvanične papire", koje je prosledio Beogradu. NLO se posle više nije pojavljivao.
Pre svoje storije o susretu sa NLO-om, pukovnik Mihovilović, komandant Lovačkog puka iz Bihaća, iznosi nekoliko zaboravljenih činjenica o našem ratnom vazduhoplovstvu u onom vremenu. On priča da je između 1970. i 1980. RV naše vojske izrastao u silu koja je postala respektabilna na planeti. U tom periodu imali smo 1.500 vojnih pilota koji su sa aerodroma širom SFRJ imali i po 1.000 uzletanja dnevno. Bihaćki aerodrom tada je bio najsavremeniji u Evropi. U "rupi" se nalazilo 60 moćnih letelica koje su, sa pet pista, za 10 minuta bile u vazduhu.
- Uz Jugoslaviju samo Švedska je imala sličan aerodrom. Međutim, kerozin u utrobi njihovog aerodroma nekontrolisano je eksplodirao, pa su morali da ga pretvore u muzej. Kod nas, u Bihaću, piloti 117. avijacijskog puka "sedeli su" na 500.000 litara kerozina i mogli su mesec dana da vode rat sa agresorom, bez ikakve dopune municije, goriva, hrane.
- Naravno, bili smo interesantni špijunima svih zemalja, a ne isključujem ni one koji nisu sa Zemlje ili iz naše dimenzije - govori Mihovilović. - Iznad aerodroma, na lokaciji Gorjevca, imali smo tih godina veoma česte prijave da "nešto lebdi i isijava". Nekada je radar video objekat, nekada ne. Takođe su i mnogi piloti izviđačke eskadrile prijavljivali susrete sa NLO-om. Dežurni parovi aviona su dizani, ali sve se završavalo pismenim izveštajima bez zaključaka. Jedan takav napisao sam i ja, uz konstataciju da je "to" što sam jurio mnogo superiornije od naših mašina i da nije pokazalo agresivna svojstva. Moj Zaključak je bio: - Pustiti ga na miru!
Pukovnik Mihovilović je "svoj" bliski susret imao 1977. Na planiranom noćnom presretanju u zoni Sanski Most, dok je čekao avion koji je trebalo da lovci presretnu, negde pred ponoć na visini od 5.000 metara javili su mu sa zemlje da hitno proveri radarski odraz kraja piste, na poziciji Kostajnica-Pisarovina koji je mirovao. Okrenuo je avion i krenuo.
- Vrlo brzo, iznad Kostajnice video sam nerealnu sliku - priča pukovnik. - Objekat, koji je isijavao svetla, stajao je u mestu. To mi je pokazivao radar, a ja nisam hteo dodatno da "zračim" objekat, dok mu ne priđem bliže u zonu zahvata oružja. Prišao sam na četiri kilometra, objekat je krenuo, i to mojom brzinom. Dizao sam na 700, 800, 1.100 na sat, a on je bukvalno pratio moj rad, samo što je snižavao visinu. Oko Rijeke, na visini od oko 2.000 metara, shvatio sam da je to igra mačke i miša. Ostavši bez goriva, krenuo sam na sletanje kući. To što sam "jurio" bilo je naprednija tehnologija.
U pilotskom izveštaju Mihovilović je zabeležio "uspešno približavanje", ali ne i zahvat.
- Znam za događaje i iskustva drugih kolega pilota JNA i ona su, otprilike, kao moja. Događalo se da se čak tri ili četiri naše letelice nađu u blizini letećeg objekta i da najednom ovaj ubrza i nestane. Pošto bi piloti sleteli, odmahivali bi glavama, ali to je bilo to...
Mihovilović je u "migu 21" imao još jedno neobično iskustvo: - Leteo sam u "migu" od Banjaluke ka Karlovcu i do Prijedora vremenska situacija je bila idealna. Od Prijedora, na visini od 6.000 metara, ušao sam u oblake da bih posle nekog vremena shvatio da mi u kabini svetle svetla koja nisu od instrument-table. Odvojio sam pogled od pokazivača u kabini i konstatovao da letim u užarenoj vatrenoj kugli. Uređaji na avionu za pražnjenje elektriciteta nisu pokazivali ništa. Mogao sam u probijanje oblaka ili nazad u Banjaluku. Uplašen, vratio sam se odakle sam došao. Dok nisam izašao iz oblaka, bio sam u vatrenoj kugli. Kada sam sleteo, krišom sam pitao kolegu da li je možda iskusio slično. Čovek se obradovao. Nije znao da li sme nekom da kaže, a da ne ispadne lud ...
Velibor Vukašinović, nekadašnji generalni inspektor vazduhoplovstva, jedan je od mnogih koji su imali susrete sa NLO-ima. Ubeđen je da su NLO-i antigravitacione mašine naprednije civilizacije.
- Bila je 1975. Bio sam u Zadru na školovanju za komandira eskadrile u JNA - seća se Vukašinović. - Jednog julskog popodneva vraćali smo se na aerodrom; pilot Valeri Bugarinović, Mate Vukić (komandiri eksadrila "miga 21"), Raša Lazarević i ja. Iznad kraja piste, među borovima, videli smo ogroman lebdeći užareni objekat. Bili smo klinci bez straha. Seli smo u prvu "kampanjolu" i krenuli tamo. Negde na pola puta, NLO je čudesno nestao. Kada smo došli do stražarskog mesta, zatekli smo stražara u polusvesti. Nije znao šta mu se dogodilo.
O katastrofi Mađara na Kosovu polju pročitajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
