Zajednički neprijatelji

„Između Turske, Velike Britanije i Ukrajine nastaje neformalna trilateralna alijansa, koja je usmerena protiv Rusije i njenog uticaja u Crnom moru. Države pokušavaju da uvedu sopstvenu strukturu bezbednosti u regionu, pod svojim uslovima“, došli su do zaključka novinari jednog od vodećih grčkih i kiparskih medija „Greek City Times“.

Trougao se formirao postepeno. Prvo se pojavila osovina London-Ankara. Obe zemlje su se posvađale sa Briselom: London zbog Bregzita, a Ankara zbog kritika na račun predsednika Redžepa Erdogana. Nakon razlaza Velike Britanije i Evropske unije Turska je ostala lojalna Londonu. Proces je trajao više od godinu dana i Erdogan je uveravao: „Velika Britanija je naš važan i pouzdan strateški partner. Turska će nastaviti efikasnu i sveobuhvatnu saradnju sa Velikom Britanijom i posle Bregzita“.

Ankara je zahvalna što je Velika Britanija uvek podržavala integraciju Turske u razne zapadne strukture i, za razliku od drugih saveznika NATO-a, nije kritikovala politiku Erdogana. Tako je bilo i tokom vojne kampanje u Siriji i tokom aktivnog mešanja Ankare u libijske poslove.

Ričard Mur, bivši ambasador Velike Britanije u Turskoj, prošlog leta je postao šef spoljne obaveštajne službe Velike Britanije MI-6. U Ankari je počeo da radi 2014. godine. Delimično zahvaljujući tome što dobro zna turski jezik, brzo je stekao priznanje u lokalnim diplomatskim krugovima i čak ga smatraju drugom Erdogana. Dve godine kasnije, turska vojska je pokušala državni udar. Ustanak je ugušen, vlasti su se obračunale sa kritičarima i opozicijom. U zemlji je brzo sproveden referendum o amandmanima na Ustav. Ideju Erdogana je podržalo više od polovine glasača. Turska je postala predsednička republika, a šef države je dobio veća ovlašćenja.   

Evropska unija je osudila puč, ali nije pružila očekivanu pomoć.

„Države, koje se više brinu o sudbini pučista, nego o demokratiji u Turskoj, ne mogu biti prijatelji Ankare“, zamerio je Erdogan zapadnim zemljama.

Velika Britanija je drugačije postupila. London ne samo da je istupio protiv pobunjenika, već je i poslao ministra spoljnih poslova u Tursku. Tada je ministar bio Boris DŽonson. Političar se pohvalio porodičnim vezama, jer je njegov pradeda po ocu Ali Kemal bio ministar unutrašnjih poslova Osmanskog carstva.

Govorilo se da Turska za takvu pažnju Londona duguje pre svega Ričardu Muru. On ima i veze sa Rusijom, gde je neko vreme kao dete živeo sa ocem, diplomatom.

„Moja prva sećanja su iz Rusije“, napisao je jednom Mur na Tviteru.

Međutim, sentimentalnost mu ne smeta da oštro kritikuje Moskvu. „Rusija sada kreće nizbrdo, kako sa ekonomske tako i sa demografske tačke gledišta“, izjavio je on u nedavnom intervjuu.

London i Ankara su u decembru potpisali sporazum o slobodnoj trgovini, koji je stupio na snagu 1. januara. To je bilo neophodno, nakon napuštanja Evropske unije. Preživevši Bregzit, London je počeo da stvara sopstvenu alijansu, u kojoj je Ankara dobila jednu od glavnih uloga.

„Turska je ključni element NATO-a, kao i naš saveznik i prijatelj“, napisao je na Tviteru ministar spoljnih poslova Dominik Rab.

Reintegracija na ukrajinski način

Dominik Rab je prošle jeseni pozdravio ukrajinskog predsednika rečima: „Dobrodošli u London predsedniče Vladimire Zelenski! Ukrajina je ključni saveznik Velike Britanije“.

„Ključni saveznik“ se sastajao sa premijerom Borisom DŽonsonom i britanskim investitorima. Iza zatvorenih vrata je održan sastanak i sa šefom spoljne obaveštajne službe Ričardom Murom. Strane su pokušale da pažljivo sakriju informaciju, ali je ona ipak procurela u javnost. Tada su u Kijevu potvrdili da je sastanak održan i da se većina pitanja ticala „pomoći i zaštiti suvereniteta i teritorijalne celovitosti“ Ukrajine.

Zelenski je govorio o predstojećem potpisivanju „važnog strateškog dokumenta“ o razvoju pomorske flote Ukrajine, memorandumu od 1,25 milijardi funti. Vojna saradnja se, po svemu sudeći, neće ograničiti na flotu. Ukrajinski političari su nagovestili razmeštanje britanske baze u Nikolajevskoj oblasti.

Uskoro se na sajtu vlade Velike Britanije pojavilo saopštenje da je ambasada Velike Britanije u Ukrajini spremna da izdvoji deset hiljada funti za projekat „reintegracije“ Krima u sastav Ukrajine. Program se zove „Otvorena budućnost“. Plan je da rade preko javnih organizacija uz pomoć vlade.
Glavni cilj je otkrivanje primera kršenja ljudskih prava na Krimu i na teritorijama koje ne kontroliše Kijev na istoku Ukrajine, privlačenje krimskih Tatara, podsticanje njihovih prava i političkih aktivnosti.

Pritom, odnosi Londona i Kijeva se ne mogu nazvati ravnopravnim, smatra Natalija Jeremina, doktor političkih nauka, profesor na državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu. Velika Britanija posmatra Ukrajinu kao taktičkog, a ne kao strateškog partnera protiv Rusije.

„Sa ekonomske tačke gledišta Kijev ne znači ništa Londonu. Velika Britanija dobija dodatne instrumente pritiska na Moskvu i novu odbrambenu strategiju, koja nosi otvoren antiruski karakter, zasnovan na konfliktu u Ukrajini. Svi sastanci predstavnika britanske i ukrajinske vlade su povezani sa delovanjem obaveštajnih službi. Ukrajinska strana može Britancima da pruži obaveštajne podatke i snosiće odgovornost ako su netačni", kaže politikolog. Ona dodaje da je Bregzit dao Velikoj Britaniji priliku da se vrati sopstvenim globalnim interesima, kojih se odrekla tokom članstva u EU.

Kozaci sa Osmanlijama

Pošto je proveo nekoliko dana u oktobru u Londonu, Zelenski je poleteo u Istanbul na sastanak sa liderom Turske. Objavio je stvaranje „Krimske platforme“ – međunarodnog foruma koji bi trebalo da pomogne Kijevu da vrati Krim. Vlasti Turske su podržale tu ideju. Prvi samit su planirali 24. avgusta na Dan nezavisnosti Ukrajine.

Turska je, posle ponovnog ujedinjenja Krima sa Rusijom, podržala Ukrajinu. Turske vlasti su na različitim mestima izjavljivale da „nikada neće priznati aneksiju Krima“. „Mi sa istom odlučnošću štitimo teritorijalnu celovitost Ukrajine i suverenitet Turske. Još jednom smo potvrdili našu principijalnu odluku da ne priznajemo aneksiju Krima“, govorio je u proleće Erdogan.

Zelenski je 10. aprila ponovo odleteo u Istanbul. Turski lider je obećao Kijevu pomoć u pridruživanju NATO-u. Međutim, ukrajinska vojska već ima obuku u centrima u Turskoj. U septembru 2019. godine Ministarstvo odbrane Ukrajine je saopštilo da je 50 vojnika iz vazduhoplovnih snaga dobilo dozvolu za korišćenje turske bespilotne letelice „Bajraktar“ TB2. Ukrajinski marinci će krajem 2021. godine učestvovati u vežbama pomorskih snaga Turske „Dogu Akdeniz“ na zapadu Sredozemnog mora.

Zelenski i Erdogan su na pregovorima razmotrili izgradnju brodova klase „korveta“, zajedničku proizvodnju transportnih aviona An-178 i isporuku dronova „Bajraktar“.

„Vidimo da je to zaista ponos turskog vojno-industrijskog kompleksa. To je upravo onaj tip naoružanja, koji može kardinalno da promeni situaciju na bojnom polju. Turska demonstrira ozbiljan uspeh i mi ćemo kupiti to naoružanje“, Zelenski nije štedeo pohvale u intervjuu za jednu od turskih publikacija.

Pomoć Turske Ukrajini se ne ograničava naoružanjem. Slična situacija je i u humanitarnoj sferi. Plan je da se u Kijevu za turski novac izgradi džamija, a u Odesi su, takođe pomoću novca iz Turske (i Gruzini su se uključili), snimili film „Poslednje utvrđenje: Hadžibej“. Film je o Kozaku Andreju koji predaje u Istanbul važnu informaciju, kako bi se borili protiv „ruskih okupatora“. Događaji se odvijaju tokom rusko-turskog rata 1787-1792. godine, kada su Rusi oterali osmansku vojsku sa severozapadne obale Crnog mora.

„Ukrajina je jedan od prioritetnih pravaca u politici Turske. U republici se nalazi velika dijaspora krimskih Tatara. Turski birači se aktivno zalažu za povratak Krima u Ukrajinu, iako za to ne postoje preduslovi“, rekao je direktor Centra za proučavanje savremene Turske Amur Hadžijev.
Ruska pretnja

Proturske nekomercijalne organizacije su osnivane na Krimu još devedesetih godina 20. veka. Tada, posle raspada Sovjetskog Saveza, Ankara i Kijev su prvi put počele da razmatraju „rusku pretnju na Crnom moru“. Pritom, razvijajući bliže bilateralne odnose sa Kijevom, Turska izbegava tenzije sa Moskvom.

Što se tiče Velike Britanije, ona se uvek trudila da zabije klin u odnosima Rusije i Turske i gurne ih u Crno more, smatra Vladimir Avatkov, viši naučni saradnik Nacionalnog istraživačkog instituta svetske ekonomije i međunarodnih odnosa (IMEMO) Ruske akademije nauka (RAN) E. Primakova.

„Politika Londona i celokupnog anglosaksonskog sveta je usmerena na formiranje luka nestabilnosti od Severne Afrike preko celog Bliskog Istoka do Centralne Azije i Južnog Kavkaza i nastavlja se i danas. Napori Londona su usmereni na izgradnju kontakata između Ankare i Ukrajine. Pored toga, Britanija čini sve da Tursku otrgne od Rusije“, navodi Avatkov.

Takav plan pritiska se pripisuje klasičnoj britanskoj političkoj školi. Još početkom 19. veka se taj pristup smatrao jednim od glavnih instrumenata spoljne politike Engleske. Vodeći naučni saradnik IMEMO RAN Viktor Nadein-Rajevski je uveren da Velika Britanija, uz pomoć nezvaničnog saveza protiv Moskve, pokušava da oživi nekadašnju imperiju.

„Ali to malo šta znači. I država nije ista i nema ranije finansijske mogućnosti. Zato ima želju da dobije bilo šta na račun slabijih zemalja. Turskoj to dobro dođe“, objasnio je on.

Ekspert je uveren da formiranje saveza uz učešće Ankare, Londona i Kijeva odgovara i interesima Turske – pokušajima da se maksimalno proširi uticaj. Iako su, kao i u slučaju Velike Britanije, osuđeni na neuspeh.

Ruski vojni ekspert o povlačenju Vašingtona - ovo je mogući scenario! Više o tome OVDE.

Izvor: rs.sputniknews. com