Piše: Aleksandar Đokić

April 2021. godine pokazao se kao veoma interesantan mesec u istočnoj Evropi, a da pritom nikako nije povezan sa temom pandemije novog virusa korone, koji je glavna vest u zapadnim medijima, između priloga koji grade narativ o opasnosti Kine i Rusije, naravno. Prvo je čitav mesec protekao u senci moguće eskalacije vojnih dejstava na istoku Ukrajine. Ruskim segmentom interneta svakodnevno su kružili amaterski snimci, načinjeni prilikom vožnje auto-putevima ili pokraj glavnih železničkih saobraćajnica, na kojima su bile vidne nepregledne kolone ruske vojne tehnike, koje su se zaputile na granice Ukrajine – od Krimskog poluostrva do Kurska u srednjoj Rusiji.

Postoje slični snimci i sa ukrajinske strane. Novoustoličena Bajdenova administracija u Vašingtonu otvoreno je podržavala – možemo slobodno reći i podsticala – ukrajinsku stranu da započne novu pogubnu ofanzivu u Donbasu, dok su evropski zvaničnici pozivali obe strane na deeskalaciju. Posle nekoliko nedelja međusobnih indirektnih pretnji i „dobronamernih“ saveta Kijevu da se ipak ne okuša u novom porazu na Donbasu, koji bi samo naštetio i Ukrajini i Rusiji, koja bi se verovatno morala umešati u nekom vojnom kapacitetu, ministar odbrane Ruske Federacije Sergej Šojgu proglasio je vojne vežbe duž granice Ukrajine završenim.

Vreli april 2021.

Na kraju je Kijev, a što je bitnije i Vašington, razumeo da su namere zvanične Moskve da stane u zaštitu stanovništva u Donbasu od novih ratnih zločina sa ukrajinske strane bile više nego ozbiljne, o čemu svedoči i atmosfera oprezne zabrinutosti koja je vladala među ruskim političkim analitičarima, koji su smatrali realno mogućim da će Vladimir Putin ispred oba doma ruskog parlamenta objaviti odluku o priznavanju nezavisnosti Donjecke i Luganske Narodne Republike. Pored ove vrlo opasne pretnje eskalacije građanskog rata u Ukrajini, koja je zasad odložena, april je bio ispunjen analizama novih sankcija koje su Sjedinjene Američke Države uvele protiv Rusije. Za razliku od skorašnjih rundi sankcija, koje su se ticale fizičkih lica i određenih kompanija, ovog puta je na udaru bio spoljni dug Ruske Federacije izražen u dolarima.

Većina ekonomskih analitičara se ipak složila da ove sankcije neće ozbiljno uticati na rusku ekonomiju, jer je ruska fiskalna politika što se tiče zaduživanja u stranoj valuti ionako vrlo oprezna, a i zbog toga što se sankcije odnose samo na zabranu američkim kompanijama da trguju ruskim obligacijama na primarnom tržištu hartija od vrednosti. Međutim, mnogobrojni visoki ruski zvaničnici pokrenuli su raspravu o razradi domaćeg platežnog sistema, koji bi mogao da zameni privatni američki sistem na kome su bazirane kreditne kartice pod nazivom SWIFT. Ponovljene su i već tradicionalne tvrdnje o potrebi udaljavanja od korišćenja dolara u spoljnoj trgovini, što se transakcija ruske države i kompanija tiče. Jedan deo ovih predloga je stvar izgradnje institucija, a drugi se već tiče kontura globalne ekonomije, na šta se ne može uticati u kratkom roku i voljom samo jedne države, pa makar ona bila i Rusija.

SAD su ove sankcije uvele zbog optužbi da Rusija stoji iz hakerskih napada na Ameriku, čime se meša u tamošnji izborni proces. Naravno, ovakve neproverene optužbe na osnovu kojih se nameću sankcije samo svedoče o tome da razlog za sankcije nije bitan, važan je samo njihov cilj – nanošenje političke i ekonomske štete Rusiji, koja ne želi da se odrekne svojih interesa u Evroaziji, ali ni da prestane da blisko sarađuje sa Kinom, koja umnogome zavisi od ruske vojne tehnologije, ne samo energenata. Tako su ovog aprila odnosi Sjedinjenih Država i Rusije pali na najniži nivo od raspada SSSR-a i završetka Hladnog rata.

Ono što ohrabruje jeste nedostatak podrške zapadnoevropskih država agresivnoj politici SAD prema Rusiji. Ovom talasu sankcija nominalno su se pridružile samo Poljska i Velika Britanija, dok najuticajnije države EU nisu uvele nikakve sankcije Rusiji, niti podržale američki narativ. To govori da Nemačka i dalje zadržava kurs umerene saradnje sa Rusijom, što je potvrdila i Angela Merkel, rekavši 20. aprila da je najuticajnija država EU donela rešenje u korist projekta gasovoda „Severni tok 2“, bez obzira na stav nekih drugih članica EU po tom pitanju. Dokle god Nemačka ne menja ovaj pravac laviranja između SAD i Rusije, zvanična Moskva može nastaviti saradnju sa uticajnim državama EU, bez obzira na mestimičnu antirusku retoriku i bazična razmimoilaženja u neprihvatanju liberalnih vrednosti kao fundamentalne društvene paradigme.

Nesuđeni atentat

Usred ovih zbivanja dešavaju se dva naizgled nepovezana događaja, pa i narativa vezana za njih, na osnovu kojih se izgrađuje određena geopolitička strategija kako Sjedinjenih Država tako i Rusije. Naime, 17. aprila, za vreme, verovali ili ne, radne akcije, predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, obraća se novinarima sa tvrdnjama da je protiv njega i njegove države skovana zavera u okviru koje je on sam trebalo da bude ubijen, a vlast preuzeta nasilnim putem uz učešće delova beloruskog vojnog aparata.

Svega sat vremena kasnije istog dana, na Zapadu je lansiran drugi narativ – da li je u pitanju kontranarativ i jeste glavno pitanje – u skladu sa kojim su isti oni „agenti GRU“ odgovorni za trovanje Skripalja nervnim otrovom novičokom u Britaniji ovog puta zaslužni za dizanje u vazduh skladišta oružja u Češkoj, i to 2014. godine. Za ovaj narativ već nikako ne priliči rubrika „verovali ili ne“, jer je više u domenu paranormalnog.

Beloruski narativ potvrđen je konkretnim dokazima u vidu video zapisa sedmorice muškaraca koji na onlajn sesiji putem platforme „Zum“ raspravljaju o tome kako je najbolje odstraniti Lukašenka sa vlasti i zauzeti prestonicu Belorusije, Minsk. Optužbe protiv njih su svakako zasnovane na dokazima, ali njihovi razgovori deluju amaterski i pomalo komično (što zatvorske kazne koje im prete nimalo nisu). Na snimcima su beloruski opozicionari otvoreno povezani sa Sjedinjenim Državama, u tom smislu da jedan od njih, advokat Jurij Zenkovič, poseduje američko državljanstvo, dok drugi učesnici ove zanimljive zavere – član akademske zajednice Aleksandar Perepečko, bivši bezbednjak Pavel Kulaženko, te psihijatar Dmitrij Ščigeljski – uopšte žive i rade u SAD. Od ostale trojice, Igor Makar, bivši komandant beloruske protivterorističke jedinice „Almaz“, živi i radi u Litvaniji, dok je najpoznatiji od svih učesnika, politički analitičar i aktivista Aleksandar Feduta na relaciji Poljska-Belorusija. Od svih diskutanata na temu državnog udara i likvidacije predsednika Belorusije jedino politički aktivista Grigorij Kostusev živi u Belorusiji.

Po video zapisima, zaverenici su raspravljali o tri scenarija preuzimanja vlasti: prvi je bio atentat na Lukašenka za vreme vojne parade povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu 9. maja, drugi se ticao napada na kolonu automobila u kojoj bi se nalazio predsednik Belorusije, a treći je podrazumevao ubistvo predsednika snajperom dok se ovaj nalazi u svojoj državnoj rezidenciji van Minska. Pomenuti Feduta bio je zagovornik ideje atentata na Lukašenka po ugledu na ubistvo nekadašnjeg predsednika Egipta, Anvara el Sadata, što će reći da je podržavao prvi od tri opisana scenarija.

Od ove sedmorice, od kojih kao što smo videli većina živi i aktivna je van granica Belorusije, uhapšena su trojica: Feduta, Zenkovič i Kostusev. Sada dolazi najzanimljiviji i najvažniji deo priče: dok je Kostusev uhapšen u Belorusiji, Feduta i Zenkovič uhapšeni su na operativnom sastanku u Moskvi. Prestaje da bude važno da li su pomenuti zaverenici bili zavrbovani od strane američkih tajnih službi, ili su ih na tanak led namamile ruski FSB i beloruski KGB (naziv službe nije promenjen od SSSR-a), već je od suštinskog značaja da je ovo bila zajednička operacija ruske i beloruske službe gde su one nastupile potpuno sinhronizovano. Ova činjenica svedoči o visokom stepenu saradnje i povezanosti između zvanične Moskve i Minska, to jest Rusija i Belorusija već funkcionišu kao dobro naštimovan orkestar.

Aleksandar Lukašenko je lično saopštio medijima da je pitanje zavere protiv njega pokrenuo Vladimir Putin u razgovoru sa predsednikom SAD DŽozefom Bajdenom, ali da od njega nije dobio nikakav konkretan odgovor da li američke službe stoje iza ovog plana preuzimanja vlasti u Belorusiji. Lukašenko je i neskriveno optužio Amerikance za do detalja opisanu, zaveru, postavivši retoričko pitanje – zašto oni to rade, dodajući pritom da odluku za likvidaciju predsednika druge države može doneti samo najviše američko rukovodstvo, a nikako same specijalne službe, koje su isključivo zadužene za operativni deo. Glasnogovornica Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova izjavila je povodom zavere protiv Lukašenka da je jednu takvu operaciju bilo teško moguće planirati, a kamoli sprovesti, bez saznanja američke tajne službe o tome. Ruska Federalna služba bezbednosti započela je svoju istragu o organizatorima ovog događaja, koja je u toku.

Poseta GRU Češkoj

Paralelno sa ovim narativom, koji svedoči o bliskoj povezanosti Rusije i Belorusije, na Zapadu je pušten narativ o zlim ruskim agentima koji ubijaju i ruše sve pred sobom širom Evrope, a ko zna, možda i sveta. Opet su glavni akteri zloglasni agenti GRU „Petrov“ i „Boširov“, samo što se ovaj događaj dešava godinama, tačnije četiri godine, pre „trovanja“ Skripalja u britanskom Solsberiju, pa se oni zovu drugačije – Tabarov i Popa, ali izgledaju isto da ne bude nikakve zabune. Dakle, Petrov i Boširov, odnosno Tabarov i Popa, izvršili su diverziju u moravskom selu Vrbetice, na jugoistoku Češke.

Radilo se o eksploziji na privatnom skladištu gde je prilikom prve eksplozije u oktobru 2014. godine poginulo dvoje zaposlenih. Međutim, kada je došlo i do druge eksplozije u decembru iste godine, češke vlasti nisu saopštile da li su Tabarov i Popa, ili već Petrov i Boširov, odgovorni i za to. Za razliku od narativa o atentatu na Lukašenka gde smo videli dokaze, javnosti nisu predočene nikakve činjenice o umešanosti Rusije u eksploziji u zabačenom češkom seocetu, koja se dogodila pre čak sedam godina.

Od toka ove neverovatne priče važnije su posledice i na šta ona treba da uputi. Prvo, ovaj neverovatni narativ pokazao je ko su direktni saveznici SAD u Evropi, pored Češke – Slovačka, Poljska i tri baltičke republike. One su sve prihvatile zdravo za gotovo američko-češki narativ i pridružile se proterivanju ruskih diplomata iz njihovih država. Prva je, naravno, bila Češka, koja je pored proterivanja 18 ruskih diplomata, prekinula sa Rusijom i saradnju u domenu nuklearne energije. Diplomatski odnosi Rusije i Češke su usled ovog proterivanja diplomata – na šta je Rusija takođe odgovorila proterivanjem dvadesetorice čeških predstavnika – svedeni gotovo na nulu.

Ipak, kao i u slučaju američkih sankcija protiv Rusije, zbog ko zna kakvih i čijih hakerskih napada, i uz ovaj češki narativ stale su isključivo istočnoevropske države, koje su od devedesetih pod dominantnim uticajem Sjedinjenih Država. Ovo je veoma važno, jer pokazuje da zapadnoevropski deo EU nije spreman da se slepo svrsta na stranu SAD i pridruži se američkom Hladnom ratu 2.0 protiv Ruske Federacije. Iz datog sleda događaja takođe zaključujemo da su istočnoevropske države faktički Trojanski konj unutar EU, koji zastupa u prvom redu interese Sjedinjenih Država, a ne ujedinjene Evrope, što će takođe imati svoje posledice po funkcionisanje EU.

Narativ o diverziji čak ni same češke vlasti nisu rešile da razviju do kraja, jer je premijer Češke Andrej Babiš požurio da izjavi da ne smatra da je pomenuta eksplozija bila akt državnog terorizma, što bi značilo da ta država treba da prekine sve odnose sa Rusijom momentalno. Kao da i sama češka politička klasa šalje signale – nismo ovo mi smislili, to je američko maslo. Babiš je čak priznao da je vlasnik skladišta bio bugarski trgovac oružjem Emilijan Gebrev, koji se bavio dostavkom oružja u Ukrajinu i Siriju.

Rusija, međutim, više izgleda nije spremna da trpi agresivne provokacije na svoj račun, te je odlučila da svaki put kada neki američki istočnoevropski „partner“, čitaj satelit, lansira antiruski narativ, Moskva reaguje podizanjem uloga i kažnjavanjem svih koji u tome učestvuju. O tome je i predsednik Rusije Vladimir Putin govorio dok se obraćao predstavnicima oba doma ruskog parlamenta, ističući da Rusija neće više trpeti provokacije i da ona ima svoje crvene linije koje se moraju poštovati inače će uslediti posledice.

Kao dobra strana datog narativa, jeste solidarnost koju je Belorusija iskazala prema Rusiji, uvodeći sankcije protiv češko-nemačke kompanije „Škoda“. Razume se da se belorusko rukovodstvo odlučilo na ovaj korak ne isključivo iz usklađenosti sa spoljnom politikom Rusije, već i kao deo protekcionističkih mera usmerenih protiv zapadnih država, koje vrše pritisak na Lukašenka, ali ni američki sateliti ne uvode sankcije Rusiji iz razloga međusobne solidarnosti, već zbog materijalne koristi za njihovu političku klasu.

Integracije Rusije i Belorusije

Uzimajući u obzir činjenicu da Sjedinjene Američke Države vode izuzetno agresivnu politiku u istočnoj Evropi, usmerenu protiv Rusije i Belorusije, logično je da će kao rezultat tih postupaka uslediti zbližavanje Rusije i Belorusije i to ne samo na neoficijalnom nivou dvojice predsednika, već i u sferi institucionalnih integracija.

Poznato je da Rusija razvija svoj evroazijski blok kao pandan nemačko-francuskoj Evropskoj uniji, a manje se u srpskoj javnosti govori o drugom ruskom integracionom projektu koji se tiče zbližavanja sa Belorusijom. Naime, ova dva projekta su komplementarna i paralelna, što znači da se ruske i beloruske integracije takođe pozitivno ocrtavaju na razvoj harmoničnih odnosa unutar Evroazijske ekonomske unije.

Rusko-beloruski projekat integracija naziva se Savezna država, što na prvi pogled navodi čitaoca da se radi o izgradnji jedne zajedničke države federalnog tipa političkog ustrojstva. Ovo, u stvari, nije slučaj, Belorusija ne namerava da se odrekne svog suvereniteta, dok Rusija ne planira da anektira svog najbližeg suseda i saveznika. Savezna država je devedesetih godina bila zamišljena kao projekat objedinjenja Rusije i Belorusije u jednu državu, ali je u savremenoj etapi ta prvobitna zamisao zamenjena na integracioni projekat izgradnje širokog spektra nadnacionalnih institucija upućenih na ekonomsko usklađivanje dveju suverenih i nezavisnih država.

Ruski mediji su 2019. godine objavili da je sačinjen jedan okvirni dokument o rusko-beloruskim integracijama, koji je nazvan „mapa puta“. Pošto je spoljna politika Belorusije u tom trenutku bila multivektorska, usmerena na saradnju i sa Rusijom i sa Zapadom, beloruski zvaničnici odricali su postojanje pomenute mape, optužujući ruski list Komersant da je izmislio celu priču. Tada se Lukašenko plašio da nagovesti da se radi na projektu produbljivanja integracija Belorusije i Rusije, jer bi na to izrazito negativno reagovali i predstavnici kolektivnog Zapada, kao i beloruski liberali i nacionalisti.

Dve godine kasnije, to jest sada kada su SAD pokušale da zbace Lukašenka sa vlasti, a Poljska i Litvanija pretvorene u prave operativne baze za sprovođenje jednog takvog poduhvata, sam predsednik Belorusije izjavljuje da pregovori po mapi puta integracija idu u pozitivnom smeru i više niko ne odriče ovu tendenciju. Mapa puta podseća na poglavlja pregovora Srbije u okviru evrointegracija, s tim što Rusija i Belorusija zaista dogovaraju uslove raznih tačaka ovog sporazuma, dok se Srbiji iz Brisela jednostavno ispostavlja spisak uslova koje ona mora da ispuni ne bi li njena kandidatura za stupanje u Evropsku uniju bila ozbiljno uzeta u razmatranje.

Govori se o 31 tački u okviru rusko-beloruskih integracija, a Aleksandar Lukašenko je na sastanku sa Vladimirom Putinom 22. aprila, izjavio da je postignut dogovor oko 26-27 tačaka, dok se oko dve-tri tačke još uvek vode pregovori. Do ovog sastanka je došlo posle puštanja u opticaj belorusko-ruskog i češko-američkog narativa koji jasno svedoče gde prolazi granica između SAD i Rusije u istočnoj Evropi. Tačke koje se tiču saradnje u sferi bezbednosti već su, po svemu sudeći, pokrivene, ali su ekonomske tačke o jedinstvenom valutnom emisionom centru i o unifikaciji poreskog sistema još uvek otvorene.

O namerama zvaničnog Kremlja i Minska svedoče i istraživanja javnog mnjenja oficijalnih centara za društvena istraživanja u Rusiji i Belorusiji. Tako po podacima ruskog državnog VCIOM-a od septembra 2020. godine, 43 procenta građana Rusije smatra da nije potrebno da Rusija i Belorusija stupe u istu državu, već da treba produbljivati dvostrane odnose, 22 procenta da treba da bude stvorena jedna država u kojoj će Rusija i Belorusija biti ravnopravni činioci, dok samo 17 odsto Rusa podržava ideju utapanja Belorusije u Rusiju. Institut sociologije Belorusije uradio je slično istraživanje u junu 2020. godine po kome 61,6 odsto Belorusa nije spremno da se odrekne suvereniteta svoje države i da podržava povezivanje sa Rusijom na osnovu potpisivanja međunarodnog sporazuma, dok 24,5 odsto smatra da treba izgraditi zajedničku državu u kojoj bi Rusija i Belorusija bili ravnopravni federalni subjekti, a samo 6,7 odsto podržava ideju da Belorusija postane deo Rusije.

Budući da su ovo zvanična državna istraživanja javnog mnjenja, ona jasno pokazuju da građani podržavaju oficijalnu politiku rukovodstava Belorusije i Rusije, a to su procesi integracije dveju nezavisnih država. Američka spoljna politika uveliko ide naruku integraciji Rusije i Belorusije, mobilišući pojedine države istočne Evrope protiv ove dve savezničke države. Ne samo to, već sankciona politika SAD protiv Rusije, podržana narativima u koje je teško poverovati čak i ako ste vatreni rusofob, udaljava razvijene zapadnoevropske zemlje od Sjedinjenih Država, u poređenju sa kojima Rusija i Kina počinju da izgledaju kao sve poželjniji partneri.

Rus preuzima NJujork, Moskva ulazi na teritoriju Amerike! Više o tome OVDE.

Izvor: Pečat