Aleksandar Vučić je lav, kralj srpske džungle. Jak je i opasan, pred njim drhte Selaković, Momirović, Kebara i ostale Sarape. Plaše ga se i sklanjaju mu se s puta i drugi politikanti, ucenjeni tajkuni i stranački paraziti, koji mu na glavu stavljaju lovore, drže licemerne govore, stoka što laže kad god zine preuveličava njegove vrline. U tom ansamblu ističe se i nazalni sopran, kojim Milomir Marić pred kamerama priča ono što lav voli da čuje, a s bezbedne udaljenosti ga opisuje onakvim kakav zaista jeste.

- Vučić iskreno veruje da je lav. Meni ga žao, znam da nema nikakvu vlast, svim poslovima upravljaju drugi, a njega puštaju da luduje po medijima, samo tu ima moć. On to voli. Hvali se, stvara utisak da je opasan, preti, napada svakoga. U suštini, to je kao mačji seks. Mnogo dreke, a mali… uticaj… – tvrdi Marić.

S obzirom da Marić ima česte i nežne kontakte s Vučićevim malim, da kažemo, uticajem, treba mu verovati, sigurno ga je dobro odmerio. No, nije potrebna marićevska podlost i pokvarenost da bi se videlo u kakvom stanju je mačak, koji usled pinkoidnih halucinacija veruje da je lav.

Vučić je sam, s nekoliko političkih i medijskih avantura, pokazao koliko je slab. Prošlog leta, posle lažiranih izbora, nije uspeo da Anu Brnabić najuri iz izvršne vlasti. Koliko god je mogao, odlagao je izbor nove vlade, ali uzalud. Na insistiranje Ričarda Grenela, uticajnog izaslanika tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa, Brnabićka je dobila novi mandat. Vučić je pokušao da njen uticaj oslabi izbacivanjem Siniše Malog iz Vlade. Najavljivao je mogućnost da Goran Vesić sedne u fotelju ministra finansija, ali džabe, i to se pretvorilo u mačju dreku. Brnabić i Mali kontrolišu finansijski krvotok Srbije, uključujući i tajne račune vladajuće familije. Dok je tako, ne može im niko ništa. Još stabilnije pozicije ima Zlatibor Lončar, koji, takođe, ima značajan doprinos poslovnim kombinacijama, ali i bezbednosnim strukturama.

Najteži udarac Vučiću je naneo Nebojša Stefanović. Nekoliko meseci je trajala politička, policijska, pravosudna i medijka hajka na Stefanovića. Vučić je na front isturio sve svoje jurišnike, svo tupo oruđe, od Vladimira Đukanovića i Miloša Vučevića, do Vojislava Šešelja i Vjerice Radete. Stefanović je optuživan za pripremu državnog udara, organizovanje nezakonitog praćenja i prisluškivanja Aleksandra Vučića i članova njegove porodice, kriminalizaciju Danila Vučića i saradnju s dva najmoćnija mafijačka klana – i sa Zvonkom Veselinovićem, koji mu je, navodno, kupio vilu na Dedinju, i sa Veljkom Belivukom. Na kraju, ništa.

Vučić nije uspeo ni da bitno oslabi Stefanovićev uticaj u Srpskoj naprednoj stranci. Pod pritiscima, nekoliko njegovih kadrova je najureno iz beogradskoj vlasti. Taj posao je počeo Vesić, koji je najurio Miloša Vulovića i na njegovo mesto gradskog sekretara za urbanizam postavio Bojanu Radaković. Sad iz Vesićevog kabineta cure glasine da to nije urađeno iz političkih razloga, kako bi se Stefanovićevom klanu naneo gubitak u ljudstvu, nego zarad Vučićevih intimnih potreba da zadovolji svoju novu miljenicu.

Propao je, bar privremeno, i Vučićev pokušaj da za šefa beogradskog odbora SNS-a postavi Aleksandra Šapića, lidera Srpskog patriotskog saveza. Šapić je prihvatio ponudu da svoj pokret utopi u naprednjački kartel i rastera Stefanovićeve ljude, a da zauzvrat dobije podršku na izborima za gradonačelnika Beograda. Dva Aleksandra su se lako i brzo postigli dogovor, rukovali su se i izljubili vrlo blizu usana. Razmenu nežnosti prekratio je Vesić. U svom stilu, opravdao je nadimak “žuti Jovica”, koji je stekao još kao funkcioner Demokratske stranke. Vesićevom zaslugom do Vučića su stigli snimci Šapićevih poseta Stefanovićevoj kući na Bežanijskoj kosi. U jesen 2018. godine, tadašnji ministar unutrašnjih poslova pomogao je Šapiću da krivičnu odgovornost izbegnu dva građevinska inspektora opštine Novi Beograd i da prikrije nekoliko afera u kojima su učestvovali i bliski rođaci predsednika SPAS-a. Stefanovićev i Šapićev pakt nije raskinut do danas, ali Vučić je to shvatio prekasno.

Kao svi poluinteligenti, pao je na laskanje. Vučić se oduševio kad je čuo da je Šapić upisao kurs za somelijera. Mučeni doktor Gangula još nije naučio da li se pravilno kaže Namibija ili Nambija, a sad mora da savlada naziv nemačkog prvoklasnog vina “Riesling Trockenbeerenauslese Goldkapsel”. Muke Tantalove! Pritom, školu plaća čak 15.000 dinara. Vučiću je to imponovalo. Nije odoleo, a i kako bi, ovako mu nije laskao ni Marko Đurić.

Topla muška bliskost trajala je dok Vučić nije saznao da se Šapić davno obećao Stefanoviću. To mu je pokvarilo spletku, kojom je nameravao da očisti SNS od nepodobnih parazita. Zaleteo se, upustio se u flert sa Šapićem i pokvario odnose sa Vesićem. Na racionalnom nivou, Vučiću je bilo jasno da sa više rizikuje sa Šapićem, koji u kritičnom momentu, kad dođe stani – pani, lako može da se dogovori sa svojim prvim političkim šefom Draganom Đilasom. Iako su davno prekinuli saradnju, nikad nisu ulazili u javne sukobe, a tajno su razmenjivali poruke pune podrške i razumevanja. Đilas sve poznanike i danas uverava da Šapić nije glup i pokvaren kao što izgleda. Naprotiv, često podseća na odličnu saradnju iz vremena dok su zajedno vodili gradsku vlast, kad se Šapić dokazao radnom etikom, stečenom iz sportskih dana, i sposobnošću da brzo uči i napreduje. Za razliku od Šapića, Vesić je davno spalio sve mostove prema Đilasu, više ne postoji ni promil mogućnosti za njihovu saradnju.

No, Vučić ne može da vrati vreme i ispravi greške u kadrovskoj kombinatorici. Podvio je rep, značajno je ublažio kampanju kompromitacije dr Stefanovića, a dr Šapića stavio na čekanje. I na tom primeru Vučić je dokazao da pored hiljadu mana ima dve, za politiku, izuzetno korisne osobine – može da trpi poniženja i, što je podjednako važno, ima strpljenja. To je izbrusio dok je bio potrčko svog aktuelnog potrčka Vojislava Šešelja. Sad nema šta drugo, može samo da, ponižen i preigran, čeka da pukne pakt između Stefanovića i Šapića, s nadom da će se to desiti pre nego što preuzmu ceo SNS.

Vučić nije uspeo da uništi Stefanovićev uticaj u stranci, a ne može biti zadovoljan ni rezultatima čistke njegovih kadrova iz MUP-a. Aleksandar Vulin i Veselin Milić su rasterali nekoliko Stefanoviću bitnih ljudi, ali problem se pojavio na drugoj strani.

Posle nekoliko meseci brutalne hajke na Stefanovića, Dijanu Hrkalović i Aleksandra Papića, Vučić je prezentovao slabost, pokazao je da nema snage za konačni obračun, za “malj u glavu”. Kao što je Marić primetio, mačak, koji je utripovao da je lav, digao je onoliku dreku, a džabe. Iako je davno savladao lekciju svog idola don Vita Korleonea, koji je pametno tvrdio da mafijaški bos ne sme da pokaže slabost, Vučiću se desilo baš to.

Mrtvog vuka i ovce preskaču, pa tako i zombiranog Vučića preskače ko god hoće. Koliko je nisko pao pokazuje i to što ga ucenjuju ljudi s kojima je, do juče, manipulisao kako mu se prohtelo.

Dok su bili izloženi napadima, Stefanović i Hrkalovićka su javno ćutali, a tajno su Vučiću slali upozorenja da se ne zaleće previše, neće mu biti dobro ako uzvrate. Onemoćali diktator nije imao kuraži za konačni obračun, povukao se pred opasnošću da u medijima ne osvane transkript nekog od njegovih presretnutih razgovora s Veljkom Belivukom, Zvonkom Veselinovićem ili Bratislavom Gašićem.

Vučić je pametno procenio da mu se više isplati da prizna poraz, nego da javnost sazna kako je dogovarao poslove s mafijašima i štitio ih od zakona. Na njegovu nesreću, to je shvatio i Tomislav Radovanović, policijski oficir koji je učestvovao u prisluškivanju Aleksandra i ostalih Vučića.

Radovanović je godinama bio komandant Interventne jedinice beogradske policije. Kolege su ga cenile kao odličnog profesionalca, o čemu govori i zlatna plaketa “Dobar oficir”, koju je dobio od Sindikata policije i medalja za hrabrost “Miloš Obilić”, kojom je nagrađen za rešavanje jedne talačke krize.

Međutim, nije imao sreće, blistavu karijeru je uprljala Dijana Hrkalović. Uzela ga je u svoj tim i postavila na mesto zamenika načelnika Službe za specijalne istražne metode. Mimo ovlašćenja, Radovanović je organizovao nekoliko spornih akcija, među kojima je i upotreba policajaca u akcijama u Banjaluci i Potočarima. Pored toga, Radovanović je učestvovao u špijuniranju opozicionih političara i nepodobnih novinara. Milan Dumanović, bivši operativac Uprave kriminalističke policije, optužio ga je za sklanjanje dokaza s mesta zločina. Dumanović tvrdi da je Hrkalovićka, na vest o ubistvu Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, poslala Radovanovića da iz pokojnikovog automobila uzme mobilni telefon, kako se u istrazi ne bi otkrilo s kojim političarima iz vrha vlasti je kontaktirao osuđivani narko diler i vođa Partizanove navijačke bande “Janjičari”.

U predistražnom postupku “prisluškivanja predsednika” saslušan je Radovanovićev tadašnji šef Dejan Milenković, zvani Bagzi. Režimski mediji su objavili da je Milenković priznao da je “sve radio po nalogu Dijane Hrkalović”. Krajem januara, on je smenjen, a na njegovo mesto je postavljen Radovanović.

Dobro obavešteni izvori iz vrha MUP-a Srbije tvrde da je Radovanović proslavio avanzovanje u službi, a onda se setio da mu to nije dosta. Hoće još, hoće do vrha policije. Vučić je u medijima iznosio podatke o tome da je registrovano 1572 nezakonito snimljenih njegovih razgovora i da postoje diskovi sa 660 minuta, kao i transkripti koji nisu zavedeni u zvanične policijske dokumente. Naravno, to je samo deo koji mu je prikazan. Postoji mnogo više snimaka, čije kopije, između ostalih, poseduje i Tomislav Radovanović.

Ako su ti snimci mogli da zaštite Stefanovića i Hrkalovićku od optužbi za pripremu državnog udara i napada na porodicu predsednika, logično je što se Radovanović setio da ih iskoristi za ucenjivanje Vučića. Pošto poseduje obiman materijal s dokazima Vučićevih spornih kontakata, Radovanoviću je palo na pamet da se preporuči za mesto direktora policije. Na toj funkciji najbolje će čuvati Vučićeve tajne. U suprotnom, ne može da garantuje.

Vučić je navikao da se ne angažuje emotivno kad ga neko ucenjuje. I sam primenjuje ta sredstva za ostvarenje vlastitih interesa. U normalnim okolnostima, diktator bi malo histerisao, kmečao bi zbog nekorektnosti zlih likova, a onda bi oblizao usne i pristao na sve. Međutim, okolnosti nisu normalne. Radovanović traži mesto koje je Vučić već obećao Veselinu Miliću. Poznato je da Vučićevo obećanje nema nikakvu vrednost, ali i to zavisi od onoga kome je dato. Lako je izigrati Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića ili nekog sličnog parazita. Za Milića to ne važi, on je od drugog, opasnijeg materijala.

Posle serije sukoba, koje su imali tokom 2018. godine, Vučić je, u saradnji sa Stefanovićem i Hrkalovićkom, iz šestog pokušaja uspeo da najuri Milića s mesta šefa beogradske policije. Kao padobran, dao mu je funkciju savetnika za bezbednost, s objašnjenjem da je “Veselin Milić mlad, ozbiljan i odgovoran čovek. Još mnogo važnog posla i velikih izazova je pred njim”. S te klupe za rezerve podigao ga je pre nekoliko meseci. Milić je prihvatio izazov i preuzeo obavezu da iz MUP-a rastera Stefanovićeve kadrove i da organizuje predstavu s hapšenjem kriminalne grupe Veljka Belivuka. Za te usluge Milić je tražio mesto direktora policije. Vučić je obećao. Nije mu bilo lako da tako opasnom čoveku, koji je već u praksi dokazao da je lojalan samo svojim interesima, dozvoli da se popne tako visoko, ali nije imao izbora. Milić mu je bio neophodan za prljave zadatke, kao što mu je sad potrebno Radovanovićevo ćutanje o sadržaju presretnutih razgovora.

Zlo nikad ne dolazi samo. Po Radovanovićevom modelu, Vučića sad ucenjuje čak i Aleksandar Vulin. Kad je saznao da se klima Vučićev dogovor s Milićem, Vulin je u igru ubacio svog kandidata, bivšeg komandanta žandarmerije Gorana Dragovića. Mediji su pre tri godine opisivali pukovnika Dragovića kao gospodara opasnih tajni. Navodno, on je imao detaljne informacije o tome ko je učestvovao u nezakonitom rušenju zgrada u Savamali, pa i o tome ko je likvidirao Saleta Mutovog. Takođe, važio je za čoveka Zvonka Veselinovića, šefa kosovskog klana. Kad je postao preveliki teret, u leto 2018. godine, morao je da napusti Žandarmeriju i prihvati ulogu oficira za vezu u srpskoj ambasadi u Sarajevu.

Vulin, verovatno na Veselinovićevu sugestiju, sad pokušava da Dragovića vrati u MUP. Ministar policije ima konkretan plan. Miliću i Radovanoviću će se suprotstaviti njihovim oruđem, strahom i ucenama. Za obojicu postoji dovoljno kompromitujućeg materijala i dokaza.

Pored svega što je javnosti poznato od ranije o Milićevim aktivnostima u krimi-zoni, sad se pojavio i svedok koji ga optužuje da je upravljao akcijom rušenja u Savamali. Goran Stamenković je jedini policajac koji je osuđen za taj skandal, kad je policija asistirala kriminalcima u nezakonitom rušenju zgrada, lovu na slučajne prolaznike i njihovom hapšenju i oduzimanju ličnih dokumenata i mobilnih telefona.

Slučaj Savamala je već počeo da tone u zaborav, kad je građevinska inspekcija pokrenula postupak protiv Stamenkovića zbog nelegalne izgradnje objekta na Zvezdari. Stamenković je otišao u tužilaštvo i izjavio da mu je iz vrha vlasti obećano da će mu sporni objekat biti legalizovan ako preuzme odgovornost za Savamalu. Tužiocu je ispričao da su pritisak na njega vršili Nikola Selaković, Dijana Hrkalović i Veselin Milić. Kao dokaz, Stamenković je pokazao skrinšotove sms poruka u kojima mu Milić preti.

Vulin smatra da je to dovoljno da zaplaši Milića. Po principu štapa i šargarepe, ministar policije je spreman da mu preti krivičnim progonom zbog Savamale i, istovremeno, da mu obeća unosne poslovne kombinacije, kojima je Milić i inače sklon. Sličnoj proceduri bi bio izložen Tomislav Radovanović, koga je lako pritisnuti optužbama za saučesništvo u zaveri protiv predsednika države. Kad se eliminišu njih dvojica iz konkurencije, oslobodiće se mesto za Dragovića.

Nesposoban da reši probleme s mangupima iz svojih redova, Vučić pokušava da opstane na vlasti i po cenu finansijskog kraha. Analiza njegovog diletantskog i štetočinskog vođenja ekonomske politike nalazi se u predlogu rebalansa budžeta, koji je već stigao u Narodnu skupštinu.

Fiskalni savet je ocenio da predloženi rebalans planira zaokret u fiskalnoj politici, kroz veoma snažno povećanje budžetskog deficira uz posledičan rast javnog duga. “Nakon rekordno velikog deficita države u kriznoj 2020. godini od 8,1% BDP-a (oko 3,7 milijardi evra), budžetom za 2021. bilo je planirano da se javne finansije Srbije uvedu u nešto mirnije vode. Zbog toga je prvobitni budžet za ovu godinu predviđao da se fiskalni deficit smanji na tri odsto BDP-a, što bi, po procenama Vlade, dovelo do stabilizacije javnog duga u odnosu na BDP.

Međutim, svega nekoliko meseci od početka tekuće godine – od takve fiskalne politike potpuno se odustalo. Predloženim rebalansom predviđeno je da deficit Republike umesto 2,9% BDP-a (oko 1,5 milijardu evra) iznosi 6,9% BDP-a (oko 3,5 milijarde evra). Povećanje fiskalnog deficita preko dva puta, odnosno za dve milijarde evra u odnosu na prvobitni plan finansiraće se novim zaduživanjem zemlje, tako da će javni dug nastaviti da raste u odnosu na BDP, sa 58,2% na nivo od 61 do 62 odsto BDP-a, što je preterano veliko zaduženje”, navodi se u analizi Fiskalnog saveta.

Ekonomisti ističu da je fiskalni dug Srbije veći nego u uporednim zemljama. Pored povećanja neplaniranih budžetskih izdataka, Fiskalni savet ističe da je Vlada Srbije napravila problem isplatom “identične i neselektivne pomoći građanima, što je veoma loša, izuzetno skupa i neracionalna mera”.

Sve što je loše, skupo i neracionalno za normalan svet, za Vučića je prihvatljivo. Briga njega za dužničko ropstvo, čerupanje budžeta i uvod u privredni kolaps. Spreman je i na to samo da bi se pred nastupajuće izbore predstavio kao dobročinitelj. Od građana je oteo novac, kojim sad kupuje njihove glasove. U tome je razlika između njega i Al Kaponea.

Al Kapone nije mogao da postane predsednik Amerike jer nije krio da je kriminalac. AV Kapone skriva svoju osnovnu delatnost. Ipak, svi to vide, naročito njegovi najbliži saradnici. Na nesreću šefa naprednjačkog kartela, toga su svesni i normalni građani. Vučić uzalud preti da će se boriti do kraja. Neka se bori, neće dugo. Primakao se kraj njegovoj diktaturi.

Srbija postaje kineska kolonija

Vlast Aleksandra Vučića je, za proteklih devet godina, sklopila dvadesetak spornih ugovora s kineskom vladom i njihovim bankama i kompanijama. Većina ugovora nije dostupna javnosti, pa ni narodnim poslanicima, koji nisu imali priliku da ih ratifikuju u Skupštini. Nisu poznati uslovi pod kojima su dobijeni krediti.

Samo prošle godine Srbija je u kineskim bankama otvorila dve kreditne linije za ukupno 14 milijardi evra. Ne zna se koliko tog novca je povučeno i na šta je potrošen. Međutim, zna se kako Kinezi postupaju u takvim poslovima. To se vidi na primeru Crne Gore, koja nije u stanju da otplati kredit od 809 miliona evra, koji je 2015. godine uzet od kineske EXIM banke za izgradnju autoputa Bar – Boljare.

– Ugovor sa Kinezima je veoma jasan i omogućava da kineska banka u bilo kojem trenutku, ukoliko bi stekla utisak da Crna Gora finansijski nije sposobna da vrati kredit, može da postane vlasnik bilo kojeg dela imovine, pa i auto puta – kaže Dejan Milovac iz Mreže za afirmaciju nevladinog sektora, koji istražuje ekonomske i ekološke aspekte gradnje tog auto puta.

U ugovoru piše da se “Crna Gora odriče imuniteta po osnovu suverenosti ili na drugi način za sebe ili svoju imovinu, osim imovine, koja se odnosi na diplomatsko-konzularna predstavništva i vojne imovine, u vezi sa bilo kojim arbitražnim postupkom u skladu sa ugovorom”. Ugovorom je definisano da je, u slučaju spora, nadležno kinesko pravosuđe, odnosno sud u Pekingu.

Sličan ugovor potpisala je vlada Šri Lanke sa EXIM bankom. Kad Šri Lanka više nije mogla da isplaćuje dugove bezuspešni pregovori su završeni tako što je Kina preuzela nekoliko državnih kompanija i pravo na raspolaganje najvećom lukom. Iako je vlada Šri Lanke imala podršku zapadnih sila, morala je da Kinezima isplati dug predajom imovine.

Tako je prošla i Grčka, koja je kineskim bankama predala luku u Solunu. S obzirom da Srbija nema mogućnosti da, s ovako ruiniranom privredom, otplati ni dosad preuzete dugove, a kamoli glavnicu, postoji realna opasnost da Kina u svakom trenutku donese odluku da potraživanja naplati u naturi.Na taj način, Kinezi će postati vlasnici auto puteva, rudnika, oranica, državnih preduzeća, svega što im se učini isplativim.

Crna Gora je zvanično zatražila pomoć Evropske unije oko isplate duga Kinezima. Iz Brisela je stigla verbalna podrška.

– Evropska unija je spremna da pomogne Crnoj Gori da otplati dug kineskoj banci, koji je ta država uzela za izgradnju prvog segmenta autoputa, kako bi pomogla umanjenje kineskog uticaja u Crnoj Gori. Evropska komisija će i dalje podržavati Crnu Goru na putu ka članstvu u EU, međutim EU je istovremeno zabrinuta zbog socio-ekonomskih i finansijskih efekata koje neke kineske investicije mogu imati. Postoji rizik od makroekonomskih neravnoteža i zavisnosti od duga, rekla je Ana Pisonero, portparolka Evropske komisije.

Vučić je u taj rizik uveo Srbiju. Kad Kinezi počnu da svode račune, Srbija će postati njihova kolonija, a srpski radnici robovi u njihovim građevinskim i ostalim preduzećima.

Farmaceutske kompanije kritikuju Bajdena! Više o tome OVDE.

Izvor: Magazin Tabloid