Zakon o radu garantuje svakom zaposlenom da u slučaju bolesti tokom bolovanja prima bar 65 odsto svoje zarade. Svaki poslodavac može svom radniku da isplati i više od ovog iznosa, što se predviđa internim aktima preduzeća, i taj trošak snosi – sam.
Najnovija preporuka Vlade Srbije da se nekvacinisanima uskrati pravo da za vreme lečenja od kovida 19 dobiju 100 odsto zarade odnosi se uglavnom na javni sektor. Međutim, ni do sada u pojedinim javnim preduzećima, državnim institucijama, bolesni od kovida nisu dobijali celu platu tokom bolovanja. Retke su privatne firme koje su svojim radnicima na kovid bolovanju davale celu platu, a na žalost ima i onih čiji radnici su primali znatno manje od 65 odsto svoje zarade – to su oni prijavljeni na minimalac, koji ostatak do pune plate primaju od poslodavca „na ruke“.
„U prvih 30 dana odsustva sa posla zbog bolesti naknadu plaća poslodavac, a od 31. dana preuzima Republički fond za zdravstveno osiguranje. Naknada je 65 odsto zarade, osim u slučajevima povrede na radu i profesionalne bolesti“, navodi za portal N1 Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo.
Poslodavac koji odluči da svom zaposlenom obolelom od kovida 19 isplati 100 odsto plate to čini o svom trošku.
„Kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorima o radu može se utvrditi i naknada u većem iznosu od zakonskog minimuma. Ta razlika je uvek na teret poslodavca“, objašnjava Reljanović.
Novi zaključak Vlade Srbije, usvojen 6. maja ove godine kao izmena prethodnog iz 2. aprila 2020, a kojim se nevakcinisanima protiv koronavirusa uskraćuje pravo isplate 100 odsto zarade ukoliko se razbole od kovida je i dalje – preporuka, a ne obaveza.
Na pitanje da li to praktično znači da poslodavac koji to hoće – može i svom nevakcinisanom zaposlenom da plati 100 odsto bolovanja tokom lečenja od kovida, Mario Reljanović odgovara da zaključak ni do sada nije bio obavezan, ali se primenjivao uglavnom u javnom sektoru.
„Ali, ukoliko poslodavac želi svojim zaposlenima za vreme bolovanja da isplati veću naknadu od zakonskog minimuma, to može da učini na isti način kao do sada. Čini mi se da je ovaj zaključak pre svega upućen javnom sektoru, odnosno zaposlenima kojima je poslodavac država, kao vrsta pritiska“.
Odlazak na bolovanje najviše „košta“ radnike kojima poslodavac ne uplaćuje celu zaradu na račun. To su oni koji delimično rade u sivoj zoni – prijavljeni su na minimalac, porezi i doprinosi se plaćaju na taj isti minimalac, banka im za kreditnu sposobnost računa – opet minimalac, a kada odu na bolovanje, imaju pravo na 65 odsto od – minimalca.
Tako, na primer, minimalac je u aprilu ove godine iznosio tačno 32.371,68 dinara, a 65 odsto od toga je 21.041,59 dinara. Ipak, prema Zakonu o radu, iako naknada tokom bolovanja treba da iznosi 65 odsto plate – ona ne sme da bude manja od minimalne zarade. U svakom slučaju, ovi radnici odlaskom na bolovanje – zbog bilo koje bolesti – gube sve ono što im poslodavac isplaćuje mimo poreskog radara – kao razliku od minimalca do pune plate.
Mario Reljanović smatra da se ovakvoj praksi može stati na kraj.
„To je pitanje koje nema veze sa konkretnim okolnostima – samo sada dodatno dolazi do izražaja. Nedostaju nam daleko rigoroznije kontrole i krivično procesuiranje onih poslodavaca koji deo zarade isplaćuju na ruke sa namerom da ne plate poreze i doprinose na tu razliku“, ukazuje naš sagovornik.
Na kraju, na pitanje da li je Vlada ovim Zaključkom diskriminisala određene zaposlene – da li su to nevakcinisani ili globalno oni koji rade kod privatnika, Reljanović odgovara da je – pitanje komplikovano.
„Moje mišljenje je da nije diskriminisala, jer zaključak Vlade nije obavezujući. Ako bi bio obavezujući, mogli bismo da pričamo o potencijalnoj diskriminaciji, odnosno o tome da li je ovde reč o nedozvoljenom razlikovanju uvođenjem nesrazmernih mera koje se ne mogu objektivno i razumno opravdati – ne kažem da je to slučaj, morali bi se razmotriti argumenti za i protiv, a tekst zaključka nisam još imao prilike da vidim. Ono što je međutim važnije jeste da država konstantno vodi represivnu, ili u ovoj slučaju pasivno-agresivnu, politiku prema građanima koji se ne ponašaju u skladu sa očekivanim standardima. Umesto toga bi, međutim, trebalo povesti računa o edukaciji građana i kampanjama koje bi objasnile čemu služe vakcine i vakcinacija, umesto da se nude novčani stimulansi i ‘preti’ onima koji odbijaju da se vakcinišu“, zaključuje Mario Reljanović.
A zašto se zbog ove odluke Vlade poslodavcima ne isplati da zapošljavaju vakcinisane, čitajte OVDE.
Izvor: N1
