-Krenuli smo u kontra napad kako bi smo obezbedili bolju poziciju. Prethodno smo na planinu doterali dva tenka T55. Kada je neprijatelj, čuo tenkove bili su ne iznenađeni, nego uplašeni! Italijanski oficir NATO jedan od komadujuđih na Košarama, je kasnije izjavio kako su pomislili, „sada će mo morati da bežiomo preko Jadranskog mora.“, priča Đurković čije svedočenje dokazuje da su šiptarskom pešadijom i plaćenicima komandovali oficiri NATO. U daljem razgovoru Đurković je otkrio i da su imali saznanja da će NATO svakodnevno vršiti napade eskadrilom apača na Košare, kao i da se jedan takav napad i dogodio.
-Posle protoka vremena, ja sada mogu da vam verifikujem i kažem, nešto o čemu se nije pričalo. To kažem na osnovu pretpostavke: Naši piloti sa „Aerodroma Ponikve“, direktno su nadleteli komandni centar NATO u gradu Bajram Curi u Albaniji gde je bila eskadrila apača i naneli su određene gubitke nepriajtelju (uništili veliki broj apača, prim autora), priča Đurković koji kaže da se to može zaključiti iz toga što su oni imali samo jedan napad sa celom eskadrilom. Pukovnik priča da nakon što su naši preleteli u Albaniju, njihova cela eskadrila više nijednom nije napala.
-Bio je samo jedan takav napad, a već drugi napad bio je sa samo dve letelice. One su došle, na liniju fronta ispalile nekoliko projektila i više se nisu pojavljivali. To sve govori da su oni bili uništeni, da više nisu imali snaga i sredstava da izvedu napad celom eskadrilom, zaključio je Đurković.
Gospodine Đurkoviću, vi ste vojnik, a ne političar. Ipak, bili ste prvi na listi za izbore koalicije koju predvodi Pokret obnove Kraljevine Srbije?
Upravo tako. Moje angažovanje u Pokretu obnove Kraljevine Srbije je iz čisto patriotskih motiva. Mi smo kao vojnici bili školovani i usmeravani da se ugledamo na srpske vojvode, koji su bili elita u doba Kraljevine. Srpskim oficirima je jasno kakve smo uspehe i vojničke i ekonomske nizali u kraljevini. Nažalost, srpska istorija je bila zapostavljena i demonizovana od 1945. godine pa nadalje. Srbima je kraljevina oteta, nismo je izgubili, nismo se nje odrekli, tako da je ona ostala u srcu svakog srbina i rodoljuba.
Kako ocenjujete našu političku scenu u prethodnom periodu i zašto ste se politički angažovali u POKS ?
Politika posle 2000. godine nije uspela da eksploatiše uspeh naših borbenih dejstava tokom 1999.godine i obezbedi da se na Kosovo vrate snage predviđene Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom SB UN 12 44, kao i povratak raseljenih Srba sa Kosova i Metohije. Moj cilj je da se kroz politiku izborim za ono što borci i zaslužuju. Niko nije ratovao da bi dobio određene privilegije, nego da odbrani svoju porodicu, svetinje i svoju otadžbinu. Ti ratnici su sačuvali slobodu i teritoriju i treba da dobiju staus koji zaslužuju. Verujem da ćemo sa POKS u tome uspeti i sprečiti NATO lobiste da demotivišu i ubede naš narod da ne treba braniti otadžbinu.
Pukovniče, vi ste bili komandant odbarne karaule Košare, gde se vodila epska herojska bitka naše vojske protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Kako je ta bitka počela ?
Bitka je počela 9.aprila 1999. godine u ranim jutarnjim satima iznenadnim napadom, čime je faktički započeta kopnena ofanziva na tadašnju Saveznu republiku Jugoslaviju. Napad je prvo počeo na pravcu karaule Morina gde smo napad očekivali, ali su onda neprijateljska dejstva preneta na pravac karaule Košare. Ovo je bilo za nas potupno neočekivano, jer je to taktički nepovoljan pravac, gotovo neprohodan i kapacitet borbenih dejatava je nivoa jednog bataljona. Mi smo tada na tim položajima imali samo jednu graničnu četu od 110 ljudi i u drugoj liniji smo imali dva motorizovana voda. Takođe, neprijatelj je imao tačne obaveštaje podatke o našim snagama i pokašao je silovitim napadom sa oko 2.000 ljudi da izvrši proboj, presecanje naših snaga, uvede sveže snage na morinskom pravcu i zatim produži dejstva dublje na teritoriji Srbije.
Da li je neprijateljsko iznenađenje uspelo ?
Oni su tog 9.aprila, prvog dana napada, kada su su sa dve hiljade ljudi krenuli na naših stotinu, uspeli da zauzmu neke položaje, ali smo mi dobrom organizaciojom i strategijom uspeli da prebacimo nove snage na položaje i da sutradan, potpuno stabilizujemo borbenu liniju, a već 11. smo krenuli u protivnapad kada smo vratili izgubljene položaje od kada neprijatelj nije ni pedalj ušao na našu teritoriju sve do kraja rata. Borbe su ukupno trajale 67 dana, a njihova ideja o kopnenoj ofanzivi na našu zemlju konačno je osujećena krajem maja meseca kada je i u reonu Paštrika neprijatelj doživeo poraz.
U napad na Košare učestvovala je tzv. OVK, kao i snage NATO pakta. Kako je to organizacijski izgledalo na terenu ?
Komandni centar se nalazio u Albaniji u gradu Bajram Curi odakle je NATO i komandovao operacijom napada. U tom centru su bile stacionirane i rezervne snage alijanse, kao i eskadrila helikoptera „Apača“. Neprijateljske borce su činili pripadnici teroristčke OVK ,strani plaćenici, Legija stranaca, Zelene beretke i britanski SAS specijalci, uz vazdušnu podršku avijacije koja je svakodnevno dejstvovala po našim položajima. Takođe, iza njihove prve borbene linije nalazili su se nemački sanitetski timovi za zbrinjavanje ranjenika, tako da nismo mi ratovali samo sa Albancima, već je to bila klasična NATO struktura.
Sa naše strane, osim redovnih jedinica, bilo je i stranih dobrovoljaca, najviše Rusa?
Tako je. Pored naših regularnih formacija, bio je jedan internacionalni odred od 37 ljudi koji su uglavnom činili borci iz skandinavskih zemalja, kao i jedan ruski odred od 63 borca. Ovde moram da istaknem veličansvenost tih ruskih dobrovoljaca, koji su plenili svojom neverovatnom hrabrošću i bili disciplinovani kao naši vojnici koji su bili na redovnom služenju vojnog roka.
Iako se dosta priča o herojstvu naših vojnika na Košarama, ova priča baca novo svetlo i još jednom potvrđuje veličanstvenost tog podviga koji je ušao i u udžbenike. Ipak, borci sa Košara, ali i svi drugi učesnici rata danas nemaju adekvatnu podršku institucija.
To je na veliku žalost istina. Neophodno je da, ne samo iz zahvalnosti za njihovo žrtvovanje, već i zbog humanih razloga da se ovim ljudima obezbede mnogo bolji uslovi za život i rad.
Na Košarama smo zaustavili NATO
Pukovnik LJubinko Đurković završio je Vojnu akademiju i Generalštabnu školu u Beogradu. Od 1985. službovao je na Kosovu i Metohiji, a njegov matični garnizon bio je u Peći. Uvek je bio tamo gde su to od njega zahtevale potrebe službe, pa tako i u odbrani srpskog naroda u Pakracu u Zapadnoj Slavoniji. Karijeru je krunisao učešćem u bici na Košarama kao komandant odbrane od NATO agresije i neposredni učesnik u ratnim dejstvima. Srećno je oženjen i otac je tri ćerke. U penziji je od 2011. godine. On je poručio da se na Košarama ispisivala srpska istorija bitaka, poput onih na Kolubari, Ceru, Kumanovu i da je dužnost države i narednih generacija da se dostojno oduže tim junacima. Po njemu Košare su „dijamant na maču srpskih pobjeda“ i da se ta bitka ne smie zaboraviti.
O propasti pregovora Beograda i Prištine pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
