Piše: dr Ivan Pajović
Maksimalni uspeh samita je odluka o povratku američkih i ruskih izaslanika na svoje ranije pozicije, što i dalje ne umanjuje napetost između dveju zemalja, premda unosi određenu dozu optimizma. Iako susret na najvišem nivou između Rusije i SAD odražava centralni značaj ove dve zemlje u međunarodnim odnosima, on više nema nekadašnji značaj zbog formiranja svetskih odnosa u kojima više nema bezuslovnog liderstva Zapada. Potreba za ovakvim susretom i pažnja koja mu se pridaje potvrđuju posebnost odnosa Rusije i SAD kao dve i dalje vojno najmoćnije zemlje sveta. Ranije su ovakvi susreti imali ogroman značaj za bilateralne i svetske odnose, a danas ne postoje neka velika očekivanja, premda je to svakako pozitivan događaj, ukoliko se očekuje transformacija svetskog poretka mirnim putem.
Poslednjih godina obe zemlje su puno toga učinile kako bi konflikt između njih bio uzrok zabrinutosti ostalih zemalja sveta. Vodeću ulogu u tome igrale se SAD, budući da upravo one raspolažu najvećim resursima vojne sile. Sa druge strane, Rusija se ponašala shodno tome, dajući do znanja da sopstveni poraz ne predstavlja cenu za očuvanje svetskog mira. Sada je jasno da Moskva i Vašington ne razmišljaju o nekim ustupcima i da je svaka strana uverena u sopstvenu snagu.
U toku poslednjih 35 godina glavna tema samita bila je kako da se utvrde uslovi kapitulacije SSSR-a u Hladnom ratu, a potom šta Rusija može dobiti u zamenu za saglasnost da još neko vreme trpi američku imperijalnu politiku. Danas se obe strane pojavljuju sa potpuno novih pozicija koje podsećaju susrete u doba vrhunca Hladnog rata. SAD ne pokazuju trunku volje da se dobrovoljno odreknu makar dela prednosti koje su sebi obezbedile poslednjih nekoliko decenija.
Upravo su vojno-strateški odnosi Rusije i SAD jedini razlog što ovakvi samiti imaju neki značaj za svetsku javnost. Sva ostala pitanja savremenog razvoja svetske situacije ne mogu se više rešavati u okvirima pregovora samo dve nuklearne super-sile. To se odnosi i na mnogobrojne regionalne konflikte u kojima su direktno ili posredno umešane i Moskva, i Vašington, jer oni bez izuzetka uključuju i interese velikog broja regionalnih igrača, pa bi bilo naivno očekivati rešenja na nivou samo ove dve zemlje. Zato je osnovno očekivanje od ovog samita vezano za potvrdu lidera dve zemlje da imaju odgovornost za mir na svetskom nivou. Sve ostalo, makar se o tome lično dogovarali Putin i Bajden, neće imati odlučujući značaj u geostrateškom smislu. Naravno, povratak na stabilne, manje napregnute diplomatske odnose bio bi bez sumnje prihvaćen sa odobravanjem svetske javnosti.
Dakle, sa stanovišta politike sile, samit u Ženevi zaista je imao veliki značaj među ostalim političkim događajima u 2021. godini, čak i ako ništa nije promenio u vezi neprijateljskih zategnutosti između dve zemlje. On potvrđuje koliko je današnji međunarodni poredak i dalje neki oblik nastavka „nuklearne ere” iz doba Hladnog rata. Taj poredak je bio poljuljan u doba kada je Rusija bila u stanju velike unutrašnje krize i nije mogla koristiti svoje jedinstvene mogućnosti kao nuklearne sile u svojstvu spoljnopolitičkog argumenta kom se ne može usprotiviti. Već od sredine 2000-tih godina pozicija Rusije u odnosu na SAD postala je znatno čvršća.
Sada kao da se formirala paradoksalna slika, na kojoj postoji faktička višepolarnost sveta, kolosalni rast značaja i uticaja Kine, a takođe rast moći određenih regionalnih sila, ali sve to ne može izmeniti opštu stratešku situaciju na liniji SAD—Rusija. I kako god se razmišljalo o mogućnostima formiranja nekakvog stabilnog globalnog poretka, to će uvek biti povezano sa time koliko su ove dve zemlje sposobne da se sporazumeju. To je loša vest za koncept višepolarnog sveta na koji neki računaju, a posebno za one koji računaju na značaj neoružanog faktora sile.
I dok su trajali „pomirljivi” razgovori, potvrdilo se staro pravilo da diplomatija jedno govori, a politika sprovodi nešto sasvim drugo. U vode Crnog mora uplovila su dva broda NATO mornarice naoružana raketnim naoružanjem: britanski razarač „Difender” i holandska fregata „Everton”. Samo nekoliko dana ranije, 11. juna, doplovio je i američki razarač „Labun”. Nacionalna uprava za odbranu Ruske federacije izvestila je o ovim „posetama” i dala izjavu da Crnomorska flota pomno prati kretanje brodova NATO pakta.
Šešelj otkrio šta se krije iza Rezolucije o Srebrenici. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
