Piše: Miodrag Milikić
Večno mladog i buntovnog Aleksandra Puškina, Petra Pana svojeg vremena, smatraju za oca ruske književnosti, iako se sama književnost u Rusiji razvijala mnogo vremena pre njega. U mnogome on podseća na Mocarta, koji je napravio revoluciju u muzici kao vrlo mlad. Puškin je oplemenio i usmerio rusku poeziju, prozu i dramu svojim stvaralaštvom.
Prva polovina XIX veka, period u kojem je Puškin stvarao, karakterišu veliki ratovi, posebno rusko-turski ratovi i Napoleonova osvajanja, buđenje nacionalne svesti širom Evrope, posebno na Balkanskom poluostrvu, romantizam u književnosti i ostalim vidovima umetnosti i revolucije koje su pokušale da svrgnu stare sisteme, ali su ih samo dobro uzdrmale i nagoveštavale su ono što dolazi.
Svi navedeni događaji su opisani u stvaralaštvu Aleksandra Sergejeviča Puškina. On je u svojim delima na sebi svojstven način opisivao događaje u celoj Evropi i svojoj domovini Rusiji, a dešavanja na Balkanu, posebno u Srbiji, Crnoj Gori i Boki Kotorskoj, nije mogao da zaobiđe.
Iako lično nikad nije boravio na južnoslovenskom prostoru, bio je u direktnom kontaktu sa predstavnicima srpskog naroda, a jedan od njih, grof Mihail Miloradović, poreklom iz Gacka u Hercegovini, spasio mu je život tokom Dekabrističkog ustanka 1825. godine, kada su mnoge vođe i inspiratori te bune bili pogubljeni, a sam Puškin je bio povezan sa mnogima od njih. Miloradović ga je kaznio izgnanstvom na jugu tadašnje Rusije, gde je tokom svog boravka Puškin napisao mnoga svoja značajna dela.
Tokom izdržavanja kazne na Kavkazu, Krimu i u Kišinjevu, najveći živi ruski pesnik i književnik tog vremena se sreće sa oficirima koji su podržavali dekabriste, a više od jedne decenije pre toga su ratovali protiv Turaka u Srbiji. Bili su poslati srpskim ustanicima kao ispomoć, a neki su čak i kao dobrovoljci dolazili na Balkan.
Oni su mu prepričavali o borbi srpskog naroda za slobodu, a neke od glavnih srpskih boraca je teoretski mogao i da sretne u Rusiji, s obzirom da su tamo dobijali dodatno vojno obrazovanje, kao naprimer Karađorđe Petrović, ili duhovno obrazovanje, kao što je slučaj sa Petrom II Petrovićem NJegošem. Tako nastaju Puškinove pesme posvećene vođama srpskih ustanaka protiv Turaka.
Puškin je posvetio pesmu i samom Karađorđu. U „Pesmi o Georgiju Crnom” (rus. „Pesnь o Georgii Černom”) on u stilu narodnih epskih pesama, sa slovenskom antitezom na početku, opisuje pokušaj Karađorđevog oca da prijavi nerazumnog sina Turcima, što ga je koštalo života. Karađorđe u Puškinovim stihovima najpre pokušava da izmoli od oca oproštaj, trči ispred njega i klanja mu se do nogu. „Povrati se rad’ Gospoda Boga, ne uvedi me ti u iskušenje” – preklinje sin oca. Na kraju, kada vidi da ništa ne pomaže, hladnokrvno vadi kuburu i ubija ga.
U pesmi „Menko Vujić sitnu knjigu piše” (rus. „Menko Vuič gramotu pišet”), opet u stilu junačkih pesama, Puškin piše o tome kako Vujić upozorava Karađorđa da mu Miloš Obrenović radi o glavi. „Rasrdi se Petroviću Đorđe, rasrdi se i očima sevnu, veđe mu se crne namrštiše…”
Nakon Karađorđeve smrti, Puškin piše pesmu „Kćeri karađorđevoj” (rus. „Dočeri Karageorgiя”).
I Miloš Obrenović se borio protiv Turaka, pa je i on zaslužio Puškinovu pažnju, u pesmi „Vojvoda Miloš” („Voevoda Miloš”). Koliko se Puškin prožeo duhom srpskog ustanka dovoljno govori početni stih ove pesme: „Nad Srbijom smiluj se ti, Bože”, i njen završni stih: „Stari Srbin, vojvoda Miloš”.
Pesme o vođama Prvog i Drugog srpskog ustanka su bile vezane za period rusko-turskih i srpsko-turskih ratova tog perioda. Tada su Rusiji pretili nova opasnost i moćan protivnik. Napoleonova vojska je nadirala prema istoku, i stoga je Rusija bila primorana da sklopi mir sa Turskom. Da je ratovala na oba fronta, pitanje je da li bismo danas znali za državu koja se zove Rusija, osim u udžbenicima istorije, s obzirom na ogromnu moć oba protivnika.
Napoleonova armija je uništila vekovnu mediteranski silu, i njenim ulaskom u Veneciju je uništena Mletačka Republika, koja je dominirala na celom Jadranu od srednjeg veka. Posle Venecije pada i Dubrovačka Republika je pala pod Napoleonovu vlast i prekinula svoje postojanje. Mletačke teritorije na kojima su Srbi bili dominantno stanovništvo su pale pod francusku vlast, a među tim oblastima je bila i Boka Kotorska.
Napoleonova vojska je zauzela celu Boku, ali je tamo naišla na ono što pre toga nije doživela u prethodnim osvajanjima. Malobrojna crnogorska vojska pod komandom Petra I Petrovića NJegoša je dotukla ogromnu napoleonovu armiju. Crnogorci su se sa svojih visova spustili u Kotor i zadali Francuzima udarac kakav ranije nisu doživeli. Ovom događaju je Puškin posvetio svoju pesmu „Bonaparta i Crnogorci” (rus. „Bonapart i Černogorcы).
Bilo je sasvim prirodno da je i veliki vladika, naslednik Svetog Petra Cetinjskog, Petar II Petrović NJegoš, pratio rad i stvaralaštvo Aleksandra Sergejeviča Puškina, a nakon smrti velikog ruskog pesnika i pisca je napisao pesmu ”Sjeni Puškinovoj. Neki izvori tvrde da je NJegoš posle Puškinove smrti otišao da mu obiđe grob. Ovde nema ničega čudnog, jer su obojica bili književnici romantizma, a NJegoš je svoje duhovno obrazovanje stekao u Sankt peterburgu, gde je i hirotonisan u čin mitropolita crnogorskog i brdskog.
S obzirom da je najveći ruski pesnik i pisac svih vremena pronašao mesto da u deo svog opusa smesti bitne istorijske događaje u Srbiji i Crnoj Gori, možemo samo da budemo ponosni zato što smo i mi deo njegovog stvaralaštva. Da, upravo mi, potomci predaka i ideala koji i danas žive u nama, koji su našli mesto u večnosti ispod Puškinovog pera i u njegovoj inspiraciji.
Kako je Balkan ponovo dospeo u fokus velikih sila, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda/Majak
