Piše: Srđa Trifković
Čim sam čuo da je jedan muškarac nožem ubio tri žene i ranio još sedam njih u bavarskom gradu Vircburgu (petak, 25. juna), bio sam gotovo siguran u pogledu tri ključne činjenice: kao prvo, da je napadač musliman; kao drugo, da će nadležni organi tvrditi kako su im njegovi motivi nepoznati; i kao treće, da islamska veroispovest i na njoj zasnovana kultura napadača neće biti tretirani kao jedan od mogućih motiva.
Ne predstavlja mi nikakvo zadovoljstvo činjenica da sam bio 100 odsto u pravu po sve tri pretpostavke. Lideri Zapada i njihove medijske kohorte a priori se užasavaju pomisli da prihvate neporecivu činjenicu da je vera značajan pokretački duh koji motiviše ljudska dela. Srozavši Bibliju i Šekspira na puke „narative“ i „metafore“, koje samo odražavaju predrasude gnusnog sveta belačkog patrijarhata, vladajuća klasa Zapada uporno tretira džihadistički mentalni sklop kao izlečivu idiosinkraziju.
Ludilo i terorizam
Vircburški napadač – dvadesetčetvorogodišnji Somalijac koji je u Nemačku došao zajedno sa preko milion drugih muslimanskih migranata tokom migrantskog cunamija iz 2015. godine – vikao je „Alahu ekber“ (Slava Alahu!) dok je obavljao svoj krvavi pir. Međutim, prenebregavajući taj bitni detalj bez ikakvog komentara, zapadna medijska mašinerija ponašala kao da je slučaj sam po sebi savršeno neobjašnjiv: šta li je tog mladog čoveka nateralo na takav postupak? „Motivi napadača nožem u Nemačkoj su misterija“, glasio je naslov vesti vodeće agencije AP koji se u ovom ili onom obliku ponavljao širom zapadnog sveta. Predstavnik bavarske policije doprineo je tobožnjoj neobjašnjivosti motiva izjavom da „iako je napadač imao krivični dosije, nijedan od njegovih prethodnih prestupa nije povezan sa terorizmom“.
Ubrzo je formiran standardni medijski narativ: policija je zbunjena u pogledu motiva, ali dva ranija incidenta vircburškog napadača od početka ove godine navodno ukazuju da je on mentalno bolestan. Međutim, iako se napadač nasilno ponašao u dva odvojena slučaja poslednjih meseci – pri čemu je u prvom pretio nožem osoblju prihvatilišta u kome je živeo – istražni sudija je izjavio da „nije bilo eskalacije problema“ u njegovom ponašanju. Narativ „mentalnog oboljenja“ i dalje dominira zvaničnim stavom. Na ovo ukazuje i činjenica da je slučaj u nadležnosti državnog tužilaštva Bavarske, a ne federalnih organa koji su nadležni za slučajeve terorizma u Nemačkoj.
Sve ovo smo videli već mnogo puta u godinama i decenijama koje su za nama. Novembra 2004. godine, Teo van Gog (47), istaknuti holandski režiser i autor jednog filma u kome se kritički bavio pojedinim aspektima islamskog društva i kulture, brutalno je ubijen u centru Amsterdama. Ubica, čovek mlađih godina, nosio je dugu bradu i islamsku odeću i uskliknuo „Alahu ekber“ nakon što je žrtvi prerezao grkljan.
Holandski premijer Jan Peter Balkenende svejedno je istog časa izjavio da „ništa nije poznato o motivima“ ubice. Štaviše, građane je upozorio da „se ne zaleću sa brzopletim zaključcima“ u pogledu motiva. U istom dahu Balkenende je takođe pomenuo Van Gogove tobože sporne stavove koje je javno iznosio, nagoveštavajući da je u neku ruku dobio šta je tražio. Do maja 2005. godine holandski istražni organi tretirali su ubistvo Tea van Goga kao obični kriminalni slučaj, a ne kao čin terorizma.
Nakon što su 52 osobe ubijene, a preko 200 njih ranjeno u napadima bombaša-samoubica u centralnom Londonu 7. jula 2005. godine, premijer Toni Bler pitao se kako su „trojica mladića, momci rođeni i odgajani u Jorkširu“ mogli da se upuste u tako monstruoznu aktivnost. Ispalo je da su ti „momci“ svojoj veri duboko posvećeni muslimani, rođeni u Engleskoj u porodicama poreklom iz Pakistana. Za Blera njihov zločin je svejedno predstavljao misteriju: šta li ih je nateralo da tako nešto učine?
„Ludilo“ je omiljeni odgovor establišmenta. Ludilo je isprva pripisivano majoru američke vojske Nidalu Hasanu, koji je ubio 13 vojnika u Fort Hudu (Teksas) novembra 2009. godine. „Ludilo“ je navelo Tunižanina Mohameda Lahauadeža Bulela da pobije 86 ljudi i rani desetine drugih gazeći ih teškim kamionom u Nici, na južnoj obali Francuske, na Dan Bastilje 14. jula 2016. godine. Napad Nidala Hasana je tretiran kao slučaj „nasilja na radnom mestu“ umesto kao terorizam, dok je užas u Nici pripisan mentalnom oboljenju napadača, van konteksta njegove vere.
Nakon niza smrtonosnih napada muslimana u Nemačkoj jula 2016. godine, u kojim je ubijeno 15 ljudi za nedelju dana, ambasador Angele Merkel u Velikoj Britaniji dr Peter Amon insistirao je da ti napadi nemaju nikakve veze sa islamom, već su „problemi mentalnog zdravlja“ pravi razlog za zabrinutost. To što su svi napadači bili muslimani, to što su svi listom vikali „Alahu ekber“ dok su ubijali svoje nemačke žrtve, bilo je irelevantno za NJegovu ekselenciju.
Prepoznavanje neporecive uzročnosti između islama, masovnog priliva muslimanskih migranata i terorističkih napada u zapadnim zemljama predstavljalo je tabu u javnom diskursu tada – i ostalo je zabranjeno do danas. Prirodu tog diskursa odredio je nemački viceministar finansija Jens Špan, kada je izjavio za Velt – nakon krvavih napada novopridošlih muslimana – da „smo svi mi potcenili… sve ono šta će nas zadesiti usled ovako masovnog priliva izbeglica i migranata“. Nije imenovao ko su ti „mi“; očigledno među njih nije uvrstio sve one (uključujući pisca ovih redova) koji su precizno predvideli jezive posledice migrantske najezde iz 2015, i to još daleko pre nego što je ona dostigla vrhunac.
Geopolitički projekat
Neoboljševički mentalni sklop i ideološka zaslepljenost zapadnih vlastodržaca garantuju da problem džihad-terorizma u zapadnom svetu ne može i neće biti rešen. Komunistička partija Sovjetskog Saveza posvećivala je mnogo pažnje problemu neefikasne i rasipničke privrede. Ekonomisti, političari i menadžeri pokušavali su da reše kvadraturu kruga principa ekonomije zasnovane na centralnom planiranju, na kvotama nabavki i cenama koje određuje država. Pokušavali su da nekako motivišu proizvođače i efikasnije alociraju resurse. Sama pomisao da bi državno planiranje trebalo odbaciti, sredstva za proizvodnju privatizovati, a cene roba i usluga pustiti da određuje tržište, nikada nije ušla u njihova razmatranja. Problem nije mogao biti rešen jer se rešenje nalazilo izvan ideoloških parametara donosilaca odluka.
Zapadna vladajuća klasa pati od istog problema. NJena vizija postnacionalnog, posthumanog svetskog poretka zahteva kreaciju novih, hibridnih identiteta, novog sveta koji će zameniti postojeće zajednice belih evropskih hrišćana i njihove prekookeanske izdanke. Članovi te vladajuće klase nastoje da udovolje muslimanskim imigrantima i kooptiraju ih u projekat – najpre kao sredstvo za uništenje evropskih hrišćanskih zajednica, a potom kao jedan od sastojaka nove, postmoderne ljudske smese.
Ta nova populacija, u viziji tvoraca projekta poput DŽordža Soroša, neće posedovati ma kakav jasno profilisan kulturni identitet niti grupnu koherentnost, sem prihvatanja multikulturalizma, antidiskriminacije, inkluzije i svih drugih aspekata dogme „osvešćenih“ (woke). Scenaristi iz senke međutim ne shvataju da muslimansko mnoštvo koje hrli u Evropu i Severnu Ameriku sa prostora šireg Bliskog istoka, Afrike i Indijskog potkontinenta, ne želi da bude puki instrument u gradnji njihove postnacionalne liberalne utopije.
Netaknuti samoprezirom koji baštini zapadna elita, čvrsti u svojim uverenjima, prezrivi prema svojim domaćinima, muslimanski imigranti nemaju razloga da prihvate zapadni liberalni projekat. Dve decenije nakon 11. septembra iz prve ruke su videli bezbroj dokaza o odsustvu racionalnosti i moralne čvrstine zapadnih lidera. Nakon vircburških napada od 25. juna 2021, svi oni koji slede viziju Evrope pod vlašću šerijata imaju dodatne razloge da ne posustanu; naprotiv, da veruju da će jednog dana oni zameniti posustale starosedeoce i preoteti njihovu prebogatu vilu sa razvaljenom bravom.
Upravo tako stoje stvari, činjenice su neumoljive. Šta god zapadni korifeji multikulturalizma propovedali, sledbenici prorokovi osmišljeno koriste njihova pluralistička društva kao oruđe svoje ekspanzije. Kako sprečiti džihad da se kamuflira iza fraza o sekularno-liberalnoj toleranciji? To bi iziskivalo promenu karaktera samog Zapada koja je danas nezamisliva. Samo jedan moralno i duhovno preporođeni Zapad mogao bi da spozna ono šta žrtve džihada, poput Srba, znaju već stolećima: da je islam više od religije, da je on pre svega geopolitički projekat.
Uprkos dubokom preziru prema institucijama zemalja domaćina, islamski aktivisti u zapadnom svetu se pozivaju na iste te institucije kada zahtevaju svakojake privilegije i ustupke svojim verovanjima, navikama i običajima, uključujući neograničeno propagiranje šerijatske vizije društva. Pritom su arogantno svesni da bi nametnuli sopstvena verovanja i običaje i elimisali ostale, čim bi im se pružila prilika. Islam ne priznaje apriorno pravo postojanja bilo kojoj drugoj religiji ili pogledu na svet – a ponajmanje ateističkom sekularnom humanizmu vladajuće elite.
U funkcionalno nihilističkom zapadnom svetu osmišljenog otpora nema, a islamski aktivisti su svesni te činjenice. Oni ulaze u treću deceniju milenijuma sa jakim kartama. Pre svega, islam je „ne-beo“, neevropski i antihrišćanski, što ga čini prirodnim saveznikom vladajućih zapadnih elita. U isto vreme on ima suštinsku prednost u odnosu na mlaku ideologiju multikulture i inkluzije time što nudi Alaha umesto… ničega. On takođe ima prednost nad većinom hrišćanskih denominacija savremenog Zapada budući da one ne nude Boga, Hrista spasitelja, kao alternativu sekularnom nihilizmu, već nude mešavinu kumbaja-psihoterapije i socijalnog rada.
Za postmodernog zapadnog nihilistu koji mrzi sam sebe i odriče se svojih predaka, Bin Laden je ličnost dostojna poštovanja: čovek sa idealom za koji su i on i njegovi sledbenici spremni da umru. Međutim, pravi problem islamskog sveta nije problem nedostatka prirodnih resursa; niti istorijskih nepravdi za koje su navodno krivi drugi; niti nedemokratskih političkih sistema. Ernest Renan je svoje studije islama započeo kao mlad čovek hvaleći njegovu sposobnost da prepozna „ono šta je božansko u ljudskoj prirodi“, završio ih je posle četvrt veka i tri duga putovanja po islamskom svetu zaključkom da su „muslimani prve žrtve islama“.
U Muhamedovim vizijama i predanjima, u kodifikaciji i četrnaestovekovnoj praksi, islam ima otvoreno diskriminatorski odnos prema nemuslimanima, nevernicima, kaurima. Dok petrodolari ne budu podržali kuranski revizionizam koji će odbaciti diskriminatorsko nasleđe izvornih tekstova i šerijatske prakse, Hantingtonova vizija sukoba civilizacija biće, nažalost, obilato potkrepljivana svakodnevnim iskustvom susretanja islama i ostalog sveta – poput pokolja u Vircburgu, kao i desetina sličnih strahota pre njega. To susretanje biće tokom ovog veka sve krvavije i sve tragičnije za žitelje Dar al-Harba, „sveta rata“, čiji lideri uporno odbijaju da se suoče sa istinom o prirodi i dimenzijama te egzistencijalne pretnje.
Tok borbe je neizvestan, ali za pravoslavne hrišćane ishod nije pod sumnjom. Da Boga nema, sve bi bilo dopušteno, uključivši globalnu pobedu džihada i pretvaranje Sv. Pavla u Londonu, Sv. Petra u Rimu i Visokih Dečana u džamije, Sv. Spasa u Moskvi i Patrijaršije u Peći u ruševine. Boga ima, međutim, pa se NJegovom milošću i čuda dešavaju. Dešavaju se i desiće se.
Kolumnu Milana Vidojevića možete pročitati OVDE.
Izvor: Novi standard
