Piše: dr Ivan Pajović
Globalne cene nafte i gasa ponovo su u poslednje vreme dostigle višegodišnji maksimum. Cena nafte marke Brent prešla je iznos od 77 dolara, što nije zapamćeno od 2018. godine. Uprkos neznatnom sniženju u poslednjih nekoliko dana, cene nafte i gasa i dalje izgledaju vrlo visoke. Teško je govoriti kako će se one u skorijoj budućnosti kretati, jer je ovo tržište veoma nestabilno. Po zakonima tržišta, visoke cene stimulišu povećavanje ponude, što dovodi do „hlađenja” tržišta, tj. pada cena. Međutim, sa ovim tržištem to nije uvek slučaj.
Tržište gasa i nafte imaju dosta toga zajedničkog, ali se u nečemu i razlikuju. Jedna od sličnosti je i izvor dodatne ponude – eksploatacija nafte i gasa iz škriljaca u SAD. Razlika je u brzini reakcije na visoke cene – sa naftom se sve odvija mnogo brže. Ponuda nafte iz škriljaca od strane SAD diktira taktiku na tržištu: veoma skupa nafta stimuliše eksploataciju nafte iz škriljaca, što dovodi do rasta ponude i pada cena. Smatra se da je za eksploataciju iz škriljaca donja granica isplativosti 60 do 65 dolara po barelu. Zagovornici održavanja visoke cene iz organizacije OPEK + imaju svoj argument da povećanje eksploatacije iz škriljaca ide slabo, praktično uopšte ne raste, premda je cena od 75 do 80 dolara dovoljan motiv za to.
Ništa manje nije interesantno tržište gasa. Na njemu su cene još i više u odnosu na prosek poslednjih godina i pokazuju višegodišnji maksimum. Razloga je mnogo i oni se sada čine očiglednim. Samo nešto više od pre pola godine stanje na tržištu je bilo potpuno suprotno. Trenutno velike količine gasa odlaze u Aziju, u Evropi rastu cene kvota za emisiju ugljendioksida (što stimuliše prelazak proizvodnje struje sa uglja na gas), a u isto vreme Gasprom ograničava svoje isporuke gasa Evropi.
Previsoke cene gasa su nestabilne, jer kada se one na tržištu pojave, SAD zasipaju celo svetsko tržište svojim tečnim prirodnim gasom. Unutrašnje cene gasa u SAD takođe su prilično porasle, ali i pri tekućim cenama u SAD izvoznici američkog tečnog gasa na svetskom tržištu odlično prihoduju.
Međutim, naftaši, ako hoće, mogu veoma brzo da iskoriste trenutni talas visokih cena nafte i povećaju ponudu, u gasnom sektoru tako nešto ne može proći, jer dodatne proizvodne kapacitete gasa u SAD tek treba sagraditi, a za to je potrebno minimum još četiri godine.
Zanimljivo je da poslednjih godina među ekspertima svetskog ranga kruži tvrdnja da Gazprom namerno ne dopušta visoke cene gasa u Evropi, kako ne bi motivisao gradnju novih postrojenja za proizvodnju tečnog prirodnog gasa u SAD. I zaista, pokazalo se da je Gazprom u većini slučajeva, ukoliko je mogao, tražio načina da poveća izvoz u Evropu, motivisan rečenim razlozima.
Međutim, sada se situacija izmenila. Gazprom verovatno očekuje puštanje u rad „Severnog toka 2”, pa stoga ne povećava dostavu gasa preko Ukrajine, jer kasnije može dostavljati identične količine preko novog, od taksi i političkog uticaja potpuno slobodnog gasovoda. U isto vreme, deficit gasa u evropskim skladištima smanjuje mogućnosti političkog pritiska na skoro puštanje u rad „Severnog toka 2”, a pritom Gasprom od izuzetno visokih cena dobija dodatnu dobit.
Uprkos svemu, za sada se ne vide nova odlučna investiciona rešenja o gradnji novih postrojenja za proizvodnju tečnog naftnog gasa u SAD, premda su neki od takvih projekata već u „niskom startu”. Ali, dugoročno gledajući bilans globalne ponude i tražnje gasa, na američki tečni gas otpada ne mali deo. Zato se početak gradnje novih postrojenja za proizvodnju gasa u SAD sa sigurnošću može očekivati, jer su ona i ranije bila u planu, a visoke tekuće cene daju dodatni motiv. Međutim, njihov uticaj na tržište može se očekivati tek za četiri ili nešto više godina.
Do tada Gazprom sa sigurnošću može da trlja ruke, jer više nema zapadnih ucena na Severnom moru, niti ukrajinskih na istoku.
Prošlu kolumnu dr Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
