Piše: Nebojša Katić
U ovom haosu izmiče šira slika. Liberalni kapitalizam je na respiratoru novčane emisije i niskih kamata. Kako bi se sakrilo da je sistem u ćorsokaku, potrebno je stvoriti utisak da sistem nije diskreditovan iznutra – dobro, možda malčice – već pre svega spolja, pandemijom i globalnim zagrevanjem
I dok dlanom o dlan, već posle 13 godina nenormalne monetarne politike i ludog štampanja novca, inflacija se konačno pojavila i u razvijenim ekonomijama. Najveće centralne banke energično su odlučile da ne preduzimaju ništa. Ako se ironija ostavi po strani, činjenica je da su centralne banke i kreatori ekonomske politike sebe doveli u gotovo nemoguću poziciju koju, bar za sada, pokušavaju da reše samo rečima.
Razvijene države, panglosijanski uverene da je sa sistemom sve u najboljem redu, u najboljem od svih svetova, započele su 2008. silovito štampanje novca i obaranje kamatnih stopa do nule, ili čak ispod nule. Mere koje su najavljivane kao privremene traju već duže od decenije. Jeftini novac je doveo do ogromnog rasta dugova država, privrede i građana, a taj proces je potom ubrzan pandemijom. Globalni dugovi se u ovom trenutku bliže cifri od 300.000 milijardi dolara i već su narasli na oko 356 procenata svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Samo u 2020. dugovi su uvećani za novih 28.000 milijardi dolara. Zaduženost država je danas na višem nivou nego što je to bila na kraju Drugog svetskog rata, kada su zbog vojnih izdataka zabeleženi istorijski rekordi.
Centralne banke uveravaju svet da nema razloga za strah i da je trenutni rast cena samo prolazni fenomen izazvan naglim postpandemijskim rastom tražnje i uskim grlima u proizvodnji i transportu. Ova vrsta optimističnih tumačenja služi da opravda politiku niskih kamatnih stopa uprkos pretećoj inflaciji. Optimizam vladara univerzuma bi trebalo da umiri finansijska tržišta i predupredi paniku. Može biti da su iskusni bankari u pravu, mada veliki broj njih ne veruje ni u sopstvena objašnjenja, ali sledi „partijsku” liniju. Uzgred, ne treba zaboraviti i da je model obračuna inflacije takav da, veoma blago rečeno, ne reflektuje stvarni rast cena. Ilustracije radi, cene nekretnina ne ulaze u obračun inflacije iako značajno utiču na finansijski život ogromnog broja ljudi.
Američka centralna banka, čiji je predsednik izjavio da još „ne razmišlja da počne da razmišlja” o podizanju kamatnih stopa, menja koncept ciljane inflacije i implicitno najavljuje ciljanje nivoa cena. Ili, prevedeno – ako je rast cena u jednoj godini niži od ciljnog, taj zaostatak se može nadoknaditi time što će se dopustiti veći rast u sledećim godinama. Više nije neophodno da inflacija bude u okviru zadatog koridora u svakoj godini, već je važno da višegodišnji prosek rasta cena ne probije zadati okvir. To objašnjava zašto centralna banka ne razmišlja da podigne kamatne stope, iako je trenutna inflacija u SAD oko pet procenata.
Evropska centralna banka (ECB), čuvena po svojoj inflacionoj strogoći, koliko juče je smatrala da se crvena lampica pali kada (godišnja) inflacija dostigne dva procenta. Sada, kada je ta stopa dostignuta, crvena lampica se ipak nije upalila. ECB je odlučila da izvrši reviziju svoje monetarne politike i dopusti da inflacija pređe dva procenta, a da pri tome ne mora da podiže kamatne stope. (Ostaviću po strani jezičku ekvilibristiku kojom je ova nova politika najavljena, kao i skepsu nemačkih centralnih bankara u vezi sa ovom promenom.)
Iza nove monetarne doktrine nazire se, sva je prilika, nemoć koja se pokušava sakriti naoko logičnim objašnjenjima. Visina globalnih dugova je takva da bi svako podizanje kamata dovelo do lančane reakcije u kojoj bi veliki broj dužnika bio potopljen. Privredni oporavak bi bio zaustavljen ili bar bitno usporen, usledila bi nova recesija praćena dužničkim krizama velikih razmera.
Ali, postoji još jedan važan motiv za promenu politike. Iako se ne udara u talambase, jasno je da samo inflatorno obezvređivanje dugova može dovesti do relativnog pada zaduženosti i da je to strategija koju su centralne banke (diskretno) odabrale. Inflacija bi značajno povećala nominalni rast BDP-a, pa bi dugovi u odnosu na tako uvećan BDP izgledali relativno niži i podnošljiviji. Nevolja sa ovim pristupom je što on ne rešava krizu već je odlaže, i što počiva više na nadi nego na pouzdanim modelima za koje inflacija baš ne haje.
U ovom haosu izmiče šira slika. Liberalni kapitalizam je na respiratoru novčane emisije i niskih kamata. Kako bi se sakrilo da je sistem u ćorsokaku, potrebno je stvoriti utisak da sistem nije diskreditovan iznutra – dobro, možda malčice – već pre svega spolja, pandemijom i globalnim zagrevanjem. Strah od pandemija, strah od klimatskih promena i njenih posledica biće, bojim se, konstanta u vremenu koje dolazi.
Koliko će vakcine koštati od 1. septembra, saznajte OVDE.
Izvor: nkatic.wordpress.com
