Piše: Anja Filimonova
Srpskom predsedniku je potrebna bar neka vrsta „smokvinog lista“ da bi prikrio predaju Kosova i Metohije.
Nedavno su nastavljeni pregovori između srpskih vlasti i kosovskih separatista, pod pokroviteljstvom EU. Brisel je, sasvim očekivano, počeo da gura obe strane ka postizanju „dobrog i uspešnog sporazuma za normalizaciju odnosa između Prištine i Beograda”, prema rečima Viole fon Kramon, poslanice u Evropskom parlamentu i izvestioca Evropskog parlamenta za Kosovo. Izraz „normalizacija odnosa“ u ovom slučaju ne sadrži opšteprihvaćeno značenje, već, kao minimum, znači dozvolu Srbije da separatistički savez dobije članstvo u UN bez zvaničnog priznanja Beograda, a kao maksimum – priznanje nezavisnosti separatističke vlade od strane Srbije.
Brisel insistira na primeni svega onoga što su se strane ranije dogovorile tokom pregovora, kao i na sprovođenju ustavnih reformi (Ustav Srbije u preambuli i nizu članova sadrži odredbe o Kosovu i Metohiji kao delu Srbije, a „Ustav Kosova“ sprečava sprovođenje briselskog sporazuma u planu za osnivanje Zajednice srpskih opština – ZSO). Akcenat je stavljen na obostrano usvajanje celokupnog paketa sporazuma, odnosno ponovo vlada princip „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, komentarišući 15. juna svoj sastanak sa „kosovskim“ premijerom Albinom Kurtijem, suprotno svom uobičajenom stilu, koji podrazumeva utapanje sagovornika u međusobno protivrečne, očigledno infantilne izjave, u početku je tačno opisao nameru albanske strane: „Albanska strana ne želi da ispuni sporazume koje je potpisala, ne želi da govori o Zajednici srpskih opština, tražili su odmah da znaju kada ćemo priznati nezavisno Kosovo…“ Tada je Vučić optužio albansku stranu za „odsustvo racionalnosti “, budući da je odbila da razgovara s njim o dozvoli za „iskopavanje devet zajedničkih grobnica“, kao i da „ne postoji ništa važnije za nas od obezbeđivanja sigurnosti za naše ljude u pokrajini“. Srpski predsednik izrazio je uverenje da će „Sjedinjene Države biti poštene i imati jasan stav o tome ko je za napredak, a ko za eskalaciju tenzija u dijalogu Beograda i Prištine“, a „evropski predstavnici će reći ko je bio konstruktivan na sastanku i ko nije“. Zaključio je ovu tiradu na sledeći način: „Danas smo takođe čuli da se Isus rodio 14. februara, kada je Kurti pobedio na izborima. To zaista nismo znali“.
Zapravo je veoma teško optužiti Albance za iracionalnost. Ako idu na pregovore, oni idu sa visoko obučenim profesionalnim timom, koji ni za jotu ne odstupa ni od svog zakonodavstva ni od svojih stavova. Doslednost, logika, metodičnost – to je ono što razlikuje pregovarače Prištine.
Podsetimo se da su svi instrumenti moći i dalje u rukama javnih i skrivenih lidera Oslobodilačke vojske Kosova (UČK – skraćeno od albanskog). Oni, a ne Vučićev tim, dobili su i dobijaju sve što traže u pregovorima. Odnos uspeha tima koji služi interesima lidera UČK, koji su se pretvorili u tvrde državnike kada su u pitanju interesi „Kosove“, i slabog Vučićevog tima, koji se nikada nije usudio ni da javno izrazi svoju pregovaračku platformu, može se opisati otprilike sa 100: 0.
Ako separatistička Priština ne ide na pregovore, onda postavlja najteže uslove, drži se njih, uprkos pritiscima SAD i EU, prekidajući time pregovarački proces, što je čak dovodilo do sumnji u nekim nezrelim umovima o „igri za pogrešnu stranu“ bivšeg poglavara UČK Ramuša Haradinaja i ništa manje nepopustljivog Albina Kurtija. Naravno, ovo poslednje spada u crni humor. Međutim, činjenica ostaje činjenica: Albanci odbijaju da naprave bilo kakve kompromise i ustupke. NJihova celokupna politika prema Srbiji izgrađena je na ovom temelju i pokazala se uspešnom i efikasnom bez presedana.
Sada Prištini treba samo dozvola da dobije mesto u UN, a biće još bolje ako dobije i potpuno pravno priznanje od strane Srbije. Oni neće dozvoliti Srbiji da vrši bilo kakve pokrete na „njihovoj teritoriji“, posebno pokrete koji podrivaju njihovu zvaničnu verziju „srpskog genocida“. Pokušaj srpskog predsednika da nagovori „premijera Kosova“ da sprovede istragu, koja može da pruži nove dokaze o zločinima albanske strane, izgleda veoma čudno. Takođe pominjemo da srpski predsednik srpske građane Kosova i Metohije naziva „našim ljudima“, a ne „građanima Srbije“, odnosno on ne može sebi da priušti ovu slobodu.
Dakle, tokom pregovaračkog procesa, separatistička Priština je od Beograda dobila sve atribute suvereniteta: teritorijalni integritet (prema briselskom sporazumu koji su potpisali Vučić i Ivica Dačić, Srbija je priznala ustavno-pravni poredak „Republike Kosova“), vojsku (Beograd se ograničio na nekoliko apstraktnih ispada) i pravo na nezavisnu spoljnu politiku (članstvo „Kosove“ u regionalnim savezima, kao i Vašingtonski sporazum iz septembra 2020). Takođe je dobila od Beograda carinu (atribut svojstven samo državi), granicu, pasoše „Republike Kosova“, brojeve tablica, međunarodni telefonski kod, katastarske dokumente i evidencije matičnih knjiga. Kao rezultat, Kosovo ima svoju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast.
Što se tiče poslednjih dobitaka separatista, početkom 2019. godine Priština, čiji je premijer tada bio sadista i ubica žena i dece Ramuš Haradinaj (koji je na ovu funkciju došao uz pomoć stranke „Srpska lista“, koju kontroliše Vučić) dobila je rudarsko-metalurški kombinat Trepča, na severu KiM. Krajem 2020. godine, Kosovski elektroenergetski kompleks (KOSTT) postao je nezavisan od Srbije. Prema srpskim zvaničnicima, ovaj sporazum Beograda i Prištine znači da srpska energetska kompanija EPS više ne može da snabdeva električnom energijom elektranu u zajednici Zvečan bez odobrenja kosovske energetske kompanije. Dalje, „Kosova“ je počela da razvija zajednički sistem napajanja sa Albanijom u skladu sa odlukom Regionalne grupe za kontinentalnu Evropu, prema kojoj će povezivanje dva elektroenergetska sistema početi 14. decembra. Ovaj sporazum takođe sledi iz obaveza koje je Srbija preuzela u oblasti energetike po Briselskom sporazumu iz 2013. godine.
Pregovori Beograda i Prištine idu ka bezuslovnoj i bespogovornoj kapitulaciji Srbije. Dok se to ne desi, albanska strana i sada, kao i uvek, samouvereno prelazi u ofanzivu. „Predsednik Kosove“, Vjosa Osmani, rekla je 18. juna da Beograd nije ispoštovao dve trećine prethodno zaključenih sporazuma, dok je „Priština pokazala spremnost za dijalog, ali u dobro pripremljenom procesu koji će kulminirati konačnim sporazumom o uzajamnom priznavanju, koji poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Kosova“. NJen stav potvrđuje i šef diplomatije EU, Žozep Borel, koji je naglasio da je „dijalog već doneo korisne rezultate – integraciju policije i pravosuđa sa severa Kosova u kosovski sistem, kao i carinu i članstvo u regionalnim organizacijama“, a sada je neophodno „postići sveobuhvatan sporazum, koji će evropsku budućnost Srbije i Kosova pretvoriti u stvarnost“.
Pojašnjenja o budućnosti pregovora dala je bivša članica pregovaračke grupe iz Prištine, Edita Tahiri. Prema njenim rečima, ključna tačka u pregovorima biće Zajednica srpskih opština – koja nije u suprotnosti sa Ustavom Kosova. Ona je takođe rekla da je od EU na Kosovu primljen dokument koji indirektno zahteva davanje izvršnih funkcija ZSO i da kosovski premijer Albin Kurti ne bi trebalo da „stavlja klipove u točak“ i da se protivi stvaranju ZSO.
Obratimo pažnju i na to da pregovarački proces ide po beskrajnom krugu sa istim idejama. Od zaključenja Briselskog sporazuma bilo je jasno da je Zajednica srpskih opština pripremljena samo za ulogu maske: njeno stvaranje trebalo bi da postane „smokvin list“ koji će prikriti Vučićevu predaju Kosmeta. Vučić će ovo prikazati kao „istorijsku pobedu“, „stvaranje druge Republike Srpske“, „kompromis za koji se borio kao lav“. Međutim, mi se fokusiramo na činjenicu da je ZSO, prema briselskom sporazumu, deo ustavnog i pravnog poretka Republike Kosovo i mora da se povinuje njenim zakonima.
U početku su se koplja lomila oko zakonodavnih punomoćja ZSO. Međutim, separatisti su presekli takve fantazije srpskih vlasti, koje su maštale da primoraju Prištinu da obezbedi pokriće za njihovu potpunu kapitulaciju. „Kosovski parlament“ nije dozvolio pokušaje stvaranja na „svojoj“ teritoriji stranih nacionalnih saveza, koja imaju zakonodavna ovlašćenja, makar i na lokalnom nivou. Pored toga, „Ustav Kosova“ ne predviđa mogućnost stvaranja autonomije već samo organa lokalne samouprave, a „kosovsko zakonodavstvo“ sadrži samo dva nivoa decentralizacije – grad i opštinu. Opštine se mogu udružiti u saveze, što je već u potpunosti sprovedeno. Nova Zajednica srpskih opština, osmišljena da se bavi istim pitanjima lokalne samouprave kojima se već bave savezi kosovskih opština, donela bi samo dodatni haos i ne bi donela nikakvu korist samim Srbima, jer bi sve njihove odluke zavisile od „kosovskih vlasti“ i „kosovskog zakonodavstva“…
Dalje, Vučićeva bitka za „smokvin list“ rasplamsala se i u vezi sa pružanjem barem izvršnih ovlašćenja ZSO. U ovom slučaju situacija izgleda javno komična, jer bi ovlašćenja saveza bila ograničena na rešavanje lokalnih pitanja, zapravo na dupliranje ovlašćenja komunalnih službi. To je toliko beznačajna sitnica da su, kako sledi iz komentara Tahiri, i Brisel i Priština spremni da pristanu na ovaj kompromis. Do sada je ovo izrazila samo bivša članica pregovaračkog tima, ali Edita Tahiri je vrlo iskusan političar, koji neće progovoriti ni reč bez dogovora sa „svojima“.
Izneta varijanta Tahiri označava revolucionarnu promenu u pristupu Prištine, koja je prvi put spremna na kompromis. Kompromis izgleda upravo kao spremnost da se slože sa stvaranjem strukture koja duplira funkcionalnost komunalnog upravljanja. Međutim, ovaj simulakrum će najverovatnije postojati samo na papiru jer, ko će, i na osnovu čega, moći da proveri njegov rad nakon potpune registracije nezavisnosti „Kosove“?
U svakom slučaju, stvaranje ZSO ima za cilj samo da sakrije neugodnu činjenicu da Srbi postaju nacionalna manjina, u odnosu na koju su njihova prava napisana upravo kao nacionalne manjine. To znači utvrđivanje prenosa kosovskog pitanja iz dimenzije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije u ravan zaštite srpske nacionalne manjine u drugoj državi, pritom je ta zaštita vrlo banalna – u vidu rešavanja lokalnih tehničkih pitanja.
Osim toga, „sveobuhvatni sporazum“ između Beograda i Prištine, koji će poslednjoj dodeliti nezavisnost, biće mnogo značajniji za međunarodni poredak od proste „čarke“ Vučića i Kurtija.
Sporazum ove vrste postaće pojava bez presedana u posleratnoj istoriji. To će biti demonstrativno potvrđivanje rezultata vojne agresije koju su NATO snage sprovele protiv jedne suverene države. Jednostrana primena sile (bez sankcije Saveta bezbednosti UN) jedne države protiv druge, prema još uvek važećoj Povelji UN, predstavlja zločin protiv mira i čovečnosti, koji ne zastareva. Čitav postojeći međunarodni pravni poredak stvoren je upravo radi sprečavanja takvih postupaka – jednostrane upotrebe sile.
Povelja UN nedvosmisleno zabranjuje legalizaciju rezultata vojne agresije. Zbog toga se pre održavanja pregovora situacija u zoni sukoba prvo mora vratiti na status kvo. O čemu u našem slučaju govori Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, u kojoj se govori o povratku dela vojnog i policijskog kontingenta Srbije na Kosovo, pri očuvanju glavnog uslova – teritorijalnog integriteta Srbije, čiji je sastavni deo i Kosmet.
Međutim, tokom pregovaračkog procesa, započetog 2003. godine, srpska strana je, iz različitih razloga, pokazala neprimerenu mekoću, pristajući da napravi „male kompromise“, koji su počeli da narastaju kao snežna lavina. Pregovarački proces je došao do svog logičnog završetka kada je, od pitanja oblika autonomije za Albance u skladu sa Rezolucijom 1244, došao do formule „sveobuhvatnog sporazuma“, pod kojim svi učesnici u njemu razumeju priznanje nezavisnosti „Kosove“ od strane Srbije i/ili njenu saglasnost sa članstvom Prištine u UN. Tako se „internacionalizacija“ pitanja oblika autonomije za Albance pretvorila u pitanje statusa, ali ne albanske nacionalne manjine koja živi na teritoriji Srbije, već „Republike Kosova“, koja je na korak od punopravne međunarodno priznate nezavisnosti.
Koliko je Srba ostalo tamo gde se Vučić borio za njih, saznajte OVDE.
Izvor: Srpski stav/IA Regnum
