Piše: Aleksandar Pavić
Ne može biti ni najmanje nedoumice da odlazeći visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, Valentin Incko, nije sam doneo odluku o (pokušaju) nametanja zakona o zabrani poricanja genocida u predvečerje svog odlaska sa funkcije. Kao što ne može biti nikakve nedoumice o tome da li je Incko sam doneo odluku o svojoj ostavci par meseci ranije.
Naravno da nije. Incko je samo činovnik, nameštenik. On sam ne može da donosi nikakve strateške odluke mimo onih koji su ga postavili na tu izuzetno lukrativnu i (geo)strateški značajnu funkciju.
A ova poslednja odluka jeste strateška, i od dalekosežnog značaja.
U poslednje dve kolumne je autor ovih redova upozoravao da politički Zapad sprema novu krizu na našim prostorima, preko probnih balona i javnih koraka preduzetih tokom poslednjih meseci.
Krenulo je od puštanja u opticaj tzv. non-pejpera, i to prvo preko Slovenaca, već dokazanih rušitelja SFRJ i pouzdanih vazala, kao prvi korak u destabilizovanju zapadnih mirovnih rešenja nametnutih u proteklih četvrt veka. Ubrzo je došlo i do objave Inckove ostavke, uz munjevito imenovanje njegovog naslednika, nemačkog političara Kristijana Šmita.
To sve uprkos javnim upozorenjima, ne samo iz Banjaluke, nego i iz Moskve, da novi visoki predstavnik, ako ga uopšte i bude – a odavno su istekli razumni rokovi za trajanje te funkcije – neće biti prihvaćen mimo odluke Saveta bezbednosti UN.
Paralelno sa tim, Aljbin Kurti vrlo agresivno i hladnokrvno minira nastavak briselskih pregovora o Kosovu i Metohiji, bez ikakvih sankcija ili posledica, izuzev sporadičnih mlakih verbalnih packi koje dobija, reda radi, od pojedinih zapadnih diplomatskih predstavnika.
Ako neko ovo smatra normalnim, neka samo zamisli kakve bi posledice snosio neki srpski lider da je pokušao nešto slično u bilo kojim pregovorima pod zapadnim pokroviteljstvom. Do sada bi već, pod minimum, bio pod udarom sankcija, a verovatnije bi protiv njega već bio pokrenut scenario poput onog koji je u toku protiv Lukašenka.
Zatim je usledilo i izglasavanje deklaracije o genocidu u Srebrenici u vazalnoj skupštini Crne Gore, koja je, osim dodatnog pojačavanja pritiska na Srbiju i Republiku Srpsku, verovatno trajno destabilizovala teškom mukom sastavljenu vladajuću koaliciju koja je posle tri decenije poslala DPS u opoziciju 30.8.2020. godine.
Usledilo je i izglasavanje slične rezolucije u nazovi-skupštini tzv. Kosova – da bi se dodatno pojačao medijski efekat prištinskih laži o srpskim ”genocidima” koje sada redovno iznosi Kurti. Što je opet u funkciji pojačanja diplomatskog pritiska na Srbiju da ”legne na rudu” po pitanju priznavanja terorističke tvorevine na delu svoje teritorije, a i, uopšte, ”omekšavanja” Srbije na međunarodnoj sceni uopšte.
Postoji, naravno, i alternativno viđenje, po kom je sve ovo samo odraz slabljenja zapadnog uticaja i posledične ”entropije” u regionima pod njegovom kontrolom ili odlučujućim uticajem, usled rađanja novog multipolarnog sveta i uspona Kine i Rusije, na prvom mestu.
Međutim, posle Inckove odluke o (pokušaju) nametanja zabrane poricanja ”genocida”, ne može biti nikakve sumnje da je svesno potpaljen novi fitilj pod Balkanom, koji zapadne sile uporno i dosledno pokušavaju, unazad skoro dva veka, da pretvore u ”bure baruta”. Pogotovo u svetlu činjenice da je politički Zapad imao poslednju šansu da omogući ”elegantno” rešenje za problem visokog predstavnika za BiH, koji su mu pružile Rusija i Kina.
Ove dve globalne sile i stalne članice Saveta bezbednosti UN su, da podsetimo, zajednički predložile rezoluciju kojom bi se oročilo trajanje funkcije visokog predstavnika na još godinu dana, odnosno do 31. jula 2022, posle čega bi ona otišla u prošlost, što bi bilo sasvim logično za sve one koji tvrde da je BiH suverena država, i to sa ”evropskim aspiracijama”.
Kao što je poznato, zapadne sile nisu prihvatile ovu rezoluciju. Rusi sada smatraju da je funkcija visokog predstavnika ”upražnjena”, odnosno ne priznaju Kristijana Šmita.
Kineski stav je praktično istovetan, uz formulaciju da je novi visoki predstavnik ”nelegitiman”.
Dakle, preko BiH su svesno i brutalno od strane zapadnih sila nametnute, odnosno dodate, nove protivrečnosti između vodećih svetskih nuklearnih sila.
Činjenica da je ”zakon” protiv poricanja ”genocida” koji je nametnut preko ”Austrijanca” Incka objavljen istog datuma kad i uručivanje austrougarskog ultimatuma Srbiji 1914. nikako ne može da bude puki slučaj, i u tom svetlu to treba gledati.
Kao još jedan u nizu koraka koji treba da dovedu do destabilizacije, odnosno sukoba.
Odnosno, kao što je maštala Austro-Ugarska, čiji je EU duhovni naslednik, do konačnog ”disciplinovanja” Srbije, odnosno Srba i srpskog faktora uopšte. I, u procesu, izbacivanja ”malignog” (po zapadne neokolonijalne interese) ruskog i kineskog uticaja u regionu, čija su glavna odskočna daska upravo Srbi – i u Srbiji i u Republici Srpskoj.
”Inckov zakon” je pakleno dobro smišljen instrument izazivanja napetosti i haosa, jer je, poput austrougarskog ultimatuma, koncipiran tako da ga srpska strana – ni sa jedne strane Drine – nikako ne može prihvatiti.
Srbi dobrovoljno ne prihvataju ni laž, ni okupaciju, za razliku od ostalih naroda bivše SFRJ kojima su podarili sedam decenija suverenosti. I to Inckove gazde vrlo dobro znaju.
Dakle, traže se povodi. Tako to radi mafija. I tako to radi globalistička duboka država, koja, kao što se može videti i golim okom, svesno izaziva napetosti širom sveta.
I u Južnom kineskom moru, i u Ukrajini, i duž ruskih granica uopšte, i oko Kube, i u Venecueli, i u Avganistanu, i u Iraku, i u Siriji, i oko Irana, itd. itd.
Pošto zapadni sistem više ne može još dugo da opstane po receptu permanentnog stvaranja virtuelnog novca, i veštačkog dizanja berzi, nekretnina, umetnina, kriptovaluta, digitalnih tokena i svega s čim se može trgovati, dok se njegovi geopolitički rivali uzdižu na mnogo čvršćem tlu i realnijim vrednostima, poseže se za starim zapadnim receptom: ako ne možeš da nešto kontrolišeš, digni ga u vazduh.
Odnosno, stvori krizu, pa onda ”upravljaj” njome.
Ili stekni što povoljniju poziciju za novi raspored snaga i interesa.
Traže se neuralgične tačke. A naš prostor je, zahvaljujući na prvom mestu političkom Zapadu, upravo jedna takva tačka.
Zato u reakcijama i konkretnim odlukama i potezima koji će sigurno uslediti sa srpske strane, valja što više stišati emocije i shvatiti da nas zapadni ”prijatelji” svesno uvlače u klopku.
To ne znači da treba prihvatiti njihov novi ”ultimatum” – naprotiv. (U Srebrenici nije bilo genocida, a ako je nečeg sličnog bilo, počinjen je nad Srbima, ne samo od 1992-95, nego i u tursko doba i tokom Prvog i Drugog svetskog rata.) Samo znači da redosled poteza treba da bude pravljen uz tu svest. Naravno, uz diplomatsku podršku Moskve.
I, još važnije – čvrstu podršku Beograda, kojem, kao ni 1914. neće biti dozvoljeno da ostane po strani, koliko god neki politički krugovi u srpskoj prestonici to možda priželjkuju, ne shvatajući da bi tek tad bili počišćeni sa političke scene, pravo na đubrište istorije.
Srpsko jedinstvo je sada ne samo poželjno, nego i neophodno. Treba ga samo odgovorno i promišljeno, uz podršku saveznika, učvrstiti i operacionalizovati.
I pripremiti javno mnjenje – sa obe strane Drine – za sve ono što potencijalno predstoji.
Kako su tela iz različitih perioda zajedno ukopavali u istu masovnu grobnicu, saznajte OVDE.
Izvor: Sve o Srpskoj
