Piše: Dr Ivan Pajović
Završeno je 98% posla oko izgradnje i očekuje se skori početak rada. Projekat predstavlja veliki politički i ekonomski uspeh Rusije, ali i oblik svojevrsnog geopolitičkog poraza svetskog hegemona, koji je pokušavao po svaku cenu fizički, diplomatski i politički da, uz pomoć svojih sitnih satelita, da omete prirodnu i poželjnu saradnju Rusije i Nemačke, ali i ostalih evropskih zemalja, zainteresovanih za racionalne ekonomske i razmenske odnose.
Gradnja cevovoda započela je još 2018. godine. Postavljanje cevi se završava avgusta ove godine i očekuje se skorašnji efikasan početak isporuke ruskog gasa.
Gasovod ima moć protoka od 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje (!!!), a obale Rusije i Nemačke spajaju dve cevovodne magistrale. Dužina ove gasne magistrale je 2460 kilometara, od čega veliki deo otpada na cevi postavljene na morskom dnu Baltika.
Ovaj projekat nije samo od značaja za Nemačku i Rusiju. To dokazuje činjenica da ga je finansiralo šest velikih i moćnih evropskih zemalja: Rusija, Nemačka, Holandija, Francuska, Austrija i Velika Britanija.
Rad na gasovodu nekoliko puta je zaustavljan zbog sankcija uvođenih od strane SAD. U pitanju je bila očigledna zla namera, budući da je ovaj projekat osmišljen ne samo u interesu ruskog izvoza, već prevashodno radi spasavanja Evrope od deficita gasa, od kog zavise domaćinstva koja se na njega greju, ali i veliki deo privrede, između ostalog i veoma značajan deo proizvodnje električne energije evropskih zemalja. Dve žile gasovoda kreću iz severnih krajeva Rusije. Prvi, pod nazivom „Severni tok” kreće iz bušotina u mestu Bovanjenkovskoe, koje je najveće svetsko nalazište gasa i nalazi se na poluostrvu Jamal, na obali Karskog mora (u sledećoj kolumni detalji o ovom veličanstvenom prirodnom i privrednom resursu Rusije). Drugo nalazište je Južnoe Ruskoe, u Obskoj oblasti, blizu mesta Novij Urengoj. Žile se sastaju kod grada Uhta, odakle nastavljaju dalje u pravcu Volhova, gde se ponovo granaju do obala Baltika. Stara trasa na Baltik izlazi kod grada Viborga, dok nova trasa izlazi kod Ust-Luga odakle prelaze dnom Baltičkog mora i sastaju se na obali kod nemačkog grada Grajfsvalda.
Projekat je bio veoma skup i zahtevan. Uprkos tome, Rusija je u njemu učestvovala sa 50% investicija, što čini 4,75 milijardi dolara. Ostale zemlje, Nemačka, Holandija, Francuska, Velika Britanija i Austrija učestvovale su sa ostalih 50%, to jest identičnom svotom izraženom u dolarima.
Čemu su se to SAD protivile? Ovaj gasovod čini mnoštvo pogodnosti i isporučiocima, i kupcima. Kupcima obezbeđuje sigurne, od političkih manipulacija oslobođene isporuke gasa, ali i pokrivanje deficita gasa koji ugrožava i stanovništvo i privredu evropskih kupaca. Obema stranama obezbeđuje smanjivanje emisije ugljendioksida i značajno povećanje broja radnih mesta. Protivnik ovog projekta nisu bile samo SAD, već uz njih najvatreniji protivnici bile su Ukrajina i Poljska. Amerika je do sada četiri puta uvodila sankcije. Ona je svoj interes u sabotaži videla iz dva razloga: ekonomski – kako bi prodavala Evropi svoj skup tečni naftni gas proizveden iz škriljaca, i politički – slabljenje ruske ekonomije, zapravo – generalno, slabljenje ruske države. Poljska i Ukrajina plašile su se gubitka svojih privilegija kao tranzitnih zemalja preko kojih je ranije gas isporučivan, ali je u pitanju i endemska mržnja i pakost usmerena prema Rusiji i njenim uspesima. Preko Ukrajine su izgrađene dve žile gasovoda, jedna na liniji Urengoj—Užgorod i dalje ka Evropi, a druga pod nazivom „Sojuz”. Obe ove linije, premda obuhvaćene ugovorom o daljoj saradnji Ukrajine i Rusije po pitanju tranzita gasa za narednih pet godina, gube na značaju, jer Rusija nema nikakve obaveze da deo svojih isporuka upućuje tim tranzitom, već je slobodna da pravi sopstveni izbor.
Taj izbor, bez ikakve sumnje, biće gasovodi „Severni tok” i „Severni tok 2”. Rusija je u ovoj utakmici nesumnjivi pobednik i to na duge staze.
Prošlu kolumnu Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
