I ovaj šampionski put je, kao i većina takvih, bio trnovit i težak, i za Milicu i za njene najbliže, za klub o kojem je toliko puta dosad bilo reči. Mnogo suza i mnogo znoja je proliveno. Sanjali se veliki snovi.
Znate onu priču o slavnim milionerima, danas vlasnicima softverskih kompanija koji su sa drugarima pokrenuli biznis iz garaže - i stigli do vrha. Sličnu stazu do uspeha je imao i čovek koji je Milicu naučio sve o tekvondou, Dragan Jović, popularni Gale.
Bez velikih sponzora i isključivo uz lično odricanje, zlatna Miličina medalja je čini se, još vrednija, a sve je počelo jednog dana kada je Gale rešio da proda stan. Ostalo je, kažu, istorija.
Mnogima je ova priča znana i prepričava se, čini se, sa svakim uspehom naše Milice, ali je uvek nekako svima interesantno podsetiti se kako je sve krenulo, gde je sve počelo, kad se desio taj trenutak nastajanja svake ovakve bajke…
— Drustvene mreze (@drustvenidrug) July 27, 2021
Miličin trener Gale je mnogo rizikovao kada je prodao stan u kojem je živeo sa suprugom i troje dece i otišao u podstanare kako bi garažu preuredio u srpsku tekvondo oazu. Čak se i zadužio u banci jer je verovao da će uspeti u svemu što je zamislio. Vredelo je!
- Prodao sam stan bez razmišljanja jer sam verovao da Srbija ima sjajnu decu i veliku perspektivu u tekvondou. Od pre šest godina živim kao podstanar, a morao sam i da se zadužim u banci kako bih finansirao ovaj sport - rekao je Jović, nedugo posle Miličnog osvajanja prve medalje u Londonu.
Pomoć je u to vreme stizala od Ministarstva sporta, ali trebalo je izugrati do tada, do medalje. Sada se lakše diše...
- Poslednje dve godine bez OKS i Ministarstva sporta ne bismo mogli. Finansijski su nas podržali za svaku akciju. To je prvi krug ljudi koji pomažu, a u drugom je tim koji sam sastavio, a posebno bih naglasio Dragana Jablana, koji je Miličin kondicioni trener već pet godina i koji zbog privatnih razloga nije mogao da bude sa nama, kao i sportskog psihologa Mariju Srećko, bez čije pomoći ovo ne bi bilo moguće - kaže Gajić.
Posle fantastičnih uspeha Milice Mandić, i onog prvog, i ovog novog u Tokiju, Srbija je "preko noći" (na)učila pravila. Dosad mnogima nepoznata kategorija poput ovog borilačkog sporta sada više nije nepoznanica: tri runde po dva minuta, udarac u glavu nogom tri poena, ako je iz okreta četiri poena, udarac rukom ili nogom u telo po jedan poen, a udarac nogom u telo iz okreta dva poena. Kažnjivi su kontakt ispod pojasa i u lice.
A kad je tako, kada klinci i klinceze gledaju kako se Milica bori za Srbiju, kako postiže uspehe i osvaja medalje, logičan epilog svega je da jednog dana imamo još Milica, još takvih trenera kao što je Gale, s tom razlikom da niko od njih više ne bude morao da prodaje stan ili se zadužuje.
Vredi reći da osamdeset klubova sa oko 1.000 takmičara u Srbiji opstaje gotovo isključivo zahvaljujući entuzijazmu ljubitelja ove borilačke veštine poreklom iz Koreje.
Tekvondo borci pored sportskih veština uče i one mnogo važnije - životne.
Tako je u svim srpskim tekvondo klubovima zabranjeno nedolično ponašanje, poroci, ili loš uspeh u školi, a obavezan je odnos poštovanja mlađih prema starijim, kao i učiteljski odnos starijih prema mlađima.
Izvor: Telegraf
