Piše: Milan Vidojević
Volim sport. Volim da gledam talentovane, posvećene, uporne sportiste koji se takmiče, pobeđuju kroz dramatične sekunde, santimetre, postižu odlučujuće poene na neverovatan način. Utoliko mi smeta sve ono što se nalazi u pozadini ovog globalnog sistema svetskog sporta. Neću vas gnjaviti istorijatom, lepim pričama koje svi volimo i pamtimo, pogotovo o našim sportistima. Govorim o slici našeg doba, ovaploćenoj u svetskim sportskim igrama, o korupciji, seksualnom iskorišćavanju sportista, o nameštenim rezultatima, o kontroli čovečanstva jer svi volimo sport.
Groteskno izgledaju sportska takmičenja u Tokiju bez publike jer tobože postoji opasan virus zvani "mutacija korone." Već je zaraženo stotinak sportista i drugih, novinara, sportskih radnika. Broj se povećava, a Olimpijada je tek na polovini trajanja. Tu mi nešto nije jasno. Svi sportisti mogli su da dođu u Tokio samo sa papirima o vakcinaciji ili sa negativnim rezultatom testa na koronu, koji mora da se ponavlja. Od aerodroma do olimpijskog sela, neki su se zarazili i posle par dana inkubacije bolest se pojavila. Broj "obolelih" nije velik ali su razlozi za totalnu izolaciju sportista stvoreni. Ne izlaze iz soba, zabranjeno je druženje s drugim sportistima, relacija je soba - sportska hala. Kao nekada davno kao gladijatori, iz podzemnih ćelija se ulazilo u arenu. kako bi se reklo modernim jezikom, sportisti su u virtuelnim uslovima, što je možda ideja za budućnost, takmičenje sportista bez susreta na terenu.
Virtuelna stvarnost ogleda se i u tome što se Olimpijada održava 2021. godine, a na svim vidljivim mestima u sportskim objektima, terenima, na televiziji, na medaljama i suvenirima piše "Tokio 2020." Mislite da Međunarodni olimpijski komitet nije mogao da podnese trošak izrade novih medalja i promene vizuelnog materijala? mogao je ali je suština u nečem drugom. Vrhovima svetske (magijske) vlasti potrebna je magija brojeva 20-20 ali objašnjenje ovog bi nas odvelo od teme ovog teksta.
Tema koja se provlači u američkim medijima i na ovoj Olimpijadi, je doping ruskih sportista. Već pedeset godina, od vremena hladnog rata, na svakoj Olimpijadi traži se dopingkontrola ruskih sportista ( i nekad istočnonemačkih) jer su medalje koje su ove zemlje osvajale, mogle da budu samo rezultat "dopinga." Interesantno je da su prve doping kontrole i diskvalifikacije bile vezane za sportiste iz zapadnih zemalja. Sad čak i američki predsednik Bajden učestvuje u toj kampanji u američkim medijima, to su "laki politički poeni," u Americi, evo druga strana pobeđuje nečasno. Da ne govorimo o "pravilu" Olimpijskog komiteta da američki sportisti ne idu na doping kontrolu! Tako je Majkl Felps pokupio sve zlatne medalje u plivanju, zar ne? Najbolji plivač svih vremena?
Sve ovo, politička manipulacija sportskim igrama, postavljena je još od strane barona Pjer de Kubertena, kao rasističke, belačke, paganske organizacije koja je bila potpuno u duhu imperijalne političke koncepcije s kraja XIX veka. Taj ekskluzivitet čuva se do danas. Od devetorice predsednika Olimpijskog komiteta, osmorica su Evropljani. Na čelu je bilo i dosta plemića, što govori o njihovoj "superiornoj aristokratskoj vrednosti," setimo se markiza Huan Antonio Samaranča, fašiste iz vremena diktatora Franka, što nije smetalo da dođe na čelo Olimpijskog komiteta. Naprotiv. NJegov naslednik bio je belgijski grof Žak Rog koji je u vreme svog mandata 2001-2013. Olimpijski pokret pretvorio u koku koja leže zlatna jaja.
Upravo to je Olimpijski komitet pretvorilo u leglo korupcije. Daću vam sveže primere. Uticajni član Izvršnog komiteta bio je kuvajtski šeik Ahmad Al-Fahad Al-Sabah, koji je kontrolisao značajan broj glasova u Olimpijskom komitetu ali je bio i značajna figura u FIFI. Zbog podmićivanja je 2017. godine podneo ostavku na mesto u FIFI ali je nastavio da bude predsednik Olimpijskog komiteta Azije (OCA). Direktor OCA i šeikova desna ruka bio je Husein Al Musalam. On je bio zadužen za uzimanje provizije od 10% od sponzora Olimpijskih igara. To je bilo tako očigledno i prevazišlo sve granice da je Kuvajt isključen sa Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016. i sa svetskog prvenstva u Rusiji 2018. godine.
Poseban problem Olimpijskog komiteta čine skandali seksualnih zloupotreba maloletnih sportista, naročito u SAD-u. U maju 2018. godine uhapšena su braća Lopez, jedan je bio trener tekvondo tima SAD, drugi je bio uspešan takmičar, osvajač medalja, ali je kao i brat, voleo maloletne takmičarke iz klubova u Americi i nacionalnog tima. U periodu od dvadeset godina braća su seksualno zloupotrebljavali maloletne takmičarke, podvodili ih sportskim funkcionerima. Sud u Denveru je primio četrdeset prijava od žena, nekadašnjih takmičarki, koje su prošle ovu višegodišnju torturu.
Ista priča ponovila se i u američkom komitetu za plivanje, gimnastiku i odbojku. Rik Batler, trener odbojkaške reprezentacije, godinama je seksualno ucenjivao i zlostavljao igračice, dok jedna od njih, sada trener, nije podnela krivičnu prijavu 2016. godine, za silovanje, višegodišnje prisilne seksualne odnose, ostala je bila i u drugom stanju kada je imala 19 godina. Predmet je još na sudu, a američka odbojkaška federacija je 2018. godine Batlera doživotno isključila iz sporta i zabranila mu rad.
Od 1982. do 2017. godine, 290 trenera i funkcionera optuženi su da su u olimpijskim komitetima 15 sportova u SAD počinili seksualne prekršaje i krivična dela nad sportistima.
U plivačkom sportu u SAD, koji je ovoj zemlji doneo bezbroj medalja, čuveni svetski trener DŽek Nelson, decenijama je seksualno napastvovao mlade plivačice, kao pedofil i seksualni predator, a zatvorske kazne spasao se demencijom i smrći 2014. godine.
Šta je olimpijski sport i u šta se pretvorila ova ideja i ova manifestacija? U nepodnošljivu mešavinu pohlepe, korupcije, političkih manipulacija i seksualnih skandala. Rukovodioci olimpijskih komiteta u preko 200 zemalja opasna su klika manipulatora i predatora u svim sferama svetskog sporta i duboke države. Da li je svetu potreban ovakav "olimpijski sport"? Da li je došlo vreme za njegovo ukidanje i pretvaranje u nešto drugo?Teško sada, možda je odgovor u bliskoj budućnosti. Dotle, ostaju gledaocima sitne patriotske radosti zbog medalja sportista njihove zemlje, sportistima slava i novac. Mala je to nagrada za pakao kroz koji neki od njih moraju da prođu dok im traje sportska karijera. Da li će moći da zaborave cenu koju su morali da plate?
Ostale kolumne Milana Vidojevića na Pravdi pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
