Piše: Aleksandar Dugin
Susret Putina sa Bajdenom ne nagoveštava, očigledno, ništa dobro. Nijedan od analitičara i eksperata nisu od njega očekivali proboj ili ohrabrujuće signale. Gore bi moglo biti samo jedno – da sastanka nije bilo. Ako se lideri, dve očigledno neprijateljske države, susreću licem u lice, to znači da u krajnjoj liniji vojnih dejstava neće biti. Naravno, danas rat može buknuti u svakom momentu: kada je Bajden sa svojom liberalnom ekstremističkom pričom o Velikom resetu preuzeo predsedničko mesto Trampu, rizik od njegovog izbijanja naglo je skočio.
Rusija i SAD – tačnije Putinova Rusija i Bajdenove SAD – imaju suprotan pogled praktično na sve. I najvažnije: oni vide budući svetski poredak toliko različito da jedan pogled isključuje drugi.
Za Putina bezuslovan i apsolutni prioritet je – potpun i savršen istinski suverenitet Rusije. A to je moguće samo u uslovima multipolarnog sveta, u kome će Rusija biti samodovoljan slobodan centar donošenja odluka. Zajedno sa drugim polovima, čije postojanje i čija legitimnost se takođe priznaje, no čija je sloboda ograničena slobodom ostalih polova.
Za Bajdena prioritet nisu čak ni SAD, već stvaranje svetske države na čelu sa svetskom vladom. Takav svet može biti samo unipolaran, svet u kome će carevati jedna ideologija – liberalizam, LGBT, ekologija, demokratija za manjinu i kompenzatorni rasizam (saglasno sada prihvaćenoj u SAD kritičkoj rasnoj teoriji, po kojoj ranije ugnjetavane rase sada mogu, bez bojazni od kazne, da ugnjetavaju svoje bivše ugnjetače). Nikakav suverenitet niko ne može imati jer je to u suprotnosti sa ljudskim pravima.
Zato je za Bajdena Putinova Rusija neprijatelj, apsolutni. To ne znači da je Rusija neprijatelj SAD. Ako posmatramo SAD kao pol multipolarnog sveta, onda bi bilo sasvim moguće i verovatno da – kada bi na vlasti bio nacionalista Tramp – sva sporna pitanja budu razrešena. Da, postoje zone u kojima se interesi SAD i Rusije ukrštaju, no one nisu kritične. Posebno ako bi se označile teritorije uzajamne odgovornosti, realno: Evroazija – Evroazijcima, Amerika – Amerikancima, a Evropa – Evropljanima. Mogli bi da nastavimo ovo multipolarno nabrajanje – Afrika – Afrikancima, Azija – Azijatima, islamski svet – muslimanima itd… No, tako bi bilo da je na čelu Amerike američki predsednik. Susret takvog predsednika sa predsednikom Rusije mogao bi biti sasvim konstruktivan i sadržajan.
No, stvar je u tome što Bajden nije američki predsednik.
On je liberal i globalista i insistira na tome da globalisti i liberali – a biti oni znači uzeti agendu i slediti njena pravila – moraju biti svi. Za globaliste prijatelji i uopšte „subjekti rukovanja“ mogu biti samo isti takvi globalisti. Svako ko insistira na suverenitetu i multipolarnosti, automatski postaje neprijatelj.
Putin je upravo takav. On zamišlja svetsku arhitekturu kao koncert suverenih subjekata, od kojih je jedan Rusija, drugi Amerika, treći Kina i tako dalje. U susretu sa Bajdenom, on se susreće sa sebi ravnim. Bajden vidi u Putinu samo potčinjenog koji se oteo kontroli i koga bi trebalo kažnjavati sankcijama i mamiti ukusnim zalogajima.
Otuda kognitivna disonanca samita Putin – Bajden. Faktički, tog samita nije bilo. Oni nemaju o čemu da razgovaraju jer žive u paralelnim svetovima. I polarizacija ovih svetova velikom brzinom narasta. Oni se mogu sresti samo u slučaju ako jedna strana prihvati pravila igre druge strane.
Možete li zamisliti da se Bajden odrekne globalizma? Ja ne mogu.
A Putin suvereniteta? Kategorički ne, to je za Putina glavno, to je njegov apsolut.
Znači, nikakav dijalog nije moguć. Do konsenzusa se može doći samo u relativno beznačajnim detaljima.
U rusko-američkim odnosima sve može rešiti samo nestanak jedne strane. Ko će prvi pasti? A ako niko ne padne, onda će ostati jedna reč koje počinje na „v“… – W-word.
Da li NATO može da pobedi Rusiju na Crnom moru, saznajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
