Spoljnopolitička doktrina nove američke administracije, kao i sve prethodne, određena je ne samo proklamovanim idealima zaštite i promocije demokratije širom sveta, već pre svega i pre svega interesima američke ekonomije.
A u njemu živi industrijski gigant, koji u stvarnosti stoji iza svake izgovorene reči, svake diplomatske, obaveštajne ili vojne aktivnosti američke spoljne politike. Moćni američki vojno-industrijski kompleks, kako ga je nazvao bivši američki predsednik Dvajt Ajzenhauer u svom čuvenom oproštajnom govoru 17. januara 1961. godine, pre nego što je predao funkciju novom predsedniku DŽonu Kenediju, održao je presudan uticaj na američku spoljnu politiku vek. Predsednik Ajzenhauer, komandant savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu, general i političar koji je vrlo dobro poznavao strukturu američke vojske, vojne industrije i političke elite, upozorio je u proročkom govoru na opasnost po američku demokratiju koju predstavlja novi konglomerat vojne i političke strukture kao do tada neviđena rastuća politička sila.
Ajzenhauer je tada rekao: „Do poslednjih svetskih ratova Sjedinjene Države nisu imale svoju vojnu industriju. Američki proizvođači plugova takođe su mogli da proizvode mačeve po potrebi. Ali više nismo mogli rizikovati improvizacije ove veličine u našem nacionalnom sistemu odbrane. Došli smo u situaciju da moramo da izgradimo stalnu industriju za proizvodnju oružja, ogromnu industriju. Danas više od tri miliona muškaraca i žena radi u sektoru odbrane. Godišnje trošimo više na vojne potrebe od ukupne neto zarade svih američkih korporacija zajedno. Nešto novo se pojavilo u američkoj stvarnosti, ogroman vojni establišment i ta gigantska industrija naoružanja. Uticaj ovoga na ekonomski, politički, pa čak i duhovni nivo oseća se u svakom gradu, svakom zakonodavnom telu i u svakoj kancelariji naše savezne vlade. Razumemo imperativ i potrebu za razvojem vojne industrije i vojne moći. Ali ne smemo sebi dozvoliti da ne shvatimo ogromne implikacije ovoga. U svim vlastima moramo biti na oprezu i oduprijeti se neovlašćenom preuzimanju uticaja tog vojno-industrijskog kompleksa, bilo da je to učinio svesno ili ne. Potencijal za stupanje na političku scenu neobuzdane moći postoji i uvek će postojati. Ali ne smemo dozvoliti da ova nova kombinacija ugrozi naše slobode i naše demokratske procese “.
Predsednik Ajzenhauer je tačno predvideo u kom pravcu će se razvijati morbidna veza gigantske vojne industrije, ogromne američke vojne mašine i političkih struktura. Ova oligarhijska struktura u 21. veku postala je jedna od ključnih sila koja stvara ne samo američku unutrašnju politiku već i američki nastup na međunarodnoj sceni.
Moćni američki vojno-industrijski kompleks, koji je umnožavao svoju moć od Ajzenhauerovih vremena, u velikoj meri određuje Bajdenovu doktrinu demokratskog intervencionizma u svetu pod vođstvom Sjedinjenih Država, kao osnovnu odrednicu njegove administracije. Štaviše, Bajdenov intervencionizam mnogo više odgovara vojno-industrijskom kompleksu od Trampovog izolacionizma, bez obzira koliko je bivši predsednik Tramp pokušavao da proda američko oružje širom sveta, bilo ljubazno ili silom.
Oružje se prodaje ratom i ratnom pretnjom, a ne komercijalnom umetnošću. Tramp, za razliku od prethodne Obamine administracije, nije započeo nijedan rat izbegavajući strane intervencije i sasvim je jasno da bez spoljnih intervencija američke države i postojanja moćnih neprijatelja nema novih ciklusa obnavljanja oružanih snaga ili upotreba vojnog materijala.naoružanje i vojna oprema. Činjenica je da samo prodaja stranog oružja nije dovoljna za održavanje američkog vojno-industrijskog kompleksa.
Najveći i najbolji potrošač uvek su bile oružane snage SAD, koje kupuju i koriste najnaprednije i najskuplje proizvode američke vojne industrije, od kojih mnogi nisu dostupni ni za izvoz u druge zemlje. Među njima je, naravno, basnoslovno skupo nuklearno oružje. Američka vojska je u procesu rekonstrukcije i modernizacije svog strateškog nuklearnog potencijala, u sva tri područja nuklearne trijade - kopnenom, vazdušnom i pomorskom.
Rat protiv terorizma i vojne intervencije na širem Bliskom istoku i izazvani međusobni sukobi i sukobi tamo podstakli su prodaju američkog oružja, ali nisu opravdani obnavljaju američki nuklearni arsenal. Umesto nekakve Al-Kaide i ID, potreban je mnogo veći i strašniji neprijatelj. Kina sa rastućom ekonomskom i vojnom moći i Rusija sa impresivnim nuklearnim arsenalom savršeni su za tu potrebu, gotovo onoliko koliko je nekada bilo potrebno nacionalsocijalističkoj Nemačkoj i Japanu da rode američki vojno-industrijski kompleks. Stvorili su ga i ojačali u periodu između dva svetska rata, sovjetsko komunističko carstvo i komunizam hranili su ga godinama, a sada tu ulogu preuzimaju Kina i postsovjetska Rusija. Kina je danas praktično preuzela bivšu ulogu Japana u američkim strateškim presudama na Tihom okeanu, a na evropskom kontinentu, u samom Mackinder's Heartlandu, srcu sveta, Rusija je preuzela ulogu Nemačke.
Samo tako veliki i opasni neprijatelji opravdavaju nastavak tekućeg procesa materijalne obnove američke vojne mašine i održavanje i rast vojnog industrijskog giganta u čijem su neposrednom ekonomskom interesu ratovi i postojanje velikih spoljnih neprijatelja. Vojno-industrijski kompleks zbog svoje prirode, kako je upozorio general Ajzenhauer, traži i pronalazi puteve do političkih struktura zakonodavne i izvršne vlasti sa kojima je zainteresovan i indirektno, vođen svojim finansijskim interesima, postaje jedan od ključnih tvoraca američke spoljne politike.
Prema američkoj saveznoj izbornoj komisiji, čiji izveštaj prenosi Centar za reaktivnu politiku, nestranačka organizacija sa sedištem u Vašingtonu koja nadgleda tokove novca i lobiranje u političkim strukturama, proizvođači naoružanja i vojne opreme potrošili su 127 miliona dolara na lobiranje u Kongresa tokom protekle decenije., Od čega samo u poslednja dva izborna ciklusa od 25 miliona dolara po ciklusu na donacijama političkim kandidatima na saveznom nivou. Prednjače najmoćniji dobavljači odbrane kao što su Rejton, United Technologies i, naravno, neizbežni Lokid-Martin.
Takođe postoji velika razmena osoblja između vojno-industrijskog kompleksa i političkih struktura. Kongresmeni i senatori znaju da će unosne pozicije u odbrambenoj industriji uvek biti na raspolaganju njima i njihovim političkim saradnicima ili štićenicima. Visoki američki vojni zvaničnici trajno su otvoreni za vrata najmoćnijih kompanija u vojnoj industriji nakon napuštanja vojne službe. Sa ovih pozicija, od poslovnih odbora odbrambenih kompanija, kratak je put do najviših političkih položaja u Sjedinjenim Državama.
Procenjuje se da je tokom 2018. godine 645 visokih državnih zvaničnika, uglavnom iz Pentagona, oružanih snaga i Kapitola, dobilo posao u jednoj od 20 najmoćnijih kompanija u vojnoj industriji. Nova administracija predsednika DŽoa Bajdena preuzela je neke kadrove iz vojnih struktura i vojne industrije. Tako je novi američki ministar odbrane, general Lojd Ostin III, koji je na dužnost stupio 22. januara ove godine, nakon napuštanja aktivne vojne službe 2016. godine, nastavio karijeru u upravnom odboru kompanije iz vojno-industrijskog kompleksa sistem, Rejton Tehnolodžiz. Državni sekretar Entoni Blinken tokom Obamine administracije bio je zamenik državnog sekretara i savetnik za nacionalnu bezbednost. Posle Obame, sa Mišele Flourni, vodio je konsultantsku firmu koja je poslovala sa najvećim vojnim proizvođačima. Flurnoi, bivša pomoćnica pomoćnika ministra odbrane za strateška pitanja u administraciji Bila Klintona i zamjenica ministra odbrane za politička pitanja u administraciji Obame, članica je uprave moćne odbrambene kompanije Boo Alen Hamilton, kojoj je istraživanje i planiranje dodijeljeno od strane Ministarstvo odbrane početkom 2018. razvoj hemijske i biološke odbrane vredan 8,27 milijardi dolara. Od 1. decembra 2020. bila je savetnik kompanije Pine Island Capital, koja je sa Ministarstvom odbrane SAD ugovorila poslove u vrednosti od 218 miliona dolara.
Vojno-industrijski kompleks deluje pod sasvim drugačijim ekonomskim uslovima od ostatka američke ekonomije. Kompanije za civilnu proizvodnju zavise od nacionalnog i međunarodnog tržišta na kojem moraju da se takmiče. Potrebni su im efikasni industrijski proizvodi koje mogu da ponude i moraju uzeti u obzir troškove proizvodnje kako bi bili konkurentni na tržištima. Kompanije iz sistema američkog vojno-industrijskog kompleksa ne zavise toliko od tržišnih trendova jer su monopolisti. Američka država ne može da sklapa ugovore za proizvodnju nuklearnog oružja i drugih tehnološki naprednih proizvoda vojne industrije ni sa kim osim sa američkim proizvođačima, a to su uvek iste moćne kompanije koje već decenijama vladaju američkom američkom proizvodnjom naoružanja i vojne opreme.
Kako se na Bliskom Istoku vode krvavi ratovi, a hladni rat Zapada sa Kinom i Rusijom rasplamsava, američka vojna industrija cveta. Otvaraju se nova radna mesta, nova preduzeća se uključuju u proizvodne procese, naučni i tehnološki kapaciteti su zatrpani radom sa razvojem novog oružja, a prihodi od prodaje oružja i vojne opreme ubrzano rastu poslednjih godina. Može se primetiti da su prodaja i prihodi od oružja u SAD počeli da rastu od izbijanja ekonomske krize 2008. godine i jasno je da je upravo vojno-industrijski kompleks imao ključnu ulogu u izlasku američke ekonomije iz recesije. Politika mu, dakle, mnogo duguje.
Ukupna američka vojna potrošnja u 2013. godini iznosila je 640 milijardi dolara. Ove godine se predviđa 760 milijardi dolara, od čega će 264 milijarde biti potrošeno na nabavku novih sistema naoružanja i nadogradnju postojećih za američku vojsku. Budući da američku vojsku snabdevaju gotovo isključivo domaće kompanije, doprinos vojne industrije američkoj ekonomiji nemerljiv je jer uključuje veliki broj kompanija, u 44 američke države, od kojih neke imaju i do 5 milijardi dolara godišnje dobiti, sa skoro milion zaposlenih i hiljade podizvođača. Sa porastom američke vojne aktivnosti u Evropi i na Tihom okeanu zbog tenzija sa Rusijom i Kinom, otvaraju se nova radna mesta za vojnu industriju.
U vreme kada je američko vođstvo preuzela administracija predsednika Bajdena, konfrontacije sa raznim terorističkim organizacijama i regionalne vojne akcije američkih snaga više nisu dovoljne za održavanje američkog vojno-industrijskog giganta. Pravi veliki poslovi mogu se ugovoriti samo sa američkom vladom i odbrambenim sistemom.
Jedan od najvećih poslova je obnova američkog strateškog nuklearnog arsenala. U aprilu 2020. godine, Rejteon je zaključio ugovor o razvoju i proizvodnji novih krstastih raketa dugog dometa LRSO, koje mogu biti naoružane nuklearnim glavama, planirano za lansiranje iz aviona. LRSO rakete treba da zamene čak 375 postojećih krstarećih raketa Boeing nuklearnim bojevim glavama AGM-86B. Američko ratno vazduhoplovstvo planira da potroši 2,7 milijardi dolara na rakete LRSO do kraja 2022. godine. Predviđa se da će proizvesti hiljadu projektila po trenutnom trošku od 10 miliona dolara po komadu, što ukupno iznosi 10 milijardi dolara, iako je sasvim sigurno da će trošak čitavog projekta na kraju biti mnogo veći. LRSO rakete ući će u arsenal strateških bombardera B-52, a zatim narednih godina nove strateške bombardere B-21 sa nevidljivim karakteristikama.
U isto vreme, Nortrop Gruman je prošlog septembra potpisao ugovor sa američkim Ministarstvom odbrane za 13,3 milijarde dolara za razvoj novih interkontinentalnih balističkih raketa koje će biti raspoređene u podzemnim silosima. Predviđa se da će proizvesti 600 raketa koje će na kraju koštati oko 100 milijardi dolara, a procenjuje se da će 168 milijardi koštati održavanje njihovog operativnog stanja. U okviru razvoja protivraketne odbrane, odnosno odbrane od nuklearnih potencijala Kine i Rusije u martu 2020. godine, Rejton je sa vladom SAD potpisao ugovor o proizvodnji i isporuci raketnih projektila SM-3 Block IB u iznosu od 2,1 milijarde dolara. Ugovor pokriva kontinuiranu proizvodnju do 2023. godine. Do sada je Rejton isporučio 400 ovih projektila, koji su raspoređeni na američkim i japanskim ratnim brodovima i na zemaljskim položajima „raketnog štita“ u Evropi. Kompanija je sklopila ugovore za razvoj poboljšane verzije SM-3 IIA. Kopija te rakete u produkciji krajem prošle godine prvi put je uspešno uništila bojnu glavu interkontinentalne balističke rakete.
Američki proizvođači vojne opreme nude najsofisticiranije, a samim tim i najskuplje oružje u današnjem svetu, posebno u oblasti vazduhoplovstva i pametnog naoružanja, pa ne čudi što američke kompanije vode SIPRI-jevu listu od 100 najprofitabilnijih proizvođača oružja na svetu. Na prvom i drugom mestu po dobiti su uvek američki Lokid Martin i Boing, zatim Rejteon, DŽeneral Dajnamiks, Nortrop Gruman i američka podružnica britanskog BAE Sistems-a.
Proizvođači to sigurno ne bi postigli bez celokupne državne politike SAD-a iza sebe, direktnim operativnim angažovanjem kroz različite oblike projekcije njihove vojno-političke moći u inostranstvu. Američka spoljnopolitička akcija stoga je u velikoj meri stvorena političkim uticajem vojno-industrijskog kompleksa. Ona se, uprkos ogromnom izvozu, i dalje održava u proizvodnji za oružane snage SAD. Da bi se održao proces proizvodnje i razvoja novih naoružanih sistema i njihova primena u američkom odbrambenom sistemu, posebno kada je reč o nuklearnom naoružanju i naoružanju koji obezbeđuju globalnu stratešku superiornost američke vojske, potrebni su snažni spoljni protivnici potreba za kontinuiranim održavanjem i unapređivanjem odbrambenih sposobnosti SAD. Stoga je direktni finansijski interes vojno-industrijskog kompleksa postojanje dovoljno moćnih američkih protivnika.
Kao što je sasvim jasno da crna predviđanja Dvajt Ajzenhauer o opasnom umrežavanju politike, vojnog sistema i proizvođača naoružanja i vojne opreme i jačanju njihovog uticaja na donošenje političkih odluka u potpunosti, nema sumnje da su odnosi SAD-a i saveznika sa Kinom i Rusijom korisni kao opasni protivnici, neće zatezanje i održavanje napetosti. Bajdenova doktrina demokratskog intervencionizma na globalnom nivou i odlučna konfrontacija sa Kinom i Rusijom, koje su označene kao sistemske pretnje, u potpunosti se slaže sa interesima vojno-industrijskog kompleksa. Zahvaljujući svom političkom uticaju, takođe je učestvovao u takvoj doktrinarnoj definiciji američke spoljne politike.
NATO odgovorio Zelenskom o ulasku Ukrajine u alijansu Više o tome OVDE.
Izvor: Kurir
