Piše: Vladimir Dimitrijević

Aleksandar Lipkovski je istakao da je tridesetak godina koristio računare, i da je uvek bio pobornik korišćenja istih u nastavi. Ipak, kada u kratkom vremenu preko računarske tehnike, poput pauer pointa, treba da se prenese mnogo znanja i misaonih tehnika, šta se zbiva sa recipijentima? Ne može se pratiti više od deset slika, jer se svi posle toga zamore. Preko računara se ne može preneti celokupno znanje. To uvek treba imati u vidu. 

Živimo u doba pritiska prosvetnih vlasti koje na silu nameću digitalizaciju: od digitalnih udžbenika do elektronskih dnevnika. Srpskoj prosveti nedostaje mnogo više stvari bitnijih od kompjutera. Niko nije protiv informatike, ali digitalnoj učionici treba da prethodi krečenje klasične učionice, izgradnja fiskulturnih sala i toaleta. Jedna koleginica je rekla profesoru Lipkovskom:“Mi ne puštamo decu u digitalne učionice, jer posle toga moramo da ih sređujemo. Oni o računarima i njihovom korišćenju ionako znaju više od nas. Zato čuvamo digitalne učionice da ih pokažemo nekom iz Ministarstva prosvete kad dođe u kontrolu.“

To ne treba da bude tako, naravno.  

Postoji li osnova za digitalizaciju

Kada je profesor Lipkovski bio na čelu Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS), krenula je navala iz Ministarstva prosvete da se u peti razred osnovne škole uvede informatika. NPS je postavio nekoliko pitanja na koja se mora odgovoriti da bi se sa tim projektom započelo:

-Da li svaka škola ima internet vezu?

-Postoji li tehničko osoblje osposobljeno da popravlja računare? 
-Kako se rešava pitanje kadra? 

Naravno, uz sve pomenuto, istakao je Lipkovski, treba imati u vidu da decu ne zanimaju ozbiljni informatički programi, nego zabava. Uostalom, u savladavanju matematike informatika nije dobora prečica. Samo je živi nastavnik onaj koji đake uči stvaralačkom procesu. Do matematičkog saznanja se dolazi naporom, i preko gorčine neuspeha sziže se do sladosti uspeha. 
    
Pritisak digitalizacije u Srbiji, istakao je Lipkovski, ima često prozaičan razlog: zaradu. Ako nam stvari nisu jasne, treba pratiti tragove novca. Interesne grupe u Srbiji sredstva iz budžeta prebacuju na privatne račune. Zato je tolika briga vlasti za digitalizacijske procese. Ima ih koji se, kako se to danas kaže, rado „ugrađuju“. 

Digitalni eskapizam 

Slobodan Reljić je istakao da je bežanje u digitalizaciju bežanje od stvarnih problema obrazovanja. Nastavnici su odavno prestali da poučavaju; njihova uloga je postala drugačija, „pripitomljenija“. Štrajk u Hrvatskoj te, 2019, pokazao je da se tamošnji prosvetari ne mire sa ulogom koju im je dala država: da budu tampon – zona između otuđenih elita i sve nezadovoljnijeg naroda. 
    
Mada se plate prosvetnih radnika mogu malo popraviti, to nije suština: neophodna je promena sistema. Po svojoj brojnosti i obrazovanju, prosvetari bi trebalo da budu na čelu promena. Ali, to je dug proces. 
    
Ušli smo, kaže Reljić, u doba radikalne krize kapitalizma. Uostalom, savremena škola, kao dostupna većini, nastala je u doba otpora divljem kapitalizmu, posle bunta iz 1848. godine, nakon koga je osvojeno pravo i na socijalnu zaštitu. Sada se osvojena prava, jedno po jedno, oduzimaju, i svet ulazi u još jedan kovitlac. 

Interes kapitalista                        

I danas i nekad je isto kad je sistem u pitanju: interes kapitalista je samo jedan – obnova radne snage i nametanje određenog ideološkog sistema vrednosti. U „mekom“ totalitarizmu manipuliše se ljudima, a ne vlada nasiljem. Današnji školski sistem je došao u fazu u kojoj više ne može da reprodukuje potrebnu radnu snagu – on samo proizvodi bezvredne diplome. Nekada si mogao da se zaposliš i posle šest godina školovanja, a sada 50% mladih sa masterom u Španiji ne može da nađe posao u struci. Reljić je istakao da su škole u Evropi postale stanice na kojima se čekaju vozovi što nikad neće doći. Diploma ni kod nas ne garantuje zaposlenje – ili vas zaposle roditelji ili partije. 
    
Škola je otuđena i od dece i od roditelja. Vaspitanje je sasvim proterano iz učionica. Nekad ozbiljna, škola je danas puka „biraonica“ tzv. „izbornih predmeta“, čija je saznajna funkcija skoro nikakava. Testovi, vele novi evropski pedagozi, treba da budu „lagani“ i da ne „traumiraju“ učenike. Ovo je potpuno lažna priča, jer je kapitalizam sistem u kome je sve postalo trauma za čoveka. Humanizam đačkog „detraumatizovanja“ je, naravno, krivotvorina istinskog humanizma. Od „detraumatizovanja“ đaka do kupovine lažnih diploma jedan je korak, kaže Reljić. Čak je i u Nemačkoj u skorije vreme bilo ministara sa lažnim diplomama. 

Škola na putu ka nestanku

Zbog svega toga, deca su frustrirana. NJih više ne vaspitavaju roditelji i škola, nego mediji. Frustriranost đaka se pretvara u nasilje prema profesorima i vršnjacima. Profesori, koje država postavlja kao „bodigardove“ sistema, na taj način postaju glineni golubovi đačkog očajanja. Digitalizacija, rekao je Reljić, zamajava profesore da ne bi videli šta se sa njima zaista zbiva; činjenica je da je država u službi krupnog kapitala odredila škole da u tranzicionom periodu održavaju status quo. 
    
Reljić je na tribini istakao da promene – ne samo u obrazovnom sistemu – ne mogu biti reformske, nego revolucionarne, i da će vladajuće elite učiniti sve da ih spreče, ali da prosvetari ne smeju gubiti iz vida konačne ciljeve. Zato je neophodno samoorganizovanje i saradnja sa svima, izbegavanje idolatrizacije digitalizovanja, kao i svest o neophodnosti suštinskih, a ne kozmetičkih, promena.     

Šta je najavio Edison                        

Na skupu koji je USPRS organizovala na Sajmu knjiga učestovao je i profesor Miloš Bajčetić. Istakao je da on, kao neurobiolog, koristi informacione tehnologije u punoj meri, ali ih ne precenjuje. Baš zato što precenjivanje novih tehnologija vodi u razočarenje. Zbog toga, istakao je, on sam već pet godina živi bez digitalnih tehnologija i fejsbuka.    

Škola, naglasio je Bajčetić, nestaje zajedno sa knjigama, što je Edison najavio još 1930. godine, kada je rekao da će film ukinuti i školu i knjigu. Činjenica je da danas ljudi čitaju više nego ikad; ali, čitaju mnogo toga bezvrednog. Kada su računari u pitanju, Bajčetić je istakao da je jednom starom profesoru na pitanje mogu li kompjuteri da zamene čoveka u procesu nastave, odgovorio da oni samo pomažu predavaču da na drugačiji način organizuje vreme sa svojim učenicima i studentima.  

Digitalizacija je, istakao je Bajčetić, bar kad je Srbija u pitanju – karikaturalna. Ipak, proces digitalizacije se ne može zaustaviti, pa ne vredi lamentirati, nego sve treba kritički posmatrati.    

Neophodna je pedagoška pismenost prosvetara. U krajnjem slučaju, to nije pitanje tehnologije, nego pedagogije.   

Humaniodni roboti umesto humanističkog obrazovanja

Tribina održana na Sajmu knjiga je bila dobar uvod u kritičko sagledavanje problema digitalizacije. Milan Selaović, aktivista USPRS, najavio je našu budućnost:“Humanoidni robot ,,predaje“ lekciju, dok đaci slušaju i pitaju šta im je nejasno. Učenik sa posebnim rukavicama i vi-ar naočarima ,,ulazi“ u laboratoriju, uzima hemikalije i sam počinje eksperiment. Sledeći čas je geografija. ,,Učionica“ je u savani, okolo  su životinje koje tu žive.                                           

Ovo su slike koje podsećaju na scene iz filmova naučne fantastike. Ali to nije fantazmagorija, to je projekat našeg Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i kineske kompanije ,,Net dragon“. Ovaj Centar za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju je otvoren prošle godine i ima više od dva miliona učionica širom sveta.   Kažu, tako bi trebalo da izgleda nastava u našim školama za nekoliko godina. Dodaju, današnji model nastave je prevaziđen, učenicima dosadan, monoton, meri se samo reprodukcija činjenica  i zato đaci beže iz škole?!    Prosvetni radnik bi trebao da bude perjanica obrazovanog, osvešćenog, kritičkog i buntovnog društva koje nije slepi konzument svega što mu se ponudi. Obrazovanje i vaspitanje je izgubilo utakmicu sa agresivnim dejstvom liberalnog kapitalizma. Živimo u svetu čija je dominantna religija novac, dok su na kulturu preneti neumoljivi principi potrošačke realnosti.“

Tako profesor Selaković.  

Šta treba imati u vidu   

A onda je došla korona. 
    
Nastupio je potpuni slom školskog sistema.  

Đaci više ne uče, nego, skupa sa svojim učiteljima, glume obrazovni proces.    

Ipak, čak i u takvo vreme, važno je pred sobom imati celinu problema i sačuvati zdrav razum. Škole su na udaru kancer – kapitalizma, kome više nije potrebno ni obrazovanje mladih pokolenja, a ni njihova socijalizacija ( jer, ne zaboravimo, učionica je ključno mesto za socijalizaciju dece ).    

Zato, boreći se protiv logike vanrednog stanja i „doktrine šoka“ (  Naomi Klajn ) moramo se spremati za buduće oslobođenje našeg društva, kada će se sve, pa i školstvo, vratiti u normalu.   

To je zahtevan, ali sasvim ostvarljiv, zadatak, ako ne zaboravimo ko smo, šta smo i otkuda smo.  
    
Go softly on, rekao bi kraljević Fortinbras u „Hamletu“. 

Kako je Lazanski uništio Hrvate pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda