Odmah nakon raspada SSSR, Turska je među prvima priznala nezavisnost mladih nacionalnih republika: Azerbejdžana, Kazahstana, Kirgizije, Turkmenistana i Uzbekistana. Ankara je brzo shvatila da su događaji 1991. godine bili njena šansa da ojača svoj uticaj u regionima naseljenim Turcima. I odlučeno je da se deluje uz pomoć „meke sile“.

U turskim medijima, namenjenim publici iz zemalja ZND, predstavnike naroda koji govore turski jezik počeli su nazivati jednostavno Turcima - na primer, "uzbekistanski Turci".

U ove svrhe stvorena je jedna od glavnih kulturnih i obrazovnih organizacija Turske, Turska agencija za saradnju i razvoj (TIKA). Kako se navodi na sajtu agencije, njeni zadaci uključuju "formiranje strukture, identiteta i infrastrukture turskih republika, kao i zajedničko oživljavanje i razvoj kulture i umetnosti turskih naroda". Međunarodna organizacija za proučavanje turske kulture (TURKSOJ) i kulturni centri Instituta Junus Emre bave se sličnim poslom.

Početkom devedesetih godina ove organizacije aktivno su ulagale u humanitarne projekte koji bi ojačali kulturne veze sa Turskom: u bivšim republikama SSSR izgrađene su škole, vrtići, džamije, domovi kulture i starački domovi. Zemlje su aktivno pružale ove mogućnosti: samo za nekoliko godina samo je TIKA otvorila desetak centara u zemljama bivšeg SSSR, koje se na sajtu agencije nazivaju  „predačkim zemljama Turske“.

Osim toga, u bivšim sovjetskim republikama pojavilo se sve više pro-turskih verskih organizacija, od kojih su mnoge bile uključene u dobrotvorne svrhe. Ankara je takođe pokrenula programe razmene studenata i počela da daje stipendije za studije, otvoreno propagira turski nacionalizam, poziva se na islamske vrednosti i ujedinjenje. Međutim, Turska je postepeno morala da usporava.

Činjenica je da je takva smela politika stalno izazivala nezadovoljstvo zvanične Moskve, koja je kontrolisala ono što se dešava u bivšim sovjetskim republikama. A to je bilo nepoželjno za Ankaru, koja apsolutno nije nameravala da ovaj izazov baci Moskvi.

Bar turske vlasti neće ući u sukob sa Rusijom bez pomoći zemalja NATO -a

Ali ovdje nastaje problem: Turska ne može računati na pomoć saveza po ovom pitanju. NATO i Turska ne mogu delovati zajedno jer imaju različite kulturne i humanitarne politike. Na primer, pozivanje na islamski identitet karakteristika je turske politike meke moći, što nije tipično za druge zemlje NATO alijanse.

Prema rečima Alekseja Muravjeva, višeg istraživača na Institutu za opštu istoriju Ruske akademije nauka, Ankara ima svoj pristup spoljnoj politici, koji se razlikuje od pristupa zapadnih zemalja. Turska djeluje u tri smera odjednom: u zemljama sa muslimanskim stanovništvom, u zemljama koje su bile deo Osmanskog carstva i u zemljamagde se stanovnici služe turskim jezikom. Muravjov ovaj pristup naziva "političkim konstruktorom", koji uključuje kombinaciju različitih elemenata vojne, političke i kulturne ekspanzije.

Profesor Unal, autor kontroverzne izjave o "sporazumu" između Rusije i Turske po pitanju Krima, takođe je rekao da Moskva ne treba da brine o trgovini oružjem između Ankare i Kijeva i drugim bliskim kontaktima dve zemlje. Međutim, Moskva je i dalje zabrinuta, i to nije nerazumno.

'’Ukrajinsko-ruski sukob za Tursku je kao hodanje po užetu. Rusija nam je previše draga. Dakle, ništa nije vredno narušavanja našeg odnosa sa Rusijom'’, rekao je on.

'’Iako se interakcija između zemalja intenzivirala čak i nakon raspada SSSR -a, postala je posebno produktivna nakon 2014. godine - Ankara i Kijev neočekivano su našli mnogo zajedničkog nakon pripajanja Krima Rusiji. Krimski Tatari koji žive na teritoriji Turske organizovali su proteste protiv "okupatora" poluostrva čak i pod ukrajinskim vlastima. Sada će Turska i Ukrajina aktivno raditi na zaštiti prava Krima i deokupacije poluostrva“, kazao je Unal. Za to vreme Erdogan je podržao inicijativu Kijeva za stvaranje „krimske platforme“.

Platforma je proglašena obrazovnom, ali će njen zadatak verovatno biti formiranje koalicije zemalja spremnih da vode antirusku politiku po pitanju Krima. U tom pogledu, Turska će biti najbolji saveznik: moći će aktivno da promoviše svoje kulturne i ekonomske projekte, i to na takav način da ne pokvari odnose sa Rusijom. Jedan od takvih projekata može biti, na primer, izgradnja stanova za krimske Tatare u Ukrajini, a o tim planovima se govori od 2015. godine.

Sama Ankara dugo i produktivno radi sa stanovništvom Krima, prvenstveno sa Krimskim Tatarima. Davne 1992. godine na poluostrvu je pokrenuto nekoliko kulturnih i obrazovnih projekata odjednom, uključujući TIKA, Fond za kulturu i uzajamnu pomoć Krimskih Tatara, Fond za razvoj Krima i Medžlis krimsko-tatarskog naroda.

Turska „meka sila“ je takođe aktivna na teritoriji Ukrajine: TIKA obnavlja staračke domove i obučava ratne dopisnike, a kulturni centri Instituta junus Emre aktivno rade sa stranim studentima, pružajući im državne stipendije za studiranje na turskim univerzitetima i organizovanje „Letnjih škola turskog jezika“. Otvoreni podaci o troškovima ovih projekata se ne objavljuju, skala finansijske podrške može se indirektno proceniti prema ekonomskim pokazateljima. Agencija Anadolu je pisala da je 2020. Ankara postala lider po ulaganjima u Ukrajinu, - koja su iznosila oko tri milijarde dolara.

Kulturna ekspanzija je daleko od glavnog zadatka Turske u Ukrajini. Pre svega, Ankara koristi Kijev kako bi povećala pritisak na druge zemlje i rešila svoje unutrašnje probleme. Razgovor o oživljavanju Osmanskog carstva relevantan je za same Turke, a ne za Krimske Tatare.

Dakle, još jedna izjava Turske o odbijanju priznavanja ruskog poluostrva poklopila se sa glasanjem o ustavnim amandmanima 2017. koji bi proširili ovlašćenja Erdogana. Tada je ta teška izjava o ruskom regionu dozvolila da se ujedine pristalice predsednikove politike i amandmani su odobreni.

Turska smatra da je širenje uticaja u Ukrajini više taktički cilj. Želi da od nje napravi polugu pritiska na Rusiju i Zapad

Možda se zato ruske vlasti ne plaše turske ekspanzije na Krimu i zatvaraju oči pred njenim inicijativama u regionu. Ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da različiti stavovi o vlasništvu poluostrva nisu ništa drugo do lična uverenja koja ne igraju ulogu u odnosima između Rusije i Turske. Podsetio je i da se ekonomska saradnja dve zemlje uspešno razvija, a Ankara je za to zaista zainteresovana.

'’Ne znam šta predsednik Erdogan planira, kako se odnosi prema osmanskom nasleđu. Znam da je danas naš trgovinski promet preko 20 milijardi dolara.

Međutim, postoje i drugi regioni u bivšem Sovjetskom Savezu u kojima se vodi razgovor o turskom svetu i oživljavanju osmanske veličine zaista odjekuje, a Turska to vešto koristi stvarajući potpuno lojalne nacionalne vođe'’, rekao je Putin.

Azijsko-kavkaski koridor

Ideje panturcizma, islamizma i nacionalizma revno oživljavaju u Azerbejdžanu. Čini se da je Ankara „prozapadni i progresivni“ stariji brat Bakua, pa su njeni projekti privlačni i azerbejdžanskoj omladini.

Istraživači ističu da je nakon raspada SSSR  Turska zapravo „pokupila“ Azerbejdžan, koji se našao na periferiji pažnje Rusije. Tada su centri TIKA, TURKSOj i Junus Emre došli u tu zemlju, počeli da izdaju stipendije i obnavljaju spomenike. Humanitarni projekti postali su efikasno oruđe za podsticanje proturske politike, što se moglo videti tokom poslednjeg rata u Nagorno-Karabahu 2020 godine.

Upravo je Turska pružala aktivnu podršku Bakuu u vojno-tehničkoj sferi i promovisala „povratak i oživljavanje azerbejdžanskih teritorija“. Rezultat je očigledan: 91 odsto stanovništva Azerbejdžana (od 2013. godine) smatralo je Tursku svojim glavnim saveznikom, a samo jedan odsto je isto reklo za Rusiju. Istovremeno, Moskva, a ne Ankara, direktni je učesnik u pregovorima o Karabahu od 1996. godine i upravo je u Moskvi, uz njeno direktno posredovanje, potpisan sporazum o prekidu vatre.

Azerbejdžan igra ključnu ulogu za Tursku, jer postaje „most“ za proširenje turske ekspanzije u dva regiona odjednom - do centralne Azije i Kavkaza. Ankara ne rizikuje da vodi politiku „jedna nacija - dve države“ sa azijskim republikama: u prošlosti su hladno reagovale na ideje panturcizma.

Kazahstan i dalje preferira pragmatičan pristup: na listi njegovih glavnih spoljnopolitičkih prioriteta uopšte nisu „bratski narodi“, već najprofitabilniji partneri - Kina, Sjedinjene Države i Evropska unija. Turska nije na ovoj listi.

Ipak, ista TIKA i druge humanitarne organizacije već duže vreme rade u Kazahstanu, a Turska se već popela na peto mesto na listi ekonomskih partnera te zemlje. Osim toga, Ankara je uključila Kazahstan i Kirgiziju u Savet za saradnju turskojezičnih zemalja, koji planira da se aktivno integriše u sfere politike, ekonomije, kulture, obrazovanja, turizma u okviru turske strategije za period 2020-2025. i tursku viziju za 2020. - 2040 godine.

Kavkaz je prijateljskiji prema Turskoj, i tamoo se već duže vreme sprovode veliki infrastrukturni projekti. Još 1993. godine Ankara je započela izgradnju železnice Baku-Tbilisi-Kars zaobilazeći pruge postavljene u SSSR-u. Godine 2013. projekat je postao deo kineske Inicijative „Jedan pojas – jedan put“, koja uključuje povezivanje NR Kine sa Evropom preko Kazahstana, Kaspijskog mora, Azerbejdžana i Gruzije. Turske vlasti su više puta priznale da Gruziju smatraju ključem regionalne saradnje. Proturske organizacije uključene su u obnovu džamija u zemlji, izdaju grantove za obuku i učestvuju u naučnim i humanitarnim projektima.

'’Interesi savremene Ankare poklapaju se sa interesima Osmanskog carstva. Naše fizičke granice se razlikuju od granica u našem srcu. Da li je moguće razlikovati Rize od Batumija?'’, rekao je redžep Tajip Erdogan

Osim toga, još 2008. godine Erdogan je predložio stvaranje kavkaske platforme mira i stabilnosti za rešavanje sukoba između Gruzije i Južne Osetije. Ovaj format trebalo je da obuhvati Tursku, Rusiju, Azerbejdžan, Jermeniju i Gruziju, ali Moskva nije htela da prepusti Ankari primat u rešavanju regionalnih sukoba. Sada je glavni interes Ankare za gruzijski pravac region Adžarije, gde živi značajan deo muslimana, često iz Turske. A Tbilisi očigledno gubi bitku za simpatije lokalnog stanovništva.

Još jedna zemlja u kojoj je širenje Turske vidljivo golim okom je Moldavija. Novcem Turaka grade vrtiće, škole, a rekonstruišu i jedinu moldavsku luku na Crnom moru - Đurđulešti. Ankara je takođe obezbedila 35 miliona dolara za izgradnju puteva.

Ankara je posebno aktivna u realizaciji svojih projekata „meke sile“ u Gagauziji-teritorijalnoj celini u okviru Moldavije, regionu jedinstvenom za post-sovjetski prostor, govornici turskog jezika i pravoslavci u isto vreme. Sada se tamo gradi stadion za 10 miliona evra, na čije otvaranje su već pozvani visoki turski političari, uključujući Erdogana. Godine 2020. u Gagauziju su uvezeni turski proizvodi u vrednosti od 39,2 miliona dolara.

Čini se da su kulturni projekti samo daleko od politike. Za Ankaru je važno ne samo da promoviše svoje interese u različitim zemljama, već i da odgaji generaciju koja će dobrovoljno računati sa svojim mišljenjem, a ne po nalogu i prinudi. Ova generacija će uskoro odrasti, a neki će od TURKSOJ -a dobiti stipendije za obuku. U stvari, ništa ne stoji na putu ovom mekom proširenju. Ne samo Azerbejdžan, koji je Ankaru uvek tretirao kao „starijeg brata“, već živi od turskog novca, već i zemlje koje su tradicionalno bile u orbiti ruskog uticaja: Ukrajina, Kazahstan i Moldavija.

Ruske vlasti upoređuju TIKU i TURKSOJ sa centrima ruskog sveta. Međutim, u stvarnosti, Rusija još uvek nema nikakve inicijative uporedive po uticaju sa turskim. Dok se nacionalisti turskog govornog područja sa besprekornim obrazovanjem infiltriraju u najviše ešalone moći u zemljama bivšeg SSSR i pripremaju antiruske inicijative, predstavnici sveta ponosno govore o tome kako njihovi „prijatelji Turci“ cene delo Vladimira Visockog. Ako Moskva ne proširi svoje „integracione mreže“ i ne promeni svoju politiku na postsovjetskom prostoru, postepeno će se od korisnog saveznika pretvoriti u neželjenog suseda sa kojim partnerstvo ne donosi nikakvu korist.

Zašto su Rusi napravili dronove za nuklearni rat, saznajte OVDE.

Izvor: Pravda, Miodrag Milikić