Međutim, ukoliko se uporedi cena struje u evropskim gradovima prema kupovnoj moći, daleko smo od najjeftinijih. Najnižu cenu u odnosu na standard imaju stanovnici Osla 8,74 evrocenta. Jeftiniju struju od nas imaju još Helsinki, Bern, Amsterdam glavni grad Malte – Valet i Stokholm.
U Srbiji je prosečna cena kilovata u odnosu na našu kupovinu moć 15,48 evrocenti. Ako je za utehu i većina bivših jugoslovenskih republika osim Makedonije i BiH ima skuplju električnu energiju od nas u odnosu na kupovnu moć. Najskuplju struju u odnosu na životni standard imaju domaćinstva u Pragu i plaćaju 33,54 evrocenta.
Ali kako je nedavno na sajtu prokomentarisao jedan čitalac: „Šta mene interesuje Finska ili Švajcarska. Meni je struja u Srbiji skupa. I cena rada nam je najjeftinija i standard nam je najniži i lična primanja su na istom nivou i kako onda neko stalno može da ponavlja najjeftinija struja najjeftinija struja.”
Prosečna neto zarada za maj ove godine u Srbiji iznosila je 65.025 dinara dok je minimalna 38.991. Istovremeno je plata kod preduzetnika oko 33.358 dinara. Aprilska potrošačka korpa koštala je 75,824,59 dinara, a minimalna 38,303. Ako se zna da oko 25 odsto ukupnih troškova odlazi na stanovanje gde spada i struja jasno je zašto je čitaocu „Politike” skupa električna energija u Srbiju i ne zanima ga kolika je u Finskoj gde je plata 10 puta veća.
Obrni okreni niti je struja u Srbiji najjeftinija, niti je jeftina. Košta onoliko koliko svakog meseca svako od nas mora da plati iz svog džepa. Izvesno je da bi iznos na računima mogao da bude niži kada, između ostalog, ne bi plaćali naknadu za povlašćene proizvođače električne energije. Reč je o onima koji proizvode struju iz vetra, sunca ili vode, a kojima svako domaćinstvo u Srbiji to plaća i to uprkos činjenici da imamo svoje kapacitete, da EPS 70 odsto električne energije dobija iz uglja, a ostatak iz hidropotencijala.
Osim što se plaćaju zeleni kilovati stranim investitorima, uz potrošene kilovate domaćinstva EPS-u plaćaju i trošak garantovanog snabdevača, TV taksu, naknadu za unapređenje energetske efikasnosti (odnosno zamenu vrata i prozora i izolaciju zgrada) pa kada se na to dodaju PDV i akciza račun je znatno veći nego da se samo potrošnja podeli s cenom kilovata koje proizvodi EPS.
Uostalom zar ima neka zemlja gde je stanje na brojilu nula, a račun skoro 1.000 dinara.
Ali, ako želite da ustanovite da li je tačno ili vas lažu o tome kako imamo nominalno najjeftiniju struju nakon Ukrajine, jednostavno uzmite vaše račune i ukupan iznos za naplatu podelite sa ukupnim brojem potrošenih kilvatčasova, bez obzira na tarifu ili zonu. Zatim taj rezultat pretvorite u evrocente. Ako je on približno 8,11 centi po kilovatčasu, onda je sve u redu. Ali ako je veći, onda vas lažu.
Naravno, najbolje je da potražite i zimske račune u kojima ima i plave i crvene zone, u kojima su kilovatačasovi daleko skuplji. Pa onda te račune podelite sa kilovatčasovima i saznaćete koliko plaćate kilovatčas zimi.
A takođe, možete i za period od godinu dana da proverite - kada saberete sve iznose na računima, i sve kilovatčasove za 12 meseci, pa podelite prvi zbir sa drugim. Tako ćete dobiti najprecizniju prosečnu godišnju cenu koliko plaćate kilovatčas. Koliko ste potrošili i da li značajno odstupa od 8,11 evrocenti, odnosno da li vas lažu, napišite u komentarima ispod članka.
Vozači su spremni na pobunu – “Sve u nama vri dok ne pokipi”, kažu. Zbog kakvih sve gluposti ih vraćaju sa tehničkog, čitajte OVDE.
Izvor: Politika, Pravda
