Pre nekoliko nedelja na sva zvona plasirana je vest da je „gospođa Nada“ postala „ponosna vlasnica 3.000. stana u Beogradu na vodi“. Tom informacijom je, valjda, domaćoj javnosti htela da se pošalje poruka da je sa ovim „projektom veka“ sve u najboljem redu. Nažalost, nije, jer država kao manjinski vlasnik (32 odsto) ni ove godine od Beograda na vodi neće dobiti ni dinara. I to ne zbog toga što zvanični većinski vlasnik, Belgrade Waterfront Capital Invesment L. L. C. iz Abu Dabija (68 odsto) nije voljan da deli dobit, već zato što profita lane nije bilo. A i da ga je bilo, male su šanse da bi država imala ikakve koristi od toga.
Uostalom, 2018. i 2019. Beograd na vodi je završio u plusu od 2,45 i 1,84 milijarde dinara, ali je država i tada ostala kratkih rukava, jer nije doneta odluka o raspodeli dobiti. U 2020. ta firma je posle dve godine pauze ponovo iskazala neto gubitak od 327 miliona dinara. Odluka o pokriću tog, kao ni o pokriću gubitaka iz 2016. i 2017. od ukupno 2,4 milijarde dinara, takođe, nije doneta.
Iako pod uticajem neverovatne medijske kampanje, koja prati svaki izgrađeni kvadratni metar stambenog ili poslovnog prostora u Beogradu na vodi, većina veruje da je to preduzeće jedno od najuspešnijih, ono je 2020. završilo u minusu, kao i njene dve zavisne firme, BV Galerija i BV Kula, nastale 2017. BV Galerija je iskazala neto gubitak od 1.357,4 miliona, a BV Kula od 409,4 miliona dinara. Rashodi sva tri preduzeća, dakle, bili su za 17,8 miliona evra veći od njihovih poslovnih prihoda.
Istine radi, kod ovakvih projekata nije neuobičajeno da su u nekim godinama rashodi veći od prihoda, jer se unapred naplaćeni novac od kupaca knjiži kao prihod tek kad stanovi budu potpuno završeni i useljeni.
Ipak, malo je ko očekivao da se za šest godina, koliko je već prošlo od osnivanja zajedničke firme, u državnu kasu po osnovu dividende neće sliti nijedan dinar i to od kompleksa, za koji zvaničnici tvrde da će, kada (i ako) bude završen, vredeti više od tri milijarde evra. S druge strane, troškovi države već se mere stotinama miliona evra.
Tim pre je manje jasno zašto predsednik Aleksandar Vučić, premijerka Ana Brnabić, ministar finansija Siniša Mali i zamenik gradonačelnika Goran Vesić ovo gradilište posećuju sa toliko žara kao da je to njihova privatna firma, a ne projekat u kome država formalno ima samo 32 odsto vlasništva, iako je u njega unela ogromnu imovinu u vidu nekretnina i građevinskog zemljišta na najatraktivnijoj lokaciji na Balkanu. Pride je potrošila desetine miliona evra para poreskih obveznika da od privatnih vlasnika otkupi neke nekretnine i da ih onda bez ikakve naknade preda na upravljanje Beogradu na vodi.
Jedina materijalna korist za državu je PDV naplaćen za prodate stanove, ali bi taj priliv u budžet stigao i da je stanove gradila bilo koja firma iz Srbije. Uz to bi joj država naplatila i građevinsko zemljište koje je poklonila većinskom vlasniku, firmi Belgrade Waterfront Capital Invesment L. L. C iz Abu Dabija. On je od Srbije na poklon, bez tendera, dobio 177 hektara.
Uz pretpostavku da ar placa na teritoriji Beograda na vodi košta 40.000 evra (prema pisanju specijalizovanog sajta Nekretnine.rs cena jednog ara placa kreće se od 2.000 evra na periferiji do čak 200.000 evra u strogom centru Beograda), dolazi se do procene da je država u zajedničku firmu, samo u vidu gradskog građevinskog zemljišta, unela imovinu vrednu 708 miliona evra.
Za ovih šest godina to je „mrtav kapital“, jer država zauzvrat nije dobila ništa, osim udela u zajedničkoj firmi od 32 odsto. A pri tome će vrednost zemljišta još da poraste ako vlast ostane dosledna nameri da se, uprkos protivljenju eksperata za saobraćaj, baš u Beogradu na vodi ukrštaju dve prve planirane linije metroa.
Soroš udario na Đinpinga. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: NIN
