Dok su talibanske snage bile u poslednjem pokušaju da zauzmu avganistansku prestonicu, Zapad je upućivao pretnje odmazdom, ako militanti nasilno preuzmu vlast. Talibanska vlada postala bi "globalni izgnanik", upozorio je Zalmai Halilzad, specijalni izaslanik SAD-a za tu zemlju.
Islamisti bi se "suočili sa nepriznavanjem, izolacijom i nedostatkom međunarodne podrške", rekao je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žozep Borelj. Isto mišljenje ima i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.
Ipak, ispunjenje takvih pretnji sada kada nisu uspeli zadržati Kabul izvan talibanskih ruku može biti nemoguće, jer su neki ključni akteri sami podložni zapadnim pokušajima da ih izoluju. Uoči vojne pobede, islamistički pokret pojačao je svoje diplomatske dosege i očigledno je osvojio mnogo dobre volje kod igrača koji nisu sa Zapada.
I Kina i Rusija odbile su da evakuišu svoje diplomatsko osoblje iz Kabula, čak i kada su zapadne diplomate pokušale da pobegnu, verujući bezbednosnim garancijama talibana. Nisu priznali talibane kao novo legitimno rukovodstvo, ali su rekli da će raditi sa militantima kako bi osigurali nesmetan prelaz vlasti. Zamir Kabulov, ruski predstavnik za Avganistan, čak je pohvalio islamiste, rekavši da izgledaju kao poverljiviji partneri u pregovorima od pale "marionetske vlade" koju podržavaju SAD.
Tokom diplomatske ofanzive, zvaničnici talibana ponudili su Rusiji i Pekingu poštovanje njihovih nacionalnih interesa. Kini je rečeno da će talibani prekinuti veze sa islamističkim ujgurskim separatistima, uskrativši im uporište za izvođenje napada na provinciju Sinđang.
Rusiji je obećano nemešanje u centralnu Aziju, rešavajući određene bezbednosne zabrinutosti tamošnjih saveznika Moskve. Avganistanski militanti su razgovarali i sa zvaničnicima iz susednog Turkmenistana i Uzbekistana, a Rusija im je to olakšala.
Iran je prošlog meseca bio domaćin razgovora na visokom nivou između militanata i avganistanske vlade. Indija je takođe uspostavila komunikacioni kanal sa talibanima. Turska nije krila svoje ambicije u postnatovskom Avganistanu i biće joj potrebna saradnja militanata kako bi u novim okolnostima imala reč o budućnosti Avganistana.
Pakistanski stav prema navali talibana izgleda prilično pohvalan. Rečeno je da je premijer Imran Kan opisao to kao razbijanje „okova ropstva“. Islamabad je inače bio jedna od nekolicine svetskih prestonica koje su priznale talibansku vladu devedesetih godina.
U međuvremenu, povlačenje NATO trupa, koje su SAD pokrenule u aprilu bez prethodnih konsultacija sa drugim članicama, dovelo je savez u nered. Britanija je bila posebno javno glasna, navodeći kako su potezi Sjedinjenih Država i kasniji haos doveli London u težak položaj. Očajni britanski ministar odbrane Ben Volas rekao je da je "Zapad učinio ono što je učinio", govoreći o užurbanoj evakuaciji britanskih građana i avganistanskih saveznika iz Kabula.
Pariz je isto tako ukazivao na Vašington pri snošenju krivice. Ministar odbrane Florens Parli distancirala je svoju vladu od onoga što se događa, rekavši da nije bila u Avganistanu od 2014. godine i da „nema paralele sa američkim učešćem“.
U Italiji je desničarski političar Đorđia Meloni osudila američku Demokratsku stranku, rekavši da su se događaji u Avganistanu odigrali prema „ciničnoj doktrini Obama-Klinton-Bajden: `Ako ne možete pobediti, stvorite haos.`“
Sa raspoloženjem poput onih preko Atlantika, Vašingtonu će možda biti teško da pruži podršku koordinisanoj kampanji izolacije, čak i ako zemlje poput Velike Britanije dele isti cilj.
SAD su daleko od toga da im nedostaje poluga. Nakon pada Kabula, Vašington je saopštio da talibani neće dobiti pristup avganistanskim nacionalnim rezervama koje se drže na bankovnim računima koje kontrolišu SAD, a koje su u aprilu procenjene na 9,4 milijarde dolara.
Kao što Iran ili Venecuela mogu potvrditi, SAD se ne dvoume oko toga da preuzmu raspolaganje sa stranim sredstvima koja pripadaju zemljama koje su u sukobu sa Amerikom. Novac bi mogao otići na isplatu velike odštete žrtvama talibana ili bi se mogao predati nekoj avganistanskoj vladi u egzilu koju vodi Muhamed al Gvaido, na primer.
Ali takvi oblici uticaja možda nisu tako dobro sredstvo za uticaj na politiku ljudi, koji su se dve decenije borili protiv vojnog prisustva NATO-a u svojoj zemlji. Kako je rekao Kurt Volker, bivši američki ambasador u NATO-u, pretnje talibanskom izolacijom "nema veze sa realnošću". Fundamentalistička ideologija pokreta i napredak u reputaciji proterivanjem zapadnih vojnika „vredi mnogo više od budžeta za pomoć“, dok su SAD možda „one koje se zapravo osećaju izolovanije“ nakon haotičnih scena u Kabulu.
Kako su talibani ubili predsednika Avganistana 1996. godine pogledajte OVDE. (Upozorenje: Snimci su uznemirujući.)
Izvor: RT/ vostok.rs
