Piše: Dr Ivan Pajović
Krajem aprila ove godine Rusija je izvela spektakularnu vojnu vežbu na Krimu i u blizini zapadne granice, u kojoj je prema određenim podacima učestvovalo 150.000, a prema nekim tvrdnjama više od 200.000 vojnika, ogromna količina ratne tehnike, desetine ratnih brodova, stotine aviona. I sve to u doba velikih tenzija sa Ukrajinom, vezano sa problemom njenih otcepljenih regiona. Određeni krugovi tvrdili su da je u pitanju uvertira za opšti ruski napad na Ukrajinu i njeno uništenje kao do sada poznate države. Međutim, tako nešto nije se dogodilo.
Prelomna godina u rusko—ukrajinskim odnosima bila je 2014. Upravo te godine Rusija je silom anektirala poluostrvo Krim i započela je pobuna proruskih samoproglašenih republika Donjeck i Lugansk.
U javnosti su odmah počele da kruže pretpostavke kako Rusija ima plan da vojno uništi Ukrajinu i okupira je celu, ili makar njen najveći deo. Takve pretpostavke nisu zvučale nerealno, međutim, one se nisu ostvarile. Za to postoji čitav niz razloga.
Jedan od bitnih razloga zašto Rusija ne bi napala i okupirala Ukrajinu je uvođenje sankcija Zapada protiv Rusije, koje govore da takav potez ne bi bio tolerisan. Prve sankcije uvedene su marta 2014. godine posle aneksije Krima. Zapadu, pre svega Americi, ovaj smeo potez Rusije kao da je istrgao očekivani slastan geopolitički kolač iz ruku, pa su smesta uvedene kaznene kontramere. U sankcije je uključen ceo Zapad, plus Japan, Australija i Novi Zeland. Blokirano je mnoštvo ruskih aktiva i ograničen rad ruskih preduzeća. Rusija je uvela uzvratne sankcije, koje su bile čak i brojnije nego zapadne. Ukazom predsednika Rusije od 6. avgusta 2014. zabranjen je uvoz određenog broja poljoprivrednih, prehrambenih proizvoda i sirovina iz SAD, EU i Kanade. Od avgusta 2015. proizvodi koji su mimo embarga uvezeni u Rusiju bivaju uništavani. Do danas broj sankcija se sa obe strane povećava, a sankcioni rat ne jenjava i on donosi velike štete ekonomiji Rusije, ali i nekim evropskim zemljama.
Smatra se da je na nemogućnost ruske ekspanzije uticala i cena nafte, koja se od 2014. godine naglo smanjivala pod nesumnjivim političkim pritiskom Amerike, što je značajno uticalo na rusku ekonomiju, jer oko 52% ruskog izvoza (nezvanično i mnogo više) otpada na energente, naftu, gas i proizvode povezane sa njima. Od juna do decembra 2014. godine cena nafte je sa 118 dolara naglo pala na 61 dolar za barel. Do avgusta 2015.
pala je na 55, a u januaru 2016. kretala se oko 38 dolara za barel. Shodno tome, rast BDP-a Rusije je stagnirao, 2014. godine pao je na 0,7%, a već 2015. pao je ispod nule, na –2%.
Očigledno, ekonomski pritisci Zapada dali su određene, ne male rezultate. Preduzete su i političke mere, pa su zemlje Zapada primenile pritisak protiv Rusije i na međunarodnom planu, ograničavajući je u međunarodnim organizacijama i formatima saradnje. Već 2014. zemlje su se vratile starom formatu „Velike sedmorice”, istisnuvši Rusiju iz postojeće „Velike osmorice”, uprkos tome što Rusija nikada nije direktno učestvovala u ratnim konfliktima na teritoriji Ukrajine. Očigledno je da Zapad ni po koju cenu ne bi dopustio direktni konflikt Rusije i Ukrajine, premda je Rusija u Ukrajini vodila specifični tip hibridnog rata.
U međuvremenu došlo je i do pada separatističkih ambicija u drugim delovima Ukrajine, što je moglo dodatno demotivisati Rusiju da vojno interveniše. Referendumi o samoopredeljenju uspešno su sprovedeni samo u Luganskoj i Donjeckoj republici 11. maja 2014, dok u ostalih šest potencijalno separatističkih delova Ukrajine to nije uspelo.
Nije bio beznačajan ni otpor ukrajinske vojske, koja je uspela delimično da smanji površine pobunjenih republika DNR i LNR, uprkos poraza u nekim bitkama koje su se tada vodile. Od 2016. godine linija razgraničenja praktično je zamrznuta.
Nije beznačajno ni to da je u toku konflikta neprekidno postojala stalna tenzija i napetost, nesloga između pobunjenih oblasti, to jest između njihovih elita koje su se nadmetale oko upravljanja obema teritorijama, a takođe i oko podele finansijskih sredstava koja su kao podrška dolazila iz Rusije. Koliko je konflikt ozbiljan govori podatak da između njih postoji čak i carinska granica, tako da je o nekom njihovom jedinstvu nemoguće govoriti. Ministar inostranih poslova Donjecke narodne republike 18. maja 2015. godine otvoreno je izjavio da je „Projekat Novorusija” (koji je računao na uključenje celog jugoistoka Ukrajine, potezom od Donjecka pa do Odese) zatvoren na neodređeno vreme.
Postoji tumačenje formiranja ove dve pobunjene oblasti kao oblik dimne zavese koju je Rusija bacila kako bi skrenula pažnju sa pitanja aneksije Krima na novostvoreni problem od trećerazrednog značaja. Premda je ovakva pretpostavka ipak samo špekulacija, ona realno može biti i potpuno u skladu sa istinom.
Na kraju, mora se reći da je Rusija svesna da je Ukrajina prezadužena zemlja sa velikim brojem stanovnika (preko 44 miliona) i da bi uključivanje osiromašene i deindustrijalizovane zemlje sa velikim nacionalnim problemom i unutrašnjim trvenjima bio i finansijski, i politički vodenički kamen oko vrata, koji na dugi rok ne bi mogla izdržati. Stoga se neki drastični potezi u smislu opšteg rata do daljnjeg ne mogu očekivati.
Više tekstova autora Dr Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
