Piše: Milan Vidojević
Ovo je kraj jedne epohe, dvadesetogodišnjeg prisustva trupa SAD i NATO pakta i građanskog rata, u kome je u periodu 2001 -2015. poginulo oko 147.000 ljudi, od toga više od 38.000 civila. Zapadni saveznici su za dvadeset godina uložili preko 200 milijardi dolara u pokušaju da od plemenskih milicija stvore funkcionalnu nacionalnu armiju. Ogromna sredstva su izdvojena u novcu i instruktorima iz SAD, Velike Britanije, Francuske, da se vojna obuka dovede na kakav takav nivo. Problemi su bili brojni: nepismenost među vojnicima je oko 50% tako da je skoro nemoguće obučiti ih u složenim logističkim operacijama protiv talibana. Najveći problem među ovim vojnicima je upotreba droge, neki strani vojni stručnjaci kažu da 50-70% ovih vojnika koristi drogu. Treći problem je visoka stopa dezertiranja vojnika i oficira, koja je pojedinih godina dostizala i 2.000 ljudi mesečno. Na kraju, veliki problem je i kukavičluk. Strani instruktori su čupali kosu s glave što u operacijama protiv talibana vojnici radije leže u zaklonu nego da napadaju neprijatelja, čak i kad su nadmoćni po broju i vojnoj tehnici. Da bi pokazali da se "bore," iz svojih M-16 ispale rafale ne nišaneći, a onda se povlače sa linije borbe, da ne kažem, beže.
Tako se Narodna armija Afganistana, koja je brojala oko 180.000 vojnika, organizovanih u sedam korpusa, dezintegrisala za dva meseca. Naravno da obaveštajni oficiri NATO pakta su sve ovo videli i javili komandi. Naravno da je Stoltenbergova izjava od pre neki dan, "Nismo očekivali tako brzi kolaps u Afganistanu," spasavanje obraza NATO pakta ali kada je najavio 14.aprila ove godine da će povlačenje NATO trupa početi 1. maja, kolaps afganistanske vojske bio je predvidljiv. Na stranu što trupa NATO pakta nije bilo više od 16.000, što je daleko od maksimuma iz 2011. godine kad ih je bilo 140.000.Naravno da je bolna tačka sem povlačenja i pada afganistanske vojske i ogromna količina modernog naoružanja koje su talibani dobili na tacni.
Da ova priča nema totalno crni ton, neka posluži informacija Si En En i drugih agencija sa lica mesta da su talibani zauzeli "skoro celu teritoriju Afganistana". Ne treba se previše oslanjati na Si En En naročito što su ti idioti u jednom tv prilogu nedavno "pohvalili talibane što nose maske prilikom napada." Da li novinarska imbecilnost ima granica?
Taj neosvojeni deo čine delovi teritorije poznat kao Dolina Panšir gde se organizuje pokret otpora protiv vlasti talibana, a ličnosti koje su se stavile na čelo antitalibanskog pokreta nisu za potcenjivanje. Prvi je Amrulah Saleh (rođen 1972.), potpredsednik Afganistana, višegodišnji ministar unutrašnjih poslova, direktor Nacionalnog direktorata bezbednosti, bio je član Severne alijanse Ahmada Šaha Masuda. Po ustavu Afganistana, pošto je Ašraf Gani, predsednik države, napustio Afganistan 15. avgusta, Saleh je sada faktički predsednik Afganistana.
Drugi je Ahmad Masud (1989.), sin čuvenog borca protiv ruskog prisustva u Afganistanu, Ahmada Šaha Masuda. Oni su etnički Tadžici i izuzetno ugledna i cenjena porodica. Ahmad je završio studije u Engleskoj, na Vojnoj akademiji Sendhurst u Londonu, a master iz međunarodne politike na Univerzitetu London. Vratio se u Afganistan 2016. i trenutno je na čelu Masud Fondacije i na čelu otpora u Dolini Panšir protiv vlasti talibana.On i Saleh su jedinstveni u odluci da se spreči ponovno stvaranje islamske države bazirane na principima šerijatskog prava. Veliku ulogu će sigurno igrati i njegovi stričevi koji su godinama bili ministri i diplomate.
Treći član ovog trijumvirata je Bismilah Kan Mohamadi (1961.), ministar odbrane Afganistana (2002-2010.), a od 19. juna 2021. - 15.avgusta 2021. načelnik generalštaba afganistanske armije. Radio je na organizaciji lokalnih policijskih i vojnih snaga (očito s malo uspeha), pristalica je decentralizacije vlasti, borac protiv korupcije u organima vlasti, otpustio je mnogo vojnih i policijskih službenika zbog ovog razloga.
Šta će biti s Afganistanom zavisiće od toga koliko će talibani uspeti da pomire etničke i plemenske netrpeljivosti, razlike i ambicije plemenskih vođa. Paštuni čine 42-48% stanovništva Afganistana, to je etnička grupa iranskog porekla, govori jezikom pašto, iranskog porekla, i jezikom dan, takođe iranskim dijalektom. Vrlo su brojni, oko 63 miliona, i sem Afganistana žive i u Pakistanu, gde su druga etnička grupa po brojnosti, gde čine 15-18% stanovništva. Ima ih u svim islamskim zemljama Bliskog i Dalekog Istoka, a jedini problem ovog naroda jeste njegova unutrašnja organizacija jer se sastoje od 350-400 plemena i klanova.To će biti velika prepreka u organizaciji talibanske vlasti i važan uticaj će imati pakistanske obaveštajne službe, kao što je bio slučaj u proteklih tridese godina. Pakistan, s kojim se graniči Afganistan na jugu i istoku, biće i najznačajniji trgovinski partner.
Tadžici u Afganistanu su druga po brojnosti etnička grupa i čine 27% stanovnika Afganistana. Tadžici su takođe iranska etnička grupa i govore jezicima Persije u više varijanti. U Afganistanu ih ima 18-27 miliona u zavisnosti od izvora, u Tadžikistanu preko 6 miliona, u Uzbekistanu između 8-11 miliona, opet u zavisnosti od procena.
Afganistan se na severu graniči upravo sa zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, sada nezavisnim državama, Turkmenistanom, Uzbekistanom i Tadžikistanom. Tu će ove etničke grupe i narodi davati podršku Tadžicima u Afganistanu i to može biti izvor novih tenzija. Upravo zato, a i da bi se sprečilo moguće prebacivanje talibana na sever, Rusija je poslala dve brigade svoje vojske u Tadžikistan, koje su raspoređene na granici sa Afganistanom.
Šta je nejasno iz ovih podataka? Šta to SAD i njeni saveznici ne razumeju? Nisu naučili da se u plemensko društvo, u ekstremnu islamsku svest ne može implantirati floskula o parlamentarnoj demokratiji zapadnog tipa, "Prava žene i dece," "poštovanje ljudskih prava," i to tragično neshvatanje vodi ka ratovima, mržnji, sankcijama, i unesrećuje milione ljudi.
Šta je jasno nama laicima koji pokušavamo da pratimo ova zbivanja? I ovde je vidljiva nekonzistentnost američke politike, tako tipična u proteklih trideset godina. Raspad Jugoslavije, stvaranje haosa, koji se nije razrešio Dejtonskim sporazumom. Napad na Irak, rušenje Sadama Huseina, haos koji još traje u toj zemlji i onda povlačenje. Svež je i primer Sirije, izazivanje rata kako bi se tobože pobedio ISIS, uvlačenje Kurda u celu priču, protiv Turske, onda njihova izdaja i ostavljanje na cedilu. Kao i sada u Afganistanu. Amerika sve svoje saveznike zasigurno ostavi na cedilu, pre ili kasnije. Prepusti ih njihovoj strašnoj sudbini, kad Americi breme koje nosi postane preteško. Sve to naravno objasni svojoj javnosti i glasačkom telu kao "demokratsku odluku," koja bi trebala da opravda njihovo ponašanje i odluke.
Čudno je kako države u čije se unutrašnje stvari mešaju SAD to ne vide. Sad kad su se uvalili u još jednu političku katastrofu ne znaju šta će. Kao, pobrinuće se za političke izbeglice iz Afganistana, razmestiće ih po drugim zemljama i opet stvoriti bezbrojne "izbegličke" probleme. Te izbleglice treba da prime zemlje NATO pakta, one su uzrok stradanja tih ljudi. Znam da će pokušati da ih razmeste i po zemljama koje s tim nisu imale nikakve veze. Kad smo već kod toga, kada će SAD da zatvore bazu Bondstil i napuste okupiranu teritoriju Srbije. Kad se već povlače iz celog sveta, mogu i sa Kosova.
Šta će biti s Afganistanom? Možda je povlačenje SAD i NATO pakta dalekosežan plan kako bi razbijeni ISIS dobio državu u kojoj može da preživi i reorganizuje se? Šta su prave namere talibana videćemo za mesec ili dva, kad učvrste vlast i počnu da donose odluke o životu zemlje.
Ostaće tužna istina koju neko treba da shvati, ko sa SAD-om uđe u bilo kakav politički savez, na kraju će biti izdan.
Prošlu kolumnu Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
