Piše: Dr Ivan Pajović
Nedavno je javnost bila zapanjena vešću da je državno preduzeće Telekom Srbija odlučilo da plati neverovatno veliku sumu od čak 600 miliona evra za pravo prenosa utakmica Premijer lige u narednih šest godina.
Čim se čuje takva senzacionalna vest, samo po sebi postavljaju se tri pitanja: odakle toliki novac, postoji li finansijska opravdanost, zapravo isplativost takve investicije i kakvo je stanje u drugim zemljama po tom pitanju.
Pre nego što se osvrnemo na paradoks tolike svote date za nešto potpuno nematerijalno, nije loše istaći da je multinacionalni rudarski gigant Rio Tinto do sada izdvojio 500 miliona evra za buduću eksploataciju našeg nacionalnog blaga, rude litijuma jadarit u podrinjskom kraju Srbije, dakle 100 miliona manje od rečene svote izdvojene za pravo na prenos utakmica. Šta bi se sve moglo kupiti ili u šta investirati tako veliki novac jedne osiromašene i zadužene zemlje kao što je naša izlišno je i govoriti. Takođe, potrebno je naglasiti da je 600 miliona evra svota veća nego što se budžetskim troškovima Srbije ukupno izdvaja za pravosuđe, zdravstvo, poljoprivredu, kulturu, ekologiju.
Upitan da komentariše ovakav poslovni potez, generalni direktor Telekoma Vladimir Lučić je izjavio da će to višestruko povećati profit i broj korisnika, ali je izbegao da kaže tačnu svotu iz ugovora, premda je ona procurela u javnost. On tvrdi da je cena potpuno tržišna, opravdana i da omogućava „da postanemo lider u regionu”. Iz Telekoma stižu i informacije kako očekuju da će ukupan dodatni prihod u narednih sedam godina biti veći od 1,2 milijarde evra.
Međutim, podaci govore da je nemoguće da ovako velika cena ima tržišni smisao. Takođe, poznato je da zemlje sa daleko više stanovnika, a višom cenom pretplate, plaćaju nekoliko puta manju cenu za prava na Premijer ligu od Telekoma. Nemačka i Austrija platile su godišnju cenu od 25 miliona evra, a Francuska 40 miliona, dok Srbija za ista prava plaća 100 miliona godišnje. Očigledno je da objašnjenja Telekomovih zvaničnika nisu utemeljena na nekakvim ekonomskim, već na političkim motivima, premda motiv takođe može biti pokušaj istiskivanja konkurencije po svaku cenu. Budući da su prava otkupljena pored Srbije, još i za Sloveniju i Hrvatsku, pretpostavka o političkim motivima može biti na mestu.
Izveštaji o poslovanju Telekoma govore da je ovom preduzeću ostvarila ukupne prihode od oko 1,1 milijardu evra, uz neto dobit od 4,16 milijardi dinara (35 miliona evra, dakle oko sedamnaest puta manje nego što je plaćeno pravo na Premijer ligu). U prethodne tri godine dug preduzeća narastao je sa oko 300 miliona evra čak na 168 milijardi dinara (1,4 milijarde evra). Odluka o pravima na Premijer ligu bez sumnje će još više povećati negativan bilans.
U svakom slučaju, Telekom je akcionarsko društvo u kom 4,8 miliona građana ima određeni deo vlasništva nad akcijama (negde oko 15%), pa je stoga obaveza preduzeća da izađe pred javnost sa objašnjenjem ima li isplativosti ovakvog postupka. U suprotnom, može se osnovano sumnjati da je ovakvo očigledno netržišno postupanje zapravo vrsta koruptivnog modela usmerena na nelegalno izvlačenje novca iz državne firme, a ne samo netržišna utakmica sa konkurencijom i pokušaj ostvarivanja političkog uticaja.
Prošlu kolumnu dr Ivana Pajovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
