Šta stoji iza – i šta sledi posle – dogovora o Severnom toku 2, podvodnog dvostrukog cevovoda koji će transportovati 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje, koji prolazi ispod Baltičkog mora iz Rusije u Nemačku, i u Evropsku uniju, analizira Nationalinterest.org.
Ekonomski sporazumi su deo šire strategije „pametne moći“ koja uključuje stratešku upotrebu diplomatije, ubeđivanje, izgradnju kapaciteta i projekciju moći i uticaja na načine koji su isplativi i imaju politički i društveni legitimitet.
Ova strategija spada u kategoriju takozvanog „hibridnog rata“, krovnog koncepta pod kojim možete prihvatiti sve ne-kinetičke radnje, uključujući i diplomatske sankcije, koje ne impliciraju upotrebu smrtonosne sile.
Ruska Federacija donosi široku strategiju sa ciljem ponovnog uspostavljanja sfere uticaja na području koje je prethodno kontrolisao SSSR.
Baltičke zemlje i Južni Kavkaz su bojišta „energetskog rata“, koji Moskva vodi u kontekstu šire strategije koja obuhvata različita sredstva i aktivnosti. Stoga je energetska strategija deo ruske „Velike strategije“. Pokušajmo ovu strategiju uokviriti u širi geopolitički kontekst.
Pošto međunarodna zajednica nije uspela da deeskalira sukob koji je ponovo zaživeo u jesen 2020. godine u Nagorno-Karabahu, ruski predsednik Vladimir Putin je posredovao u primirju između Jermenije i Azerbejdžana, a Moskva je angažovala mirovne snage kako bi ispoštovala primirje. Ovo je bila velika prilika za Rusku Federaciju da se učvrsti u regionu kao veliki igrač.
Zainteresovanost Moskve za ovu oblast je posledica činjenice da Azerbejdžan deluje kao čvorište energetskih cevovoda, nudeći rutu koja zaobilazi Rusiju kroz tranzitne države Gruziju i Tursku preko naftovoda Baku-Tbilisi-Ceihan (BTC), gasa Južnog Kavkaza gasovod (SCP) i Baku-Tbilisi-Erzerum (BTE), koji ide paralelno sa BTC-om 429 milja, pre nego što se priključi na tursku mrežu gasovoda.
Preko BTC-a, Baku prenosi svoju naftu i gas ne samo na zapadna tržišta već i u Kazahstan i Turkmenistan.
BTE, BTC i naftovod Baku-Supsa (oba kojima upravlja Britiš Petroleum), koji završava na Crnom moru na teritoriji Gruzije, i Baku-Novorosijsk (kojim upravlja partnerstvo sa ruskom kompanijom Transneft), glavna su nafta izvozni cevovodi Azerbejdžana.
Drugi azerbejdžanski gasovodi su Gazi-Magomed-Mozdok (koji vodi zajedno sa ruskim Gazpromom) i Baku-Astara. (Zbog tenzija sa Jermenijom, Azerbejdžan je potpisao sporazum o razmeni sa Iranom, koji snabdeva prirodnim gasom enklavu Nakhčivan, primajući proviziju od 15% na tranzitne takse).
Transjadranski gasovod (TAP), koji je EU četiri puta prepoznala kao „projekat od zajedničkog interesa“, transportuje prirodni gas iz Kaspijskog mora na evropsko tržište preko Turske, Grčke i Albanije, pa sve do Italije.
Naftovod je otvorio Južni gasni koridor, pravi kamen temeljac evropske energetske strategije, uprkos činjenici da TAP uključuje učešće autoritarnih vlada poput Azerbejdžana i Turske, koje Evropska unija osuđuje zbog njihovog nepoštovanja osnovnih ljudskih prava.
Ovo je samo jedna nova ruta, dodata postojećim rutama kojima Evropa prima prirodni gas, čineći njenu opskrbu energijom sigurnijom i fleksibilnijom. TAP će biti povezan sa Trans-anadolijskim gasovodom (TANAP) koji povezuje Azerbejdžan sa Turskom, nastavlja na evropska tržišta i sleće u južnu Italiju.
Još jedan veliki projekat potonuo je i unakazio rusku energetsku strategiju. Gasovod Južni tok – koji je do decembra 2014. godine, kada je državna kompanija Gazprom preuzela ukupne akcije, uključivao i italijanski Eni, francuski EDF i nemački Vintershal – trebalo je da obezbedi transport ruskog i kaspijskog gasa u Evropu kroz cevovod koji prolazi ispod Crnog Mora, kroz turske teritorijalne vode, sa terminalima u Italiji i Austriji.
Projekat je utvrđen u neskladu sa zakonodavstvom Trećeg energetskog paketa Evropske unije, koje propisuje odvajanje proizvodnih i prodajnih operacija kompanija od njihovih prenosnih mreža.
Ruska vlada je otkazala projekat 2014. godine, sedam godina nakon početka projekta. Južni tok se smatrao rivalom projektu gasovoda Nabuko.
Ako dođe do realizacije Trans-Kaspijskog gasovoda, koji uključuje izgradnju podvodnog gasovoda između turkmenskog grada Turkmenbasi do Bakua, to će takođe dodatno poboljšati status Azerbejdžana i kao proizvođača i kao tranzitno čvorište, umanjujući uticaj Moskve u regionu i zaobilazeći i Rusiju i Iran.
Zbog toga se Moskva oštro protivi projektu. Trans-kaspijski gasovod, čiji je predviđeni kapacitet 1,1 trilion kubnih stopa godišnje, jača saradnju između Gruzije i Azerbejdžana i izoluje Jermeniju, povlačeći Rusiju i Iran. Moskva i Teheran nisu gubili vreme udružujući snage po pitanju energije.
Ruski predsednik ukinuo je 13. aprila 2015. godine zabranu UN i odobrio izvoz raketnih sistema PVO S-300 u Iran. U svetlu ove odluke, možemo bolje razumeti regionalnu strategiju Kremlja. Jermenija oslobađa zadatak osporavanja teritorijalnog integriteta Azerbejdžana kroz sukob u Nagorno-Karabahu.
Moskva, koja se već obavezala direktno u gruzijskom sukobu, osiguravajući bezbednost Abhazije i Južne Osetije, ne namerava da se izlaže direktno u Nagorno-Karabahu, niti želi da rizikuje pokretanje spirale pokreta za nezavisnost koji bi mogli da izazovu posledice.
Post-sovjetski „zamrznuti sukobi“ održavaju se „vrućim“-ili barem „toplim“-da služe kao okosnica operacijama čiji je cilj povratak uticaja u regionu.
Severni tok 2 treba tumačiti istim objektivom, završava izlaganje Nationalinterest.org.
Rusija razvija novu hipersoničnu raketu dugog dometa i druge moderne sisteme naoružanja. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Webtribune.rs
