Piše: Vladimir Dimitrijević
Znajući da se tako ozbiljna poezija ne piše bez sveobuhvatne vizije časa u kome nastaje, Hamović je rešio da, pored zločina nacista, pomene i druga kraljevačka stradanja u Drugom svetskom ratu. Ugradio je u svoje stihove i angloameričko bombardovanje 1944, i mračne prizore iz istorije građanskog rata, ali i, pesnički presazdanu, činjenicu iz doba prevratničkog terora komunističkih oslobodiolaca: svedočenje Ratka Draževića, čuvenog Krcunovog likvidatora, potonjeg čelnika Avala filma (Titovog Holivuda) i plejboja.
Dražević je, u nastupu iskrenosti, Milomiru Mariću, tri godine posle Brozove smrti, priznao nedela koja je, sa svojim „pajtosima“, počinio u gradu obasjanom Žičom. Ubijali su, ubijali (uglavnom nevine), a zatim je, na tom mestu, podignuta višespratnica u kojoj je Kraljevčanin Hamović proveo četvrt veka, kao dečak na čijem obzorju se senke podrumskog zločina nisu pojavljivale sve do naših vremena. Prava priča iz Linčovog „Tvin Piksa“: gradić, naoko miran i komšijski rašćeretan, ali žrtve komunističkog terora nisu u grobovima dostojnim ljudskih posmrtnih ostataka, nego u podrumu jedne zgrade i u podsvesti Titovog roblja, koje o istini sme samo šapatom. Dragan Hamović oseća: to i jeste tema za pesmu.
Ispostavilo se da se lokalnim gradskim činiocima ne sviđa ideja da se Draževićev zločin pominje. Jak je on, misle činioci; neki od njegovih savrmenika i obožavalaca su još živi, a neki od obožavalaca, iako nisu bili Draževićevi savremenici, imaju tzv. „koalicioni potencijal“. Nisu to oni stari, Krcunovi, teše gradski činioci svoju uznemirenu savest; to su polusenilne dekice i koalicione dobrice – prave koale, koje ni eukaliptus ne grickaju prekomerno.
I tako se u Kraljevo, leta Gospodnjeg 2021, cenzura vratila ne velika vrata. Cenzor: pokojni Ratko Dražević.
Sporna pesma Dragana Hamovića
Tajna kraljevačkog Belog dvora
Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu Ozne u Kraljevu...
Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi 500-600 ljudi...
(Ratko Dražević)
Nicah usred urbanog i ugodnog zasada
Čak do sprata četvrtog: crven-cigla fasadna
A terasa kovana, masnom belom farbana,
Vidici bez granica u futur bez zabrana.
Beli dvorac ovdašnji: krotke snage Brozove
Grade život dostojan, spremni ako prozove
Na delatne podvige i kongrese povesne.
Sve udarce podzemne belo zdanje podnese
Iako se uruši Novogradnja Titova,
(Zbog projektnih grešaka, fušeraja, mitova!)
Guka jedna opstaje zatajena, odvratna:
Sužitelji podrumski, kosturnica poratna.
Temelji pod temeljem, držeći sloj opasni,
Buduće da pronikne – bivše mora otpasti.
Zašto je potreban kontekst?
Drugi svetski rat u nas bio je strahovit – on je značio rat svih naših neprijatelja protiv Srpstva, od okupatora („Narod kao što su Srbi ne sme da živi uz Dunav“, rekao je Hitler Nojbaheru), preko srbocidnih srbomrzaca koji su se na okupatore u svojim namerama oslonili (hrvatski, arbanaški, mađarski, bugarski nacifašisti) do naših otuđenika koji su rat želeli da iskoriste za veliki prevrat u ime „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, o kome je govorio Fridrih Engels.
NJihova borba nije bila samo protiv „okupatora i domaćih izdajnika“, nego je imala za cilj uspostavljanje komunizma po uzoru na Staljinov Sovjetski Savez. Time je pokrenut tragični građanski rat, koji se završio komunističkom diktaturom. Ne osporavajući, naravno, antifašizam partizanskog pokreta, ne možemo zaboraviti ni prevratnički teror koji je počeo u jesen 1944. godine, i odneo na desetine hiljada ljudskih života.
Dakle, Drugi svetski rat treba prikazati onakvim kakav je bio, u celini, a ne u fragmentima. I ono posle rata, u celini – a ne u fragmentima. Jer budućnost Srpstva je moguća samo na temelju istine, a ne na temelju istorijskih krivotvorina.
Milovan Đilas svedoči
O tome šta se dešavalo u trenutku kada partizani predvođeni Kompartijom, „mirisavim cvijećem“, osvajaju vlast u Srbiji Milovan Đilas u svom Revolucionarnom ratu kaže: „Zasigurno, među ubijenima je bilo i onih koje bi i najgori, najnepravedniji sud bio poštedeo. Ali, ratovi, a naročito revolucije i protu-revolucije se vode dogmatskim i ideološkim kriterijima – kriterijima koji u toku istrebljivanja postaju strast i praksa, običaj i vrlina: osoba je kriva ne neizostavno zato što je nešto učinila, nego naprosto zato što je nečemu pripadala.“
Ubijati, ubijati, ubijati – a onda prikrivati tragove. Sve u ime „svetlije budućnosti“.
Jedan dokument
U knjizi o nedelima crvenih prevratnika u Kraljevu, istoričar Dragan Drašković navodi jedan oznaški doument: „O kakvom radu i metodologiji je reč i kojim zadacima, najbolje svedoči Izveštaj od 15. novembra 1944. godine u kome jedan opunomoćenik OZN-e, 47. divizije NOVJ-a koji se tada nalazio u Ćupriji, traži: ʼDa bi ispunili zadatke postavljene od našeg naroda i naše partije, moramo svojski prionuti na rad i postati majstori svoga posla. Jedan od najglavnijih zadataka uopšte, danas je uništenje domaće reakcije – izdajnika – njihovo istrebljenje iz samog korena i davanje vlasti narodu. Da bi uspeli u ovome, moramo pre svega podići i učvrstiti organizaciju – Oznu. (...) Primetio sam i dostavljeno mi je da se streljanja ne vrše kako treba, odnosno, da se ne vrše konspirativno. Da se ubuduće ne bi grešilo i da se ne bi stavljale primedbe, saopštavam vam da se streljanje ne sme izvršiti u vojsci, odnosno, u vašoj jedinici. Ukoliko se ukaže potreba da se mora izvršiti streljanje, dostavićete mi podatke sa kojima raspolažete, i tek pošto vam ja dam odobrenje, streljaćete. Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna. Napominjem vam još jednom da se ovo odnosi na sve one koji se nalaze u vašoj jedinici. Imajte ovo na umu, jer ukoliko se ne budete držali ovoga, snosićete lično punu odgovornost.ʼ”
Zato je Hamović rešio da pesnički razobliči dželatsku konspiraciju i da ne prećuti ništa, pa ni krvave tragove prevratničkog terora.
Knjiga Dragana Draškovića
Pesnici traže nadahnuća u stvarnosti, i onda se bore da nađu „objektivni korelativ“ (Eliot), ali da ne izgube vezu sa onim što je bilo i što jeste. Tako je postupio i Dragan Hamović, koji je, u bljesku munje, shvatio da je četvrt veka živeo u zgradi koju su komunistički zločinci izgradili na mestu svog zločina.
Evo Draškovićevih činjenica od kojih polazi Hamović: „Ratko Dražević je u oslobođeno Kraljevo ušao kao sekretar Okružnog komiteta KPJ Kraljevo, formiranog u Vrnjačkoj Banji 1944. U Čačku je preuzeo okružnu OZN-u i vodio je u periodu 1945–1946. Kao rukovodilac Okružne Ozn-e, radio je neko vreme u Kraljevu. Sedište okružne Ozne bilo je u kući Nikolajevića na uglu Cara Dušana i Hajduk Veljkove, već pominjanoj kao zatvor.
O tim danima, u ispovesti datoj Milomiru Mariću za ʼDuguʼ u maju 1983. godine, Ratko Dražević je rekao: ʼMi smo streljali u zimsko doba u podrumu Ozne u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi 500–600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo zato što nisu bili po ukusu nas komunista” – bio je surovo iskren Ratko Dražević.ʼ Sve egzekucije – streljanja i likvidacije, vršene su pod rukovodstvom i nadzorom lokalne kraljevačke OZN-e, na čijem čelu je bio Milan Đoković – Pop (svršeni bogoslov) rukovodilac, i članovi Mijat Jovanović ʼStricʼ, Raka Vukajlović i dr.“
To se, kad se piše poezija, moglo prećutati. Hamović bi, kako reče Endi Vorhol, dobio svojih petnaest minuta slave – da je prećutao. Ali Hamović nije hteo da prećuti, pošto, kao jedan od pesničkih učenika Ivana V. Lalića, zna da glasovi mrtvih nisu i ne mogu biti mrtvi glasovi.
O pesničkom poštenju
Ivo Andrić je govorio da književnik mora govoriti i u ime onih koji nisu stigli da progovore, koje je „život krvnik“ pre vremena odveo. To je nalog pesnikove savesti: da peva u ime zanemelih. Da viče i plače ako treba. Ili da, kao Hamović, strogo, srezano, vajarski podseti na činjenicu, da zategne tetivu luka do pucanja, ali da strelu odapne samo u centar nacionalnog pamćenja. Jer, poezija je, kao i kultura, pre svega pamćenje. Ko ne pamti, nestaje u talasima Lete. Jer, pesma, pogotovo u nas Srba, nije bilo kakva „intelektualna rabota“ – ona je dar, ali i zahtev. Hamović se, odbijajući da se odrekne svog svedočenja o stradanju Kraljeva od ruku oznoubice Draževića, odrekao i honorara (pretpostavljamo pristojnog), i prenosa na televiziji, i „snimka za istoriju“, i svega čega se neko ko je manje pesnik, a više „konjukturščik“, nikada ne bi odrekao.
Nije, dakle, dovoljno samo rimovati. Treba i živeti. Uostalom, kako reče Milo Lompar, intelektualci nisu tu samo da bi nešto znali, nego da bi, kad zatreba, nešto i bili.
A mrtvi?
Da li neko smatra da poezija ne treba da se bavi ovim temama? I da li neko smatra da poeziju, kao u doba suđenja Gojku Đogu, treba cenzurisati? Da li neko zaista misli da će udboubica Ratko Dražević u istoriji srpskog naroda ostati upamćen samo kao plejboj i čelnik Avala filma? Da li neko zaista misli da se budućnost jednog naroda može graditi na kostima mrtvih koji nisu dostojno sahranjeni? Da li neko zaista misli da Bog, Koji nije Bog mrtvih, nego Bog živih, ne sluša glasove pobijenih za reč NJegovu? Da, baš tako piše o Otkrovenju Jovanovom ( 6,9-10): „I kad otvori peti pečat videh pod žrtvenikom duše zaklanih za reč Božiju i za svedočanstvo Jagnjetovo koje imahu. I povikaše glasom silnim tvoreći: Dokle ćeš, Gospodaru Sveti i Istiniti, odlagati da sudiš i osvetiš krv našu na onima što žive na zemlji?“
Što se prećutanih žrtava tiče, one pozdravljaju svaki čin spominjanja, sasvim u skladu sa onim što je, u svom zapisu „Mrtvi ćute“, rekao ruski religiozni mislilac, Semjon Frank: „Mrtvi ćute. NJihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla na mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokolenja.“
Osluškuj, Hamoviću, osluškuj. I ne odstupaj od istina otkrivenih Tvom pesničkom sluhu.
(Po želji autora kolumne Vladimira Dimitrijevića Pravda u nastavku objavljuje i otvoreno pismo Dragana Hamovića)
Novi prilog za cenzuru istorije i poezije
Ovo obraćanje javnosti manje je motivisano ličnim razlozima a više uverenjem da je njegov povod simptom nečega nedopustivog u savremenoj javnoj svesti i postupanju. Nisam mogao ni pomisliti da negdašnje ideološke zabrane, davno golim činjenicama zbačene, i dalje vladaju u sklopovima kulturnih i javnih aktera koji hrle u budućnost.
Piše: Dragan Hamović, književnik i naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu
Tematski ciklus ili poemu „Prisutni građani“ napisao sam kao predložak za dramsko izvođenje na kraljevačkom stratištu iz 1941. godine, povodom 80-godišnjice tragičnog događaja. Narudžbinu pomoćnika gradonačenika Kraljeva, pesnika Miloša Milišića, prihvatio sam rado i bezuslovno, krajem januara tekuće godine, jer sam od ranije pisao o toj velikoj, teškoj, ali i dovoljno ličnoj temi.
Osnovna autorska namera tokom pisanja poeme „u spomen kraljevačkih žrtava rata 1941–1945“ bila je da masovno oktobarsko streljanje ne posmatram kao izolovani događaj, nego da ga povežem sa drugim strašnim tragovima okupacije i građanskog rata u našoj zemlji i razdora među našim narodom.
Tekst sam, u osnovi završen, još sredinom aprila poslao naručiocu i tada je prihvaćen bez primedaba. Zatim, rukopis je predat reditelju Miodragu Dinuloviću na scensku adaptaciju, sa kojom sam se saglasio, uz manje korekcije. Dogovorili smo i štampanje poeme „Prisutni građani“ u celini, u okviru posebnih izdanja „Povelje“ o značajnoj godišnjici za našu ukupnu kulturu sećanja.
Tek je krajem juna, autor adaptacije, u prisustvu naručioca teksta, izrekao blagu rezervu prema mogućim reakcijama na stihove čiji je predložak svedočenje poratnog šefa Ozne za Kraljevo, Ratka Draževića. Ostareli revolucionar je, naime, pred svoj životni kraj, javno priznao da je u podrumu stare zgrade u ulici Cara Dušana ostala ručnim bombama zatrpana gomila leševa, većinom nevinih ljudi i da je na tom mestu docnije podignuta višespratnica.
A u toj novogradnji, na tom mestu, živeo sam četvrt veka.
Okidač za nastanak pesme „Tajna kraljevačkog Belog dvora“, ugrađene u poemu „Prisutni građani“, bio je upravo komentar pomenutog aktera likvidacije: „Dan-danas u toj zgradi živi 500-600 ljudi, a niko ne zna koliko je nevinih, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo zato što nisu bili po ukusu nas komunista...“
Ni ja sâm to nisam znao, sve do čitanja dokumenata i svedočenja u monografiji Vreme zla u kraljevačkom kraju 1941. i posle oslobođenja 1944. godine (2020), čiji je autor istoričar Dragan Drašković (str. 49–50). Otad se naprosto nisam mogao oglušiti o te mučne fakte iz šireg konteksta teme kraljevačkog stradanja u Drugom svetskom ratu, čija se prva i najcrnja epizoda zbila sredinom oktobra 1941. godine.
Objasnio sam da je tematika zločina „U ime naroda“ poslednjih decenija predmet ozbiljnih istraživanja, čiji su rezultati predstavljeni i na izložbi dr Srđana Cvetkovića koja je obišla većinu muzeja u Srbiji – uključujući i kraljevački Narodni muzej (2015). Razmere revolucionarnog terora, za vreme i posle Drugog svetskog rata, više niko ozbiljan i čestit ne dovodi u pitanje. Očito, objašnjenja nisu vredela.
Pored svega toga, aktuelni politički činioci Kraljeva, krajem vrelog jula, odlučuju da se ovi stihovi cenzurišu, da ne smetaju i ne izazivaju – prema rečima mojih sagovornika – reakcije Subnora i levih koalicionih partnera. Dobronamerno sam, iznova, skrenuo pažnju da je takva obazrivost posve izlišna, budući da je u javnosti davno uspostavljena realna slika o rečenom periodu i skinuti tabui epohe titoizma. I nisam pristao na naknadna uslovljavanja i skraćenja teksta, naročito ona okoštale ideološke vrste.
Ova tema znači mi mnogo više od svake političke ili materijalne kalkulacije. Nisu, znači, bili sporni stihovi kao stihovi, niti njihova dokumentovanost u istoriji – nego je odjednom postalo sporno pominjanje teme revolucionarnog terora – uoči očekivanih izbora!
O konačnoj odluci nadležnih da odbace naručen pa prihvaćen tekst, ukoliko takva odluka formalno i postoji, doznao sam posredno. Obavestio me je poznati glumac koji je odustao od učešća u komemorativnom programu u izmenjenim okolnostima, tj. prema pesničkom predlošku od pre četrdesetak leta, u više navrata izvođenom.
Ostaje da vidimo da li će otpasti i drugi deo dogovora – ne papirom formalizovanog, nego dogovora na reč i na obraz – o izdavanju zbirke „Prisutni građani“, kako bi čitaoci mogli da prosude o poemi i o pesmi „Tajna kraljevačkog Belog dvora“. Sporna pesma je, inače, zasebno i objavljena u časopisu „Povelja“ (3/2020).
Poema će svakako dospeti do čitalaca, makar i malobrojnih. Do šire, televizijske publike i učesnika komemoracije, neće. Ali će ostati zapis, kao i ovo svedočenje. Ovakav slučaj ne sme da ostane između četiri zida i nešto više pari ušiju.
Ostale kolumne možete čitati OVDE.
Izvor: Pravda
