Piše: Vladimir Dimitrijević

Li Pen: Duša pod opsadom

Danas, 11. septembra 2021, navršilo se dve decenije od napada na Pentagon i Svetski trgovinski centar, što je poslužilo NATO Imperiji za „rat protiv terorizma“, koji je unakazio i ojadio mnoge zemlje – od Avganista, prekao Iraka i Libije, do Sirije. Istovremeno, navodna borba protiv terorizma značila je orvelovske mere širom sveta. Pred čitaocima „Pravde“ je dragoceni tekst, nastao pre petnaestak godina, kao precizna analiza totalitarnih udaraca globalističke ološ – elite na slobodu planete, tobož u ime borbe protiv terorizma, nastale na osnovu priče pod naslovom „11. septembar 2001“.  Ovaj narativ je poslužio kao opravdanje za nasilje nad čovečanstvom. Danas se isto ponavlja sa „korona totalitarizmom“, koji globalisti koriste za dalje porobljavanje čovečanstva. Autor teksta je vrhunski obavešteni analitičar Li Pen, saradnik čuvenog „Časopisa protiv duhovnih falsifikata“( SCP Project ) koji je uređivao pokojni Tal Bruk. Li Pen je, kaže beleška o autoru,“obraćenik iz ateističkog marksizma. Pohađao je Univerzitet Harvard, gde je 1974. godine postao član društva Fi Beta Kapa, a 1976. godine diplomirao sa najvišim ocenama. Godine 1983. preselio se u Kaliforniju gde je magistrirao i doktorirao na Univerzitetu Berkli 1986. godine. Od tada se bavi sistemima zdravstvenih informacija i finansijskom analizom. Li je jedan od glavnih saradnika časopisa SCP.“ Ova analiza je, ponavljamo, pisana pre deceniju i po, i u njoj ima stvari koje su posledica perspektive – američki konzervativni protestant Rusiju i Kinu ne može gledati očima nekog srpskog analitičara. Ali, celina je više nego ozbiljna i prosvetljujuća.Čitajte ovaj tekst, i neka vam bude jasno zašto će „korona narativ“ kao sredstvo za uspostavljanje Novog svetskog poretka, zvanog „Veliki reset“, trajati još dugo.

Neizvesno je na koji način će ovo uticati na slobodu pojedinaca. Za jednog hrišćanina od ključne je važnosti da može da živi slobodno. Međutim, budući je broj ljudi koji ozbiljno shvataju omču što se sve više steže oko nas relativno mali, ovaj članak nastoji da prikaže šta se zapravo dešava. Fizička i duhovna stvarnost su usko povezane što posebno dolazi do izražaja u situacijama kada je duša pod opsadom.

Tendencije dokumentovane u članku „Kada država postane Bog“, objavljenom u prethodnom broju časopisa Journal of the Spiritual Counterfeits Project  i dalje su prisutne. I mada forma našeg Ustava nije promenjena, dovoljno bi bilo da dođe do napada velikih razmera na SAD, ili da neki rat u inostranstvu postane nepovoljan po nas, pa da njegove odredbe budu stavljene van snage „do daljnjeg“.

Atak savezne države na slobodu

Opravdavajući takav postupak kao nužan u ratnim uslovima, savezna vlada neprestano nastoji da ugrozi primenu Povelje o pravima.

U skladu sa Patriotskim zakonom, Ministarstvo pravde može „da koristi bibliotečku evidenciju kao dokaz na sudu, a može i da zahteva da FBI bude obavešten ukoliko se izdaju određene knjige. Ista odredba Patriotskog zakona propisuje i obavezu za provajdere Internet usluga da prijave evidenciju o pretrazi veb strana koju vrše korisnici njihovih usluga, uključujući termine koji se unose u pretraživače, posećene strane, vreme provedeno na Internetu, i sve kupovine odnosno finansijske transakcije izvršene putem Interneta.“  Licima koja prime takav nalog, zabranjeno je da o tome obaveste lice koje je predmet istrage. (Krajem septembra 2004. godine, jedan savezni sudija je utvrdio da je ova odredba neustavna.) Predsednik Buš insistira da Patriotski zakon bude obnovljen 2005. godine, i to tako da ne sadrži nikakva ograničenja u pogledu ovlašćenja Vašingtona. Buš je obećao i da će staviti veto na sve predloge zakona kojima se ograničava delokrug Patriotskog zakona. 

Godine 2002. Državni tužilac Eškroft je objavio planove o izricanju kazne zatvora američkim državljanima za koje se ustanovi da su „neprijateljski borci“, osumnjičeni za kolaboraciju sa islamskim teroristima. Ovi zatvorenici bi bili „kažnjeni kaznom zatvora, bez prava na kauciju, bez podizanja optužnice, pristupa advokatima ili prava na ćutanje.“  Kako je navedeno u jednoj pravnoj analizi za televizijsku stanicu CNN 2002. godine, Hose Padilja (proglašen za „neprijateljskog borca“) „trenutno se nalazi u zatvoru Nejval Brig u mestu Gus Krik, Južna Karolina.

U zatvoru u Gus Kriku ima dosta slobodnih mesta. Naime, prema izveštaju dnevnog lista Wall Street Journal, ovaj zatvor ima posebno krilo u kome bi moglo biti zatvoreno čak dvadeset američkih državljana koje vlada proglasi 'neprijateljskim borcima'. Sasvim je moguće i da Gus Krik nije jedina takva lokacija. U nedavno objavljenom uredničkom članku lista LA Times navodi se da je predlog sistema zatvorskih logora širi. Prema jednom od tih predloga, građani mogu biti pritvoreni i zadržani u vojnom pritvoru ukoliko tako odluči komitet – koji čine državni tužilac, ministar odbrane i direktor CIA-e. I opet, učešće sudova nije predviđeno ni u jednoj od faza ovog postupka. 

Ova crna rupa u zakonu već je progutala dva Amerikanca. Protiv jednog od njih, Hosea Padilje, optužnica nije podignuta još od maja 2002. godine, kada je Eškroft izjavio da Padilja namerava da napravi radioaktivnu bombu.  Drugi od njih, Jaser Edam Hamdi, deportovan je u Saudijsku Arabiju. Ministarstvo pravde mu je oduzelo američko državljanstvo pošto je Vrhovni sud u junu presudio da Hamdi polaže pravo da se brani na sudu.  (Umesto da dozvole Hamdiju da se suoči sa optužbom, vlada se sporazumela sa njim, oslobodila ga i izbacila iz države.)

Od 30. septembra 2004. godine, svim strancima koji ulaze u SAD na granici se uzimaju otisci prstiju i vrši se skeniranje njihovih lica.  Ove informacije, zajedno sa ličnim podacima i podacima o prethodnim putovanjima, pohranjuju se u centralizovanu bazu podataka. Ovi podaci, koji će se zatim koristi za kontrolu imigranata, mogu se razmenjivati sa svim policijskim organima, kako domaćim, tako i stranim. 

Ne postoje nikakva stvarna ograničenja u vezi sa načinom korišćenja takvih podataka od strane vlade, nije utvrđen vremenski rok u kojem je te podatke potrebno čuvati, niti je jasno predviđen način na koji bi lica koja smatraju da su podaci u sistemu netačni mogla da isprave lažne ili netačne podatke.

Nakon što je Amerika počela sa primenom programa pod nazivom U.S. Visitor & Immigration Status Indication Technology System (skraćeno: US VISIT, odnosno Sistem tehnologije za utvrđivanje statusa posetilaca i imigranata SAD), druge države su počele da primenjuju iste postupke na američke državljane. Američka administracija, međutim, podržava ovakvo širenje mreže kontrola. Kako izveštava agencija Privacy International: „SAD pozivaju na međunarodnu saradnju u primeni ove sheme. Prema rečima ministra Ridža [koji je na čelu Ministarstva za nacionalnu bezbednost]: 'Smatram da je od ključne važnosti da delujemo što efikasnije, a da bi se to ostvarilo nije dovoljna samo bilateralna saradnja sa pojedinačnim državama, već je neophodno obezbediti što veće multilateralno učešće, i to u najkraćem mogućem roku'. Kanada već prelazi na sistem uzimanja otisaka i skeniranja lica, u okviru 'Smartborders' programa. Velika Britanija planira uvođenje sličnog sistema koji bi se primenjivao na lica koja traže azil u ovoj državi, a koji bi verovatno podrazumevao upotrebu skeniranja dužice. Japan je osnovao radnu grupu za istraživanje mogućih biometrijskih rešenja. A grupa G8 i EU rade na izradi standardizovane politike obavezujuće za sve zemlje članice, u skladu sa kojom bi ove države zahtevale i uzimanje otisaka prstiju sopstvenih državljana. SAD podržava ovakvu internacionalizaciju. I mada New York Times tvrdi da je 'država mudro odlučila da [sva lica koja ulaze u SAD] treba da budu uključena u [program VISIT], koji podrazumeva poređenje fotografija i otisaka prstiju sa listom osumnjičenih terorista... što i nije isuviše teško primeniti', ne navodi se činjenica da će ubrzo i Amerikanci koji putuju morati da daju otiske prstiju, i to sve zbog politike SAD. U drugom slučaju opravdavanja politike, upozorena da bi druge države, kao odgovor na US VISIT, mogle početi da zahtevaju uzimanje otisaka prstiju američkih državljana, zamenica ministra za nacionalnu bezbednost, Asa Hačinson, je izjavila: 'Pozdravljamo odluku drugih zemalja da usvoje takav jedan sistem. Mi zapravo i očekujemo da će i druge zemlje usvojiti slične postupke'. Jedan drugi američki zvaničnik je izjavio da Amerika smatra da je sasvim u redu da i druge države uvedu slične zahteve. 'Mi generalno podržavamo uvođenje ovakvih mera na graničnim prelazima. Ukoliko ih bilo koja država usvoji, mi ćemo o tome obavestiti svoje građane, a konačni izbor prepustiti samim putnicima'.“ 

Ovde prvi put čitate sledeće: naši zvaničnici mirno prihvataju činjenicu da će, zbog naše restriktivne politike, strane države iste te mere primeniti na američke putnike. Amerika je nekada postavljala standarde slobode i slobodnog kretanja. Danas naša država predvodi nastojanja da se uspostavi svetski registar svih putnika i migranata.

U jesen 2004. godine, i Gornji i Donji dom američkog Kongresa izradili su predloge zakona o primeni preporuka Komisije koja istražuje terorističke napade od 11. septembra. Verzija Donjeg doma, H. R. 10, koju je podržao predsedavajući Donjeg doma, republikanac po stranačkom opredeljenju, sadržala je odredbe kojima bi se proširio delokrug Patriotskog zakona – ali to nije sve. Bilo da ova regulativa u budućnosti bude usvojena ili ne, značajno je što su zakonodavci uopšte uzeli u razmatranje sledeće ideje:

• „uvesti de facto nacionalnu ličnu kartu

• dozvoliti poslodavcima da vrše proveru prošlosti svog zaposlenog, kako bi dobili podatke o hapšenjima i pritvoru – a ne samo o presudama – i to bez ograničenja u pogledu daljeg objavljivanja ovih informacija

• ubrzati uvođenje najnovijeg sistema za nadzor avionskih putnika, Secure Flight, tako što će se odobrenje od Kongresa zatražiti tek nakon postavljanja ovog sistema, a ne pre toga

• zahtevati da Stejt department prouči izvodljivost formiranja svetske baze podataka sa informacijama o 'istoriji putovanja' američkih i stranih državljana, uključujući podatke o državama koje su posetili američki državljani

• zahtevati od Stejt departmenta da, u saradnji sa stranim medijima i vladama, utiče na način na koji mediji prikazuju ove novine

• stvoriti uslove da vlada lakše može da deportuje imigrante u države u kojima je dozvoljena njihova tortura ili u države sa kojima imigrant uopšte nije povezan

• proširiti odredbe Patriotskog zakona koje se odnose na prisluškivanje i uvesti zabranu pružanja materijalne podrške organizacijama proglašenim za terorističke organizacije

• otežati pristup sudu za nelegalne imigrante koji žele da ospore nalog za deportaciju.“ 

Presedan ovog zakona nalazimo još u doba Francuske revolucije. Krajem 1789. godine, jakobinska vlada je u Parizu osnovala komisiju koju istoričar Sajmon Šama opisuje kao „prvi organ revolucionarne policijske države. Ona je prisvojila sva ona ovlašćenja zbog kojih je prethodni režim bio tako oštro osuđivan: otvaranje pisama, osnivanje mreže obaveštajaca i špijuna, pretraga domova bez naloga, kreiranje mašinerije za osuđivanje građana i podsticanje patriota da sva sumnjiva lica ili radnje prijave nadležnim organima. Ovlašćenja ove komisije... uključivala su čak i pravo da osumnjičene drži u zatvoru sve dok, prema njenoj oceni, predstavljaju opasnost po patrie.“ 

Da rezimiramo: novinar Metju Brzezinski izveštava da se „državni tužilac Eškroft i ostali iz administracije [DŽordža V. Buša] često pozivaju na opasnost od terorizma da bi opravdali to što vladu čine sve većom, sve invazivnijom, i sve više militaristički i aktivistički nastrojenom. 'Moramo da iskoristimo sva sredstva koja su nam na raspolaganju', izjavio je Eškroft na skupštini tužilaca SAD u NJu Jorku.“  U tom pogledu, administracija je svakako ispunila svoja obećanja.

Države i gradovi ujedinjeni u nastojanju da od Amerike stvore tamnicu

Država i lokalne vlasti su se udružile sa neslobodarskim tendencijama Vašingtona, D.C. Savezna vlada postavlja trend, a ostali nivoi vlasti je prate u stopu.

• Sve američke države, a i neki od gradova (uključujući čak i Los Anđeles), po ugledu na saveznu vladu, osnovali su sopstvene agencije za nacionalnu bezbednost. 

• U 21 državi, policija je ovlašćena da uhapsi sva lica koja odbiju da se identifikuju na zahtev policije, čak i ukoliko ta lica nisu učinila nikakav prekršaj. U leto 2004. godine, Vrhovni sud je glasao 5-4 u prilog ovih zakona.  Rečenica: „Ličnu kartu, molim!“ više ne predstavlja samo kliše iz filmova o Drugom svetkom ratu – ona je sada zakon.

• Program „Multi-State Anti-Terrorism Information Exchange“ (skraćeno: MATRIX, Međudržavna razmena antiterorističkih informacija) predstavlja „inicijativu države Floride, s podrškom savezne vlade, kojom se predviđa kombinovanje policijske evidencije i komercijalno dostupnih podataka o običnim građanima. Cilj ove inicijative jeste da omogući policijskim službenicima da, na primer, pronađu sve vlasnike heng glajdera, slanovodnih akvarijuma, ili bilo koje nedavno kupljene potrošne robe u krugu od petnaest kilometara, i to jednim jedinim klikom kompjuterskog miša. Do sredine 2003. godine, preko 150 policijskih stanica u državi Floridi priključilo se na ovaj sistem, u okviru koga se državna evidencija kombinuje sa 12 milijardi komercijalnih podataka o običnim građanima.“  Počev od jeseni 2004. godine, sistemu su se priključile i države Konektikat, Mičigen, Ohajo, i Pensilvanija,  a njegove baze podataka sadrže 20 milijardi evidencija iz državnih i privatnih izvora.  Građani nemaju pravo na uvid u sopstveni dosije prikupljen u okviru ovog programa; da bi ostvarili takav uvid, oni moraju da se obrate pojedinačnoj agenciji ili firmi koja sistemu MATRIX obezbeđuje podatke. 

• U dva odvojena incidenta koja su se u septembru 2004. godine odigrala na severu Floride, dva osnovca (jedan osmogodišnjak i jedan sedmogodišnjak) uhapšena su, odvedena u lisicama, i zavedena u policijsku evidenciju zbog tuče.  (Ni u jednom ni u drugom slučaju nije korišćeno oružje.) Sigurno je da je bilo više takvih slučajeva, s tim što su ovi bili toliko drastični da su ušli u vesti. Treba primetiti i to da su se oba incidenta odigrala na Jugu, a ne na „politički korektnom“ Severu. Nastavlja se besmisleni sistem „nulte tolerancije“: nedisciplina koja je nekada kažnjavana batinama, produženim ostankom u školi, ili roditeljskom zabranom izlazaka, sada može biti povod za hapšenje.

• Mreža kamera za nadzor postavljenih na javnim mestima u Čikagu raste. Do 2006. godine, biće osnovana centralna kontrolna jedinica koja će pratiti sve što kamere snimaju. Ukoliko lica ili softver za „gledanje“ snimaka uoče bilo kakvu sumnjivu aktivnost (npr. kako neko „luta besciljno u krugovima, zadržava se ispred javne zgrade, zaustavlja automobil na auto putu, ili ostavlja paket i odlazi“ ), policija će biti upućena na lice mesta. Kako izveštava New Jork Times: „Mreža za nadzor neće obuhvatati samo kamere koje je postavila policija, već i kamere određenog broja gradskih organa, uključujući one nadležne za prevoz, stanovanje, i avionski prevoz. I privatne kompanije koje nadziru područje oko sopstvenih objekata imaće mogućnost da šalju snimljeni materijal centralnoj kontrolnoj jedinici koja se trenutno gradi u obezbeđenoj zgradi u gradu. Tih 250 novih kamera i novi sistem za njihovo praćenje treba da budu postavljeni do proleća 2006. godine. ... Ovaj projekat predstavlja odgovor grada Čikaga na opasnost od terorizma, ali će on istovremeno doprineti i smanjenju stope kriminala u gradu. Građani će, međutim, biti predmet veoma intenzivnog nadzora. Svako ko izađe u šetnju može biti pod gotovo konstantnom prismotrom. 'Iako neki građani ovaj sistem smatraju nekom vrstom Velikog Brata koji ih prati na svakom koraku, njegovim korišćenjem javna bezbednost biva unapređena u ogromnoj meri', kaže Huberman. 'Povratne informacije koje dobijamo od građana potvrđuju da oni pozdravljaju ove mere, jer one doprinose njihovom osećanju bezbednosti'. ... Umesto da ograničavaju buduću ekspanziju sistema, gradski zvaničnici pominju i mogućnost postavljanja kamera u vozila javnog prevoza i brze vozove, kao i u vozila gradske čistoće. 'Nismo ušli ni u vašu kuću, ni u vašu kancelariju', kaže gradonačelnik Dejli. 'Pločnici su u gradskom vlasništvu. Mi smo vlasnici ulica i puteva'.“  Dejli je demokrata, što samo pokazuje da obe stranke gaje želju za prismotrom. Čini se da im je cilj da stvore svet poput onog iz Orvelove 1984, u kome su svi javni prostori dvadeset četiri sata dnevno pod prismotrom budnog para očiju sa televizijskog ekrana.

• Na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji (RNC) u NJu Jork Sitiju ovog leta, lokalna policija je, rame uz rame sa federalnom vladom, učinila sve da onemogući proteste, bilo legalne bilo nelegalne. Kako kaže jedan očevidac: „Uopšte nisam shvatio da čak ni oni koji nisu planirali da budu uhapšeni ne mogu da pobegnu od vanpravnih taktika policije. Svi oni – od demonstranata starije generacije iz Lige za otpor ratu preko pravnih posmatrača iz Nacionalne asocijacije advokata pa sve do nevinih prolaznika – iznenada su se obreli u situaciji da ih policija zaustavlja i hapsi, uopšte im ne dajući mogućnost da odu odatle. Zapravo, kriminalizacija neslaganja sa glavnim tokom politike, koju represivna vlada podstiče i koja cveta u uslovima opšte histerije oko 'rata protiv terorizma', operacionalizovana je uz pomoć državnog aparata bezbednosti, preko Tajne službe do FBI-a, a zatim i NJujorške policije (NYPD). Nepune dve godine pre Republikanske nacionalne konvencije, 36.500 policajaca NJujorške policije obučeno je za ono što vlasti nazivaju policijskom akcijom 'brzog odgovora'. To praktično znači formiranje militarizovanih policijskih snaga koje su odlučne da suzbiju svaku pretnju, legalnu ili nelegalnu, nasilnu ili nenasilnu. Opremljeni dobro razrađenim tehnikama nadzora iz vazduha, iz specijalnih letilica, i tehnikama nadzora na terenu, policajci su sve vreme bili vojnički odlučni da suzbiju otpor.“ 

• Majk van Vinkl, iz Kalifornijskog antiterorističkog informativnog centra, formulisao je razmišljanje koje se nalazi u osnovi ove nove policijske strategije: „Ukoliko imate grupu demonstranata koji protestuju protiv rata, a povod tog rata je borba protiv međunarodnog terorizma ... terorizam vrlo lako može biti povod takvog protesta. Na neki način, protest protiv ovakvog rata sam po sebi predstavlja teroristički čin.“ 
Van Vinklova izjava je u duhu reči državnog tužioca Eškrofta, koji je krajem 2001. godine izjavio: „Potrebna nam je otvorena, racionalna debata, a ne raspirivanje strahova. Moja poruka onima koji huškaju Amerikance protiv imigranata i državljane protiv nedržavljana, kao i onima koji plaše miroljubiv narod gubitkom slobode bila bi: vaša taktika samo pomaže teroristima, utoliko što umanjuje naše nacionalno jedinstvo i slabi našu odlučnost. Za neprijatelje Amerike, ona je oružje; za njene prijatelje, ona je prepreka. Takva taktika podstiče ljude dobre volje da ćute suočeni sa zlom.“  Eškroftove reči predstavljaju eho reči Robespjera, vođe Vladavine terora za vreme Francuske revolucije, iz 1794. godine: „Odolećemo perfidnim insinuacijama da smo previše strogi, kojima neka lica nastoje da kritikuju mere koje su od javnog interesa. Ova strogost treba da plaši samo zaverenike, samo neprijatelje slobode.“ 

Totalitaristički mentalitet postoji i među običnim svetom u Americi, i među novim jakobincima iz Vašingtona D. C.

(nastaviće se)

20 godina od napada na kule “Bliznakinje”! Više o tome OVDE.

Izvor: Mediji