Piše: Vladimir Dimitrijević

Bilo kako bilo, Amerika se promenila, i to, kako se čini, nepovratno. Mi koji smo dovoljno stari da znamo kako se putovalo početkom sedamdesetih godina prošlog veka moramo se složiti sa komentarom DŽoa Sobrana, tradicionalističkog katoličkog pisca: „Ranije sam retko putovao avionom, ali kada sam to činio, samo bih ušetao u avion, kako gost. Nije bilo čak ni detektora metala! U avionu se moglo pušiti! To je bila jedna sasvim drugačija zemlja. Sve slobode ste uzimali zdravo za gotovo, nije vam ni padalo na pamet da bi vam ih neko mogao oduzeti. Danas se pitate šta vam je uopšte dozvoljeno. Zbog neke radnje koja je ranije bila potpuno uobičajena, danas možete biti uhapšeni, ili barem dobiti oštru opomenu nekog od mnoštva suvišnih članova osoblja na aerodromu ili u avionu koji sebe sada smatraju vladinim agentima – što su, manje-više, i postali. /.../ Čak i u predgrađima Vašingtona ne možete ući u sudnicu, a da prethodno ne prođete kroz detektor metala. Svaki građanin je osumnjičen. Došli smo dotle da suptilno ponižavanje prihvatamo kao neizbežno u životu. Vlada koristi terorizam kao izgovor da prisvoji na hiljade novih ovlašćenja, a sve to u ime bezbednosti, sigurnosti, zaštite, odbrane pa čak i zdravlja. Svuda možete videti znakove: „Na ovom aerodromu pušenje nije dozvoljeno'. Dozvoljeno! Čak se i zabrana, u čijoj osnovi se nalazi implicitna pretnja, zaodeva u ruho slobode. A zapravo, ona vam stavlja do znanja ko je gazda. I onda, sve te male zabrane zajedno stvaraju jednu novu atmosferu, u kojoj se navikavamo na novi odnos prema državnoj vlasti – odnos potčinjenosti, koji je bio nepoznat našim američkim precima. Jednom prilikom, prijatelj je trebalo da me sačeka na aerodromu. Po dolasku, čekao sam ga sat vremena na aerodromu. Uplašio sam se da mu se nije šta dogodilo. Kako se ispostavilo, bio je primoran da vozi u krug oko objekta, jer mu radnici obezbeđenja nisu dopuštali da se parkira na ivičnjaku ni jedan minut koliko mu je trebalo da uđe na aerodrom. Konačno sam stupio s njim u kontakt preko drugog prijatelja; na svu sreću, obojica su imali mobilne telefone. Mala neprijatnost? Tačno, ali je to samo jedna u nizu neprijatnosti koje moramo da trpimo kao deo našeg novog načina života. Baš kao što su u komunističkom režimu svi građani proglašeni 'drugovima' dok su u stvari bili osumnjičeni kao 'klasni neprijatelji' koje je neophodno neprestano motriti, i antiteroristički režim svakog od nas nužno posmatra kao potencijalnog neprijatelja. I nije uopšte bitno što je ovo atak ne samo na pravdu već i na zdrav razum; primena je nužno univerzalna, jer ako bi se u praksi pravile razlike, to bi onda predstavljalo 'diskriminaciju'. Mi se već šalimo u vezi s tim koliko je apsurdno pretresati stare gospođe, ali eto dokle vodi histerična logika 'bezbednosti': do sitničave tiranije koja ne štedi nikoga.“

I dok američki lideri od republike prave imperiju, ljudi, poput poslušnih ovaca, podržavaju ovaj proces. U anketi ABC News-a sprovedenoj u septembru 2003. godine, 58% Amerikanaca je izjavilo da smatra da vlada krši „neka od prava na privatnost“; 33% je smatralo da takvog kršenja privatnosti nema.1 Od onih koji smatraju da vlada narušava našu privatnost, 63% misli da je to opravdano.2 (Izračunajte sami: 69% Amerikanaca smatra ili da slobode njihovih sunarodnika uopšte nisu narušene, ili uviđa da je došlo do gubitka slobode – i to odobrava.) Neke od novih mera su zaista široko prihvaćene: 65% Amerikanaca smatra da islednicima treba dozvoliti da prisluškuju telefonske pozive i čitaju elektronske poruke ukoliko imaju nalog za to, da osumnjičene za terorizam treba držati bez suđenja u zatvoru Gvantanamo Bej, i da FBI treba da vrši nadzor javnih mesta, čak i ukoliko taj nadzor nije povezan sa nekim određenim zločinom.3 Međutim, ima i mera koje nisu popularne: samo 20% ispitanika podržava mučenje osumnjičenih za terorizam, a 23% smatra da takva lica treba deportovati u strane države gde će biti mučena.

Neokonzervativci koji diktiraju trendove mišljenja pišu knjige čiji je cilj da javnosti objasne nauče šta zapravo znači sloboda. Jedna od nedavno objavljenih takvih knjiga jeste knjiga Mišel Malkin, Odbrana pritvora: argumenti u prilog rasnom profilisanju u Drugom svetskom ratu i Ratu protiv terorizma. Ona kaže: „Za vreme rata, opstanak nacije je na prvom mestu. Građanske slobode nisu neprikosnovene.“ Malkin dodaje da u „vreme krize, građanska prava često ustupaju mesto bezbednosti, a sve to da bi se osigurao opstanak nacije. Da bi se očuvala republika, nekada dolazi do razilaženja između onoga što je legalno i onoga što je neophodno. ... Linkoln je prenebregao nalog Vrhovnog suda da ponovo uspostavi pravo habeas corpus jer nije hteo da dozvoli da se 'vlada raspadne' radi (sic) jednog zakona.“

Reči Malkinove podsećaju na reči Jakobinskog kluba iz obraćanja građanima Pariza 1791. godine: „najsvetija dužnost i najdraži zakon jeste zaboraviti zakon da bi se spasla patrie.“ Slično tome, na samom vrhuncu Vladavine terora 1794. godine, Robespjer je izjavio: „Revolucionarna vlada jeste despotizam slobode protiv tiranije“, a jakobinac Sen-Žist: „Ono što sačinjava republiku jeste potpuno uništenje svega što joj se nađe na putu.“

Opravdavanje mučenja: put do Abu Graiba

Policijske države su oduvek koristile nasilje protiv svojih podanika; bez soba za mučenje i logora, one i ne mogu opstati. U „Ratu protiv terorizma“ i Amerika se okušala u upotrebi instrumenata tiranije.

Kako su dešavanja u Abu Graibu pokazala čitavom svetu, Amerika muči svoje zatvorenike ukoliko oceni da je to neophodno. „Uskraćivanje sna i spoljnih stimulusa je opšte prihvaćeno, čak i od strane CIA-e, čije metode za dezorjentisanje zatvorenika uključuju još upotrebu droga, izglađivanje, hladnoću i zatvaranje u skučene prostore.“ Komandanti u Gvantanamo Beju čuvare ohrabruju da zatvorenike „xxxxxxxx koliko god mogu – da im nanesu malo bola.“ Kako saznaje organizacija Hjuman Rajts Voč, ovo je politika SAD, a ne rezultat postupaka koje je grupica loših vojnika preduzela na sopstvenu inicijativu: „Još uvek se ne zna tačno koji nivo uprave SAD je odobrio koje tehnike maltretiranja odnosno mučenja; ne zna se ni koji je dozvoljen stepen primene ovih tehnika, niti da li su one dobile nezvaničnu podršku. Jasno je, međutim, da su ove tehnike korišćene sistematski i u Avganistanu, i u Iraku, a u izvesnoj meri i u Gvantanamu. Jasno je i da je svrha tih tehnika da zatvorenicima nanesu bol, patnju i snažno poniženje. Nakon što su vojni i obaveštajni zvaničnici tu svrhu proglasili legitimnom, sasvim je prirodno da su obični vojnici počeli da smatraju da su čak i ekstremniji oblici zlostavljanja prihvatljivi. Drsko ponašanje određenih vojnika u Abu Graibu, koji su tokom zlostavljanja zatvorenika taj prizor fotografisali i pobedonosno gestikulirali, pokazuje da su ovi vojnici smatrali da nemaju šta da kriju od svojih nadređenih.“

DŽej S. Bajbi, koji je u to vreme bio šef kancelarije za pravne savete u Ministarstvu pravde, opravdava ovakve postupke u izveštaju koji je u avgustu 2002. godine podnet savetu Bele kuće: „Određeni postupci jesu surovi, nehumani i ponižavajući, ali ipak ne nanose bol i patnju koja je dovoljnog intenziteta da bi oni bili obuhvaćeni [pravnom] zabranom mučenja. ... Prema tome, možemo izvesti sledeći zaključak: da bi određeni čin predstavljao mučenje, on mora nanositi bol koji je teško izdržati. Da bi fizički bol bio okarakterisan kao mučenje, on po intenzitetu mora biti jednak bolu koji se javlja kao rezultat ozbiljne fizičke povrede, kao što je prestanak rada nekog organa, oštećenje neke telesne funkcije, ili čak smrt.“ Washington Post je pisao da Bajbijev izveštaj „sadrži tumačenje da 'pojedinačne radnje ne mogu da budu izvađene iz konteksta i da se na osnovu toga zaključi da one same po sebi predstavljaju mučenje'. U ovom memorandumu, navedeno je sedam tehnika koje sudovi smatraju mučenjem; to su: teška prebijanja pendrecima i palicama, pretnja smrću, paljenje cigaretama, elektro-šokovi u genitalije, silovanje ili seksualni napadi, i primoravanje zatvorenika da posmatraju mučenje druge osobe. 'I mada ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da postupci koji nisu nabrojani u ovih sedam ne predstavljaju mučenje', piše dalje u memorandumu, '... da bi određena tehnika isleđivanja bila nezakonita, ona bi po svojoj ekstremnoj prirodi i tipu povrede koja se njome nanosi morala nalikovati gore nabrojanim tehnikama. Da bi se nanošenje čisto psihičkog bola ili patnje smatralo mučenjem', navodi se dalje u memorandumu, 'takav bol odnosno patnja morali bi naneti značajnu i dugotrajnu psihološku štetu, koja traje mesecima pa čak i godinama'. Primeri takve psihološke štete jesu: nastanak mentalnih poremećaja, drogom izazvana demencija, 'posttraumatski stres koji traje mesecima pa čak i godinama, ili hronična depresija'. U slučaju psihološkog mučenja, međutim, islednik može da dokaže da je postupao opravdano ukoliko je 'proučavao stručnu literaturu, ukoliko se konsultovao sa stručnjacima ili analizirao dokaze stečene tokom prethodnog iskustva' kako bi pokazao da nije imao nameru da nanese ozbiljnu psihološku štetu, te da njegovo ponašanje 'ne predstavlja zakonom zabranjenu radnju.“1 (Nakon izrade ovog memoranduma, Bajbijeva karijera je procvetala. U martu 2003. godine, Senat je potvrdio Bušovo imenovanje Bajbija za sudiju u Devetom apelacionom sudu, u kome su prethodno prevladavali sudije liberali.)

Buš je, po svemu sudeći, delio Bajbijevo mišljenje, i proglasio izuzeće iz Ženevske konvencije ratnim zatvorenicima. U februaru 2002. godine, Predsednik je napisao: „Propisujem da se ni jedna od odredaba Ženevske konvencije ne primenjuje na naš sukob sa al-Kaidom u Avganistanu niti bilo gde drugde u svetu.“ Negde u to vreme, „predsednik je potpisao strogo poverljiv nalaz, u skladu sa zakonom, kojim se ministarstvo odbrane ovlašćuje da osnuje posebno regrutovani tajni tim specijalaca i drugih lica koji bi zaobišao diplomatske suptilnosti i međunarodni zakon i uhvatio – a, prema potrebi, i ubio – 'visoko kotirane' operativce al-Kaide bilo gde u svetu. Ovaj dokument predviđa i formiranje podjednako tajnih isledničkih centara u zemljama saveznicama, gde će se prema zarobljenicima postupati veoma strogo, bez pravnih ograničenja i bez opasnosti da javnost za to sazna.“ Ovaj program je nazvan „program specijalnog pristupa“. Poput neprijatelja sovjetskog KGB-a i južnoameričkih odreda smrti, i naši neprijatelji su počeli da „nestaju“.

Skandal koji je izbio u vezi sa zatvorom Abu Graib počeo je od odluke ministra odbrane Ramsfelda da program specijalnog pristupa i brutalne metode koje on podrazumeva primeni i na iračke zatvore. Kako primećuje Herš: „Do avgusta 2003. godine, rat u Iraku je napredovao loše, a iz mnoštva iračkih zatvora stizalo je malo značajnih informacija. Predsednik i njegov tim za nacionalnu bezbednost obratili su se za savet generalu Mileru, komadantu 'Gitma' [Gvantanamo Beja]. .... Rešenje, koje je Ramsfeld podržao a Kemboun sproveo, bilo je da se pređe ne grub tretman zatvorenih Iračana – to jest, da se primeni isti pristup kao prema zatvorenicima zarobljenim na ratištu u Avganistanu. General Miler je krajem avgusta pozvan u Bagdad da analizira postupke isleđivanja zatvorenika. Ramsfeld i Kemboun su otišli korak dalje od Gvantanama: proširili su primenu programa specijalnog pristupa i uveli nekonvencionalne metode ovog programa u Abu Graib. Komandosima je naređeno da u Iraku postupaju na isti način kao i u Avganistanu. Rečeno im je da prema muškim zarobljenicima primene grub tretman i seksualno ponižavanje. ... Jedan od viših zvaničnika CIA-e potvrdio je detalje ove priče, rekavši da ova operacija predstavlja ostvarenje dugogodišnje Ramsfeldove želje da kontrolu tajnih i paravojnih operacija preotme iz ruku CIA-e.“ Kako kaže Herš: „Koren skandala u Abu Graibu, prema tome, ne leži u zločinačkom nastrojenju nekolicine vojnih rezervista, već u oslanjanju DŽordža Buša i Donalda Ramsfelda na tajne operacije i upotrebu prinude – osvete po sistemu oko za oko – u borbi protiv terorizma.“

Američka praksa uključivala je i silovanje zatvorenih žena i dece. Kako izveštava list UK Sunday Herald: „Kasim Mehadi Hilas kaže da je početkom oktobra prošle godine bio svedok silovanja dečaka starosti od oko 15 godina u ozloglašenom Abu Graib zatvoru u Iraku. 'Dete je osećalo strašne bolove, a oni su sva vrata prekrili čaršavima', rekao je on u izjavi licima zaduženim za istragu zlostavljanja zatvorenika u Abu Graibu. 'Čuvši njegovo vrištanje, uspeo sam se preko vrata ... i ugledao [izbrisano ime vojnika] u vojnoj uniformi'. Hilas, kome su lično pretili seksualnim napadima u Abu Graibu, zatim detaljno opisuje užasan prizor vojnika koji siluje 'dečačića'. List Sunday Herald objavljuje svedočenje bivšeg zatvorenika Tar Salman Davoda: '[Video sam] dva naga dečaka; bili su vezani lisicama tako da stoje jedan prema drugom. Američki vojnik ih je tukao, a grupa čuvara to posmatrala i fotografisala. Tu su bile i tri žene vojnika koje su se smejale zatvorenicima. NJih dvojica, ta dva zatvorenika, bili su mladi.“

Tretman je bio sličan i prema odraslim ženama. Kako izveštava list UK Guardian: „Prvo svedočenje o skandalu u Abu Graibu nisu bile digitalne fotografije, već jedno pismo. U decembru 2003. godine, jedna zatvorenica iz zatvora zapadno od Bagdada uspela je da prokrijumčari poruku izvan zatvora. Sadržaj te poruke je bio toliko šokantan da je Amal Kadam Svadi i drugim iračkim ženama advokatima koje su se borile za pristup ovom iračkom zatvoru u početku bilo teško da u njega poveruju. U poruci je pisalo da američki čuvari siluju pritvorene žene, koje su tada, kao i sada, predstavljale neznatnu manjinu u Abu Graibu. Nekoliko žena je u drugom stanju, pisalo je dalje. Žene su primoravane da se skidaju nage pred muškarcima. Poruka je sadržala poziv iračkom pokretu otpora da bombarduje zatvor da bi žene spasao dalje sramote. Krajem prošle godine, Svadi, jedna od sedam žena advokata koje zastupaju zatvorenice iz Abu Graiba, počela je da prikuplja informacije o sistematskom zlostavljanju i mučenju iračkih žena zatvorenih bez optužnice koje su sprovodili američki čuvari. Kako je otkrila, to ne važi samo za Abu Graib, već se, kako se ona izrazila, 'dešava širom Iraka'. Novembra prošle godine, Svadijeva je posetila jednu zatvorenicu u američkoj vojnoj bazi u al-Karku, nekadašnjem policijskom kompleksu u Bagdadu. 'Ona je jedina žena koja je htela da priča o tome šta joj se desilo. Plakala je. Rekla nam je da su je silovali', kaže Svadijeva. 'Silovalo ju je nekoliko američkih vojnika. Pokušala je da se odbrani i povredili su joj ruku. Pokazala nam je šavove. Rekla nam je: 'Mi imamo ćerke i muževe. Za ime Boga, nikome ne govorite o ovome'.“

Ovakvom praksom tokom okupacije Iraka, SAD je potpuno poništila obećanje koje je Buš dao iračkom narodu one noći kada je započeo rat: „Svrgnućemo aparat terora i pomoći ćemo vam da izgradite novi Irak koji je napredan i slobodan. U slobodnom Iraku neće biti više agresorskih ratova protiv susednih zemalja, neće biti više fabrika otrova, neće biti više ubijanja disidenata, neće biti soba za mučenje i silovanja.“
A za ono što ne uradimo sami, angažujemo zemlje Trećeg sveta. „Lengli [sedište CIA-e] najhitnije al-Kaida slučajeve često šalje u Egipat, Siriju ili Pakistan, gde, prema navodima, zatvorenike vešaju, tuku po tabanima, i daju im elektro-šokove kroz testise ili anus. Američke diplomate  koriste neutralan termin za takvo deportovanje zatvorenika: predavanje.“ (U avgustu 2004. godine, jedan savezni sudija je od Ministarstva pravde zatražio „da objavi informacije o tretmanu zatvorenika u vojnim bazama i drugim objektima u inostranstvu“,4 uključujući logor Gvantanamo Bej, zatvor Abu Graib, i druge američke baze.

Vlada još uvek može da uloži žalbu na ovu presudu.

Odmah posle napada na Ameriku od 11. septembra, SAD je zatvorila 762 lica zbog kršenja imigracionih propisa. Kako se ispostavilo, „ni jedno od tih lica nije povezano sa terorizmom.“ „Izveštaj glavnog inspektora Ministarstva pravde, Glena A. Fajna, iz juna 2003. godine, utvrđuje da je Eškroftov način primene imigracionih zakona 'opšti i nasumičan'. U izveštaju je napomenuto da postoje 'značajni problemi' u načinu na koji Služba za imigraciju i naturalizaciju i FBI hapse i tretiraju zatvorenike, a da je priličan broj zatvorenika podvrgnut, kako izveštaj navodi, fizičkom i verbalnom zlostavljanju.“ Svi ovi zatvorenici su već oslobođeni; većina je deportovana. Međutim, 2004. godine, „kancelarija glavnog tužioca je odbijala da ispuni sudske naloge da objavi imena lica zatvorenih posle 11. septembra.“

Možda će se nekom ovi zahtevi učiniti neopravdanim, jer je SAD, na kraju krajeva, u ratu sa neprijateljima koji su naše građane ubili en masse i bez milosti 11. septembra 2001. godine. Međutim, pravni presedani upotrebljeni da se opravda mučenje „tamo“, mogli bi se jednog dana upotrebiti da se opravda isti postupak na domaćem tlu; potreban je samo dovoljno dobar izgovor za to.

Bajbijevim izveštajem iz 2002. godine počelo se sa rasturanjem starih zakona. Kako izveštava Hjuman Rajts Voč, u memorandumu Ministarstva pravde tvrdi se „da međunarodni zakoni protiv mučenja 'mogu biti neustavni ukoliko se primene na isleđivanje' koje se sprovodi za vreme rata protiv terorizma. Memorandum utvrđuje da principi 'nužnosti i samoodbrane predstavljaju opravdanja koja eliminišu svaku krivičnu odgovornost' lica koja su sprovodila mučenje zatvorenika pripadnika al-Kaide.“

U analizi koju su marta 2003. godine izradili advokati Pentagona nailazimo na iznenađujuće smele tvrdnje, uključujući i izuzeće predsedničkih zakona iz pravosudne kontrole i tvrdnju da izjava: „Ja sam samo izvršavao naređenja“ predstavlja validnu odbranu na sudu.
Kako navodi Washington Post:

„Izveštaj advokata Pentagona, pripremljen pod kontrolom advokata Vilijema DŽ. Hejnsa II, kaže sledeće: 'Da bismo postupali u skladu sa inherentnim ustavnim ovlašćenjima predsednika da upravlja vojnom kampanjom ... [zabrana protiv mučenja] se mora tumačiti kao neprimenljiva na isleđivanja koja se vrše u skladu sa ovlašćenjima koje on ima kao vrhovni komandant'. U izveštaju pentagonske grupe, koji je juče obavio Wall Street Journal, a pribavio The Post, dalje se kaže da se zakon iz 1994. godine koji zabranjuje mučenje 'ne primenjuje na postupke američkih vojnika' u Gvantanamo Beju. Navodi se i da se zakon protiv mučenja primenjivao na američko vojno isleđivanje koje se odvijalo izvan 'pomorske i teritorijalne jurisdikcije' SAD, kao što je slučaj u Iraku i Avganistanu. Međutim, i Kongresu i Ministarstvu pravde bi bilo teško da primene taj zakon ukoliko bi bilo pokazano da su vojnici SAD postupali po naređenjima predsednika. Izveštaj zatim naširoko analizira definiciju mučenja u skladu sa domaćim i međunarodnim zakonom, sa ciljem da vojnom osoblju pruži određene smernice u pogledu moguće pravne odbrane. Izveštaj Pentagona formulisan je veoma slično memorandumu Ministarstva pravde iz 2002. godine koji je napisan na zahtev CIA-e: 'Ukoliko je optuženi naneo povredu neprijateljskom vojniku tokom isleđivanja na način koji navodno krši neku krivičnu zabranu, on je to učinio da bi sprečio dalje napade terorističke mreže al-Kaida na Sjedinjene Države', piše u nacrtu izveštaja. 'U tom slučaju, MP [Ministarstvo pravde] može da tvrdi da ustavno ovlašćenje izvršne vlasti da zaštiti naciju od napada opravdava takav postupak optuženog'. U nacrtu se dalje navodi da optuženi vojnik može da se brani time da je izvršavao 'naređenja nadređenih' ukoliko je učestvovao u 'vanrednim isleđivanjima, osim u slučaju da je njegovo ponašanje bilo očigledno nezakonito'. I ovaj izveštaj, kao i izveštaj Ministarstva pravde izrađen na zahtev CIA-e, tvrdi da nanošenje bola i patnje samo po sebi nije nezakonito; da bi bilo nezakonito, bol odnosno patnja moraju biti izuzetno jakog intenziteta. Prošle večeri, portparol Ministarstva odbrane je izjavio da memorandum iz marta 2003. godine 'predstavlja ekspertsko nastojanje da se definiše delokrug zakona', ali zatim dodaje: 'Ono što je zakonito i ono što se primenjuje u praksi jesu dve različite stvari'. Zvaničnici Pentagona su izjavili da je njihova grupa proučila najmanje 35 tehnika isleđivanja, a Ramsfeld je kasnije odobrio korišćenje 24 ove tehnike u poverljivoj direktivi od 16. aprila 2003. godine, koja se primenjivala na sve aktivnosti u Gvantanamo Beju. Pentagon je odbio da obelodani 24 islednička postupka.“

U martu 2003. godine, Buš je upozorio Irak: „Ratni zločini će biti krivično gonjeni. Ratni zločinci će biti kažnjeni. I niko se neće odbraniti tako što će reći: 'Samo sam izvršavao naređenja'.“ Ovo upozorenje, po svemu sudeći, važi samo za jednu zaraćenu stranu.

Godine 1998. asistent predsednika Pol Bengala postao je notoran u okviru desničarske partije zbog toga što je s oduševljenjem pozdravljao izvršna naređenja predsednika Klintona: „Dovoljan je samo jedan potez olovke, i dobijamo zakon. To je baš kul.“ Klintonov naslednik koristi svoja predsednička ovlašćenja kako bi promenio Ustav, Povelju o pravima i međunarodno pravo. Administracija nemarno prelazi preko presedana, prava i tradicije, zanemarujući činjenicu da se političko klatno uvek vraća nazad. Instrumenti koje su oni proizveli mogli bi se u relativno kratkom roku okrenuti protiv njih, dok bi ih Novi Kodeks koji je njihova sopstvena partija utvrdila mogao sasvim poraziti.

Nastaviće se …

Prvi deo ovog feljtona pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda