Piše: Vladimir Dimitrijević

I globalisti i međuverski aktivisti shvataju da je religija osnov trajne civilizacije. Prema rečima tradicionalističkog istoričara Kristofera Dosona: „Verski impuls je taj koji proizvodi kohezivnu silu što ujedinjuje društvo i kulturu. Velike religije nisu kulturni nus-proizvod velikih svetskih civilizacija; upravo suprotno, velike religije suštinski predstavljaju temelj na koji se velike civilizacije oslanjaju.“ Prema tome, svaka stabilna i globalna „nova civilizacija“ mora biti izgrađena na temelju nove globalne religije.

Ser Frensis Janghazbend, koji je 1936. godine osnovao Svetski verski kongres, za vreme Drugog svetskog rata je pisao da „Novi svetski poredak predstavlja san čovečanstva, ali je za njegovo ostvarenje neophodan novi duh.“ Na međuverskoj konferenciji u Indiji, održanoj 1993. godine da bi se nastavilo sa radom Parlamenta svetskih religija iz 1893. godine, izvršni sekretar Nacionalne duhovne skupštine bahajaca u Indiji rekao je sledeće: „Kao što i sami uviđate, za novi svetski poredak neophodna je svetska religija. Ona će tragati za jednim novim usmerenjem, novim viđenjem morala koje će se primenjivati kako na pojedinca, tako i na društvo u celini.“ Leli Lukrecija Voren, lider Parlamenta svetskih religija iz 2004. godine iz Bocvane, ponavlja ovaj stav: „Religija je glavni instrument za uspostavljanje poretka u svetu.“

Episkopalni biskup Vilijam Sving izjavio je početkom 2004. godine: „Mislim da smo se svi mi veri naučili u plemenskom okruženju; međutim, ubrzo će doći dan kada ćemo svoju religiju morati da sagledamo u jednom širem svetlu, možda čak i u svetlu proširenog kosmosa. To će dovesti do jednog radikalnog oblika [sic] svih religija i celokupne teološke misli. ... Prema tome, veliki deo naših trenutnih aktivnosti jeste samo priprema za predstojeću versku eksploziju.“ On smatra da smo svi mi odrasli u „plemenskom“ verskom okruženju, i predviđa da će u narednoj fazi sve religije doživeti radikalnu promenu, „predstojeću versku eksploziju.“

Metju Foks, bivši katolički sveštenik koji sada služi tehno-kosmičke mise pod pokroviteljstvom biskupa Svinga, kaže: „Nema smisla osnivati novu religiju. To nam uopšte nije potrebno. Međutim, mi treba da preuzmemo suštinu iz svih religija koje već postoje, u procesu koji ja nazivam 'dubinskim ekumenizmom'. Objedinjavanjem najboljih elemenata svih svetskih religija, uspećemo, nadam se, da dobijemo jednu univerzalniju istinu. LJudski rod je mlad, i mi evoluiramo zajedno sa našom religijskom svešću.“ Slično tome, anglikanski biskup Majkl Ingam, iz Novog Vestminstera u Kanadi, u „Božićnoj poruci“ 1999. godine poručuje: „Već vidim vreme kada će osnivači i svetitelji iz svih tradicija – Mojsije, Isus, Muhamed, Buda, Guru Nanak, i tako dalje – biti poštovani i cenjeni u svakoj od tih tradicija.“ Ovo je ravno uvođenju modernizovanog rimskog Panteona u nekad hrišćanske nacije i primoravanju ljudi da prinesu simvoličnu žrtvu Novim vladarima Novog svetskog poretka.

Ako su sve religije podjednako istinite, a njihovi bogovi i svetitelji podjednako sveti, onda više nema opravdanja za širenje Jevanđelja. Kako reče Dalaj Lama 2001. godine: „Svako ko nastoji da obrati druge ljude, bio on hinduista, musliman ili hrišćanin, čini nešto što je loše, što nije dobro ... Ja sam oduvek smatrao da je bezbednije, bolje i razumnije zadržati sopstvenu tradiciju i sopstveno verovanje.“

Sving je 1998. godine izjavio da će „inicijativa za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija postati neizbežna kada svetu ponestane drugih opcija. Kada postane jasno da sastojak koji nedostaje autentičnoj diplomatiji jeste religija. ... Ujedinjene religije će nastati samo zbog toga što će ovaj naš sumorni svet to zahtevati. Vreme tog zahteva se približava.“ Sving ne kaže šta će biti povod tog „zahteva“, zašto misli da se „vreme tog zahteva približava“, ko će biti njegovi podnosioci, niti kako će taj „zahtev“ biti ispunjen. U jesen 2001. godine, biskup Sving je rekao isto to u svom obraćanju Međunarodnom diplomatskom savetu (MDS): „Izmenićemo istoriju sveta, jer svet neće imati više strpljenja sa religijom.“ Svet će poželeti da se religija „urazumi i donese mir svetu.“

(Oblik Nove religije će zavisiti od toga koji od njenih predlagača zadobiju prevlast. Prema tome, može se desiti da Bog ne bude samo podređen politici, već i da bude izjednačen sa Prirodom. Takvu viziju zastupa Gorbačov. Godine 1997. rekao je jednom novinaru Fondacije Gorbačov/Holandija: „Priroda je moj bog. Za mene, priroda je sveta. U Novom verskom poretku, verski lideri više neće služiti Bogu već izvršenju političke misije. Biskup je svetac. Drveće su moji hramovi, a šume katedrale.“)

Razlog Svingovog obraćanja MDS-u 2001. godine sam po sebi zavređuje pažnju. MDS, grupa koja je blisko povezana sa američkim Stejt dipartmentom, Svingu je dala priznanje za zasluge u promovisanju međunarodnog razumevanja. Predsednik DŽordž V. Buš je Svingu 6. novembra 2001. godine, tako, poslao pismo u kome je pohvalio i Svinga i rad Inicijative za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija. Aprila 2004. godine, esejista časopisa Public Interest objasnio je očiglednu nelogičnost činjenice da predsednik koji se izjašnjava kao evangelistički protestant podržava verski sinkretizam. To je, naime, strateška nužnost u globalnom „Ratu protiv terorizma.“ Komentator kaže da je Buš „odlučan da Ameriku svetu predstavi ne kao hrišćansku naciju kakvom je smatraju njegovi verski sledbenici, već kao univerzalnog promotera liberalne demokratije, koji, kao takav, u principu ne pravi nikakvu razliku izmeću hrišćanstva i islama. ... Koliko god bila teška borba protiv islamizma i kakve god žrtve bile neophodne, Buš ne može da ponovi Linkolnov poziv na hrišćanstvo, čak i ako pod hrišćanstvom podrazumeva veliki broj različitih denominacija. NJegova verska retorika mora biti 'sveobuhvatna', neutralna i sterilna.

NJegova administracija mora postati prva američka administracija koja je zaista metodističko – taoistički – indijansko – kvejkersko – rusko-pravoslavno – budističko – jevrejska (i muslimanska). Na taj način, pretnja islamskog terorizma udružena sa drugim faktorima nateraće zvaničnu Ameriku da prihvati još viši nivo sekularizacije odnosno sinkretizma.“ U svetlu ove potrebe, deluje sasvim izvesno da će federalna podrška Inicijativi za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija i sličnim poduhvatima samo rasti.

Sa Novom religijom nastaće i Nova etika. Kako je Hans King, svetski priznat liberalni katolički teolog, pisao 1998. godine: „Novog svetskog poretka ne može biti bez nove svetske etike – globalne ili planetarne etike koja će nastati uprkos svim dogmatskim razlikama.“ Nova etika, međutim, sadrži jednu letalnu odredbu. Kako kaže King, „Globalna etika“ mora biti „SPOSOBNA DA IZGRADI KONSENZUS. Prema tome, moraju se izbegavati izjave koje bi bilo koja od velikih religija odbacila a priori, tako da sporna moralna pitanja (poput abortusa ili eutanazije) moraju da budu isključena.“ Prema tome, u Novom svetskom poretku, lekari koji vrše abortuse ili eutanaziju moći će da nastave sa svojim smrtonosnim poslovanjem bez ikakvih problema.

Sedam smrtnih prekršaja (to jest, grehova) Nove religije uključuju: zagađenje, prenaseljenost, preveliku potrošnju, nacionalizam, patrijarhalizam, kapitalizam i „fundamentalizam“ (što u većini slučajeva znači širenje Jevanđelja Hrista radi). Verska ortodoksija će biti jedina jeres. Kako upozorava o. Ričard Nojhaus, urednik časopisa First Things: „Kad god je ortodoksija samo jedna od opcija, ona će ranije ili kasnije biti zabranjena.“

Ekonomija u Novom svetskom poretku

Naredni deo Novog svetskog poretka biće Nova ekonomija, u kojoj će socijalni poredak biti rekonstruisan tako da se reši ekološka kriza. Godine 1993. godine, Mihail Gorbačov je izjavio: „Proces promene se odvija veoma sporo, a sa stanovišta ekološke situacije – čak isuviše sporo. Međunarodni zeleni krst mora postati katalizator koji ubrzava ovaj proces.“ Gorbačov je Zeleni krst osnovao 1993. godine, kao međunarodnu aktivističku grupu za zaštitu životne sredine koja „promoviše pravne i etičke norme, i norme ponašanja, koje će dovesti do fundamentalne promene vrednosti, postupaka i stavova država, privatnog sektora i građanskog društva, neophodne da bi se izgradilo održivo globalno društvo.“

Podrška koju Zeleni krst pruža Inicijativi za usvajanje Povelje o zemlji predstavlja deo njegovih nastojanja da izazove takve „fundamentalne promene.“ Ova inicijativa se zalaže za to da Ujedinjene Nacije usvoje dalekosežan etički kodeks za zaštitu životne sredine. Prema rečima Gorbačova: „Nadam se da će ova povelja biti neka vrsta Deset zapovesti, 'Besede na gori', koja ljudima daje smernice za njihov odnos prema životnoj sredini u narednom veku i posle njega.“ Moris Strong, multimilijarder koji se zalaže za koncept „globalnog upravljanja“ i bivši izvršni direktor Programa za zaštitu životne sredine Ujedinjenih nacija, rekao je: „Stvarni cilj Povelje o zemlji jeste da ona postane poput Deset Božjih zapovesti, poput Univerzalne povelje o ljudskim pravima. Ona će biti simvol aspiracija i nastojanja ljudi širom sveta.“ Strong je pozvao da se ova povelja sprovede bez odlaganja, rekavši na State of the World Forum-u 1995. godine: „Ne bi trebalo da čekamo da politička demokratija pripremi put. Moramo da delujemo odmah.“ Izgleda da Gorbačov i Strong sebe smatraju zakonodavcima budućnosti, naslednicima Mojsija i Isusa.

Zagovornici Povelje o zemlji još više su razradili simvolizam „Deset zapovesti.“ Godine 2001. izgradili su „Barku nade“, veliki drveni sanduk nošen na motkama u kome se, na svitku od papirusa, nalazio primerak Povelje o zemlji. Na sve samite UN širom sveta putovali su sa tom barkom, kako bi zadobili podršku za usvajanje Povelje. Stiven Rokfeler, jedan od lidera pokreta za Povelju o zemlji, proširio je apoteozu Povelje. Aktivistima je 1997. godine rekao da se „Povelja o zemlji, sa svojom tripartitnom strukturom, može smatrati Drvetom života.“

Godine 1997. Zeleni krst je formulisao svoju totalitarističku filosofiju primene Povelje o zemlji: „Zaštita Biosfere, kao Zajednički interes Čovečanstva, ne sme biti podređena pravilima državne suverenosti, zahteva slobodnog tržišta ili prava pojedinaca. Ideja Globalne suverenosti mora biti podržana usvajanjem onih vrednosti koje priznaju ovaj Zajednički interes.“

Gorbačovljeva stalna podrška kolektivizmu ne važi samo za Povelju o Zemlji. On i dalje tvrdi: „Socijalistička ideja nije izgubila ni svoj značaj ni istorijsku relevantnost.“ Gorbačov dodaje: „Uveren sam da će nova civilizacija neizbežno poprimiti određena svojstva koja su karakteristična za socijalistički ideal, i njemu inherentna;“ ta „nova civilizacija“ će predstavljati sintezu svega što se već odigralo: „konzervativnog i radikalnog, liberalnog i socijalističkog, individualističkog i kolektivističkog.“

Prema mišljenju Gorbačova, za stvaranje „nove civilizacije“ neophodna je radikalna promena u pogledu na svet i ponašanju svih ljudi: „potreban je radikalan zaokret u našem načinu razmišljanja, zaokret koji je globalan, istorijski dugotrajan i humanistički u najpotpunijem i najistinitijem smislu te reči. Potrebna je revolucija u svesti koja će obezbediti osnov za jedan novi pristup suštinskom načinu života i oblicima ponašanja ljudi u današnjem svetu.“ On ne precizira na koji način će zadobiti pristanak javnosti na ovu sveobuhvatnu „revoluciju u svesti.“ Godine 2000, Gorbačov je izjavio: „Očigledno, ciljevi globalnog upravljanja ne mogu biti postignuti svi odjednom, iz jednog pokušaja. ... Prema tome, neophodno je da se ovom cilju pristupi korak po korak, da se poveća uloga postojećih institucija i da se podstakne koordinacija aktivnosti različitih vlada. Tu pre svega mislimo na Ujedinjene nacije.“

Gorbačovljevi bogati saveznici se slažu da je potrebno uspostaviti međunarodni i kolektivistički režim. Na zasedanju State of the World Forum-a iz 2000. godine,

milijarder DŽordž Soroš kritikovao je republikance i slobodna tržišta i zatražio da se osnuju međunarodne organizacije, slične Svetskog trgovinskoj organizaciji, koje bi mogle da propišu obavezujuća pravila o radnim odnosima i zaštiti životne sredine. Gorbačov je zahtevao uspostavljanje novih struktura koje bi upravljale svetskom ekonomijom: „Globalizacija je privatizovana. ... Postojeće institucije su pod uticajem određenih moćnih interesa. Moramo da počnemo da razmišljamo o nekoj vrsti vlade koja je adekvatna za ovaj izmenjeni globalizovani svet. Treba da razvijemo mehanizme interakcije između nacija-država i građanskog društva koji bi se suprotstavili procesu maksimiziranja profita kojim se umanjuju osnovne ljudske vrednosti.“

Politika u novom svetskom poretku

Treći stub Novog svetskog poretka bio bi novi politički i bezbednosni režim. Kad je Gorbačov osnovao Međunarodni zeleni krst 1993. godine, izjavio je: „'Ekologizacija' naše civilizacija i potreba za snažnom delatnošću u interesu čitave globalne zajednice neizbežno će imati višestruke političke posledice. Možda najvažnija od njih biće postepena promena statusa Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije će neizbežno morati da poprime neke aspekte svetske vlade. I zaista, taj proces je već počeo.1  Godine 1995. DŽim Garison (predsednik organizacije State of the World Forum) izrazio se još jasnije: „U narednih 20 do 30 godina, dobićemo svetsku vladu ... To je neizbežno.“ Godine 2003. Komisija o globalnom upravljanju organizacije State of teh World Forum predvidela je: „Kako 21. vek bude odmicao, sve integrisaniji globalni sistem će zahtevati sve sveobuhvatniji i sve više holistički pristup globalnom upravljanju.“3 Dva evropska zvaničnika izložila su, u dva različita perioda, idolatrijske implikacije Novog političkog svetskog poretka. Godine 1949. Pol Henri Špak, član Saveta Evrope (prethodnika Evropske unije) izjavio je: „Nama nije potreban još jedan komitet. Već ih imamo u izobilju. Ono što nama treba jeste čovek koji je dovoljno snažan da zadobije poverenje svih ljudi, i da nas podigne iz ekonomske močvare u koju tonemo. Dajte nam takvog čoveka, i, bio on bog ili đavo, oberučke ćemo ga prihvatiti.“ Godine 2000. Kris Paten (Komesar Evropske unije za spoljne poslove) rekao je: „U svakom slučaju, svidelo se to ljudima ili ne, Komisija mora da postupa u skladu sa aktivnom globalnom društvenom svešću. U prošlosti su ljudi tražili od Boga da ih izbavi od zla. Danas se obraćaju međunarodnim institucijama – a u Evropi je to Evropska unija.“

Novi svetski poredak neće biti samo idolatrijski već i makijavelistički. Robert Kuper, viši britanski diplomata, u eseju napisanom aprila 2002. godine pod nazivom „Postmodernistička država“ izlaže svoju viziju Novog imperijalizma u Novom milenijumu. Evropsku uniju opisuje kao „najsavršeniji primer postmodernističkog sistema. Ona pruža bezbednost kroz transparentnost, a transparentnost kroz međuzavisnost. ... Evropske države nisu jedini članovi postmodernističkog sveta. Od ne-evropskih zemalja, Kanada je svakako postmodernistička zemlja; Japan je prema svom usmerenju postmodernistička zemlja, ali mu lokacija ne dozvoljava da se u većoj meri razvije u tom pravcu. Kod Amerike, situacija nije baš najjasnija, jer nije jasno da li američka vlada i Kongres prihvataju međuzavisnost kao nužnu i poželjnu, to jest, da li posledice takve međuzavisnosti u vidu otvorenosti, uzajamne kontrole i uzajamnih intervencija prihvataju u istoj meri u kojoj to sada čini većina evropskih vlada.“

On „moderne“ države (poput Indije, Kine, Pakistana, i drugih koje se agresivno bore za ostvarenje svojih nacionalnih interesa) i „neuspele države“ doživljava kao potencijalne bezbednosne rizike.

Kuper predlaže da se sa onima koji se ne uklapaju u postmodernističku paradigmu valja oštro razračunati: „Postmodernistički svet mora da se navikne na ideju dvostrukih standarda. Mi međusobno funkcionišemo na osnovu zakona i bezbednosti zasnovane na otvorenoj saradnji. Međutim, kada su u pitanju staromodnije države izvan postmodernističkog evropskog kontinenta, moraćemo da koristimo grublje metode jedne ranije ere – silu, preventivne napade, prevaru, sve što je potrebno da bismo se izborili sa onima koji još uvek žive u devetnaestom veku, u svetu u kome je svaka država postojala za sebe. U međusobnim odnosima, poštovaćemo zakon; kada, međutim, izađemo u džunglu, moramo se voditi njenim zakonima.“ Ukoliko haotične države poput Avganistana „postanu toliko opasne da ih etablirane države više ne mogu tolerisati, na scenu bi mogao da stupi defanzivni imperijalizam. ... Znači, potreban je jedan novi imperijalizam – imperijalizam koji bi bio prihvatljiv u svetu ljudskih prava i kosmopolitskih vrednosti.“ U „pravim“ rukama, dvostruki standard će se koristiti kao opravdanje za sve što budući vladari budu želeli da urade.

Događaji od 11. septembra američkim, britanskim i evropskim liderima dali su povod da izgrade sopstvenu varijantu novog poretka.
Na konferenciji Laburističke stranke održanoj odmah nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, Toni Bler je izrazio nadu u globalnu političku i ekonomsku promenu: „Moramo iskoristiti ovaj trenutak. ... Kaleidoskop je prodrman, njegovo mnoštvo sićušnih delova je u pokretu i ubrzo će se ponovo slegnuti. Pre nego što se to desi, hajde da preuredimo svet koji nas okružuje, hajde da iskoristimo modernu nauku da svima obezbedimo prosperitet. Tu odluku nauka ne može doneti sama; to može da učini jedino moralna snaga sveta koji nastupa kao jedinstvena zajednica.“

U obraćanju Koledžu Evrope iz oktobra 2001. godine, belgijski premijer Gaj Verhofštat rekao je da je „DŽordž Buš stariji taj koji je, 1991. godine, dve godine nakon rušenja Berlinskog zida, i ubrzo posle pobede nad Sadamom Huseinom, pozvao na stvaranje Novog svetskog poretka. Učešće američkih snaga u Somaliji, u mirovnom procesu na Bliskom istoku, u Bosni i na Kosovu imalo je veće razmere nego što bi bilo neophodno da je Amerika prosto branila sopstvene interese. ... Ovo je bio prevelik zadatak, čak i za jednu velesilu. Pokazalo se da je Novi svetski poredak koji gradi i brani isključivo Amerika samo iluzija. ... U ovom trenutku, Novi svetski poredak nam je potrebniji nego ikad pre. ... Svet bismo mogli da uredimo uz pomoć već postojećih organizacija za regionalnu saradnju: Evropska unija, ASEAN, Mercosur, NAFTA, Afrička unija, Arapska liga, i SAARC u Južnoj Aziji. U tom smislu, potrebno je uključiti i države poput Kine, Rusije i Japana, i celu Okeaniju. Treba da učinimo prvi korak na putu ka jednom globalnom obliku savezne države, ka strukturi u kojoj realnost sve interaktivnijeg sveta konačno postaje i politička realnost. ... Potrebna nam je globalna politička vizija, politička protivteža sposobna da obuzda nekontrolisane sile, bile one tržišne ili ideološke. Evropska unija je model koji dokazuje da je to moguće. ... Danas sam želeo da pokažem da je Evropska unija najliberalniji politički projekat na našem kontinentu, projekat koji se može uzeti za primer Novog svetskog poretka koji će zaista početi da premošćava jaz između bogatih i siromašnih.“

Kondoliza Rajs, još dok je bila savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika DŽordža V. Buša, izjavila je da smatra da je teroristički napad 11. septembra predstavljao katalizatorski događaj, koji je „doveo do“ socijalne promene zasnovane na „novom konsenzusu.“ Svedočeći u aprilu 2004. godine pred Kogresnom komisijom za događaje od 11. septembra, Rajsova je rekla da „sada imamo mogućnost i obavezu da nastavimo dalje, zajedno. Odlučne i sveobuhvatne promene su nekada moguće tek nakon katastrofa. To su događaji koji rađaju novi konsenzus koji nam omogućava da prevaziđemo stare načine razmišljanja i delovanja. I baš kao što je Drugi svetski rat doveo do suštinske reorganizacije naše nacionalne odbrane i do formiranja Saveta za nacionalnu bezbednost, tako je i 11. septembar omogućio dalekosežne promene načina na koji štitimo svoju Ministarstva za nacionalnu bezbednost, on je objedinio i racionalizovao naša nastojanja da zaštitimo svoju domovinu; osnovao je novi centar za integraciju i analizu informacija o pretnjama i terorizmu; FBI je pod njegovim vođstvom transformisan u agenciju posvećenu borbi protiv terorizma; srušio je birokratske prepreke i pravne barijere koje sprečavaju razmenu vitalnih informacija između domaćih policijskih i stranih obaveštajnih agencija; a u saradnji sa Kongresom [sic] zvaničnicima je obezbedio nove instrumente, kao što je Patriotski zakon, za pronalaženje i zaustavljanje terorista.“

Rajsova je nakon 11. septembra izjavila ono što su čelnici Projekta za novi američki vek (Project for a New American Century, PNAC) izjavili 2000. godine: „Proces transformacije, čak i ukoliko izazove revolucionarnu promenu, najčešće je dug, osim ukoliko ne dođe do neke katastrofe koja deluje kao katalizator – na primer, do novog Perl Harbora.“ (Izgleda da PNAC, poput Rajsove, Gorbačova, Barbare Maks Habard i Zemaljskog saveta gaji određenu naklonost prema tim katalizatorima.)

Svetski ekonomski forum, osnovan 1971. godine, smatra domovinu. Predsednik Buš predvodi zemlju tokom ovog perioda krize i promena. Osnivanjem da igra ključnu ulogu u postavljanju globalnih ciljeva svake godine: „Svetski ekonomski forum je postao najvažnije mesto okupljanja međunarodnih lidera iz sveta biznisa, iz državnih, akademskih, medijskih, nevladinih i drugih građanskih organizacija. ... Jedinstvena atmosfera Godišnje skupštine omogućava formiranje globalnih partnerstava i saveza.“ Kako izveštava Forbes, na godišnjoj skupštini 2004. godine učestvovalo je „2.280 delegata iz 94 države, uključujući nekih 800 predsednika i generalnih direktora, milijardere poput Majkla Dela i Bila Gejtsa, 203 ambasadora i 31 šefa vlada i država.“ Na panelu Svetskog ekonomskog foruma iz 2002. godine na temu „Globalno upravljanje: šta treba da se promeni“, učesnici su se saglasili da „otpor koji Amerika pruža globalnom upravljanju usporava napredovanje sistema, ali su izrazili nadu da će teroristički napadi od 11. septembra doprineti spremnosti Amerike da se pridruži multilateralnom sistemu.“

Postojanje „globalnog upravljanja“ nužno podrazumeva postepeno gubljenje nacionalnih kultura, granice i tradicija. Američki Kongres je počeo da se kreće u tom smeru. U jesen 2004. godine, poslanica Donjeg doma Dejna Rorabaher (republikanac, država Kalifornija) predložila je izmenu ustava u skladu s kojom bi sva lica koja su dvadeset i više godina državljani SAD imala pravo da se kandiduju za predsednika. (Ustav od samog početka predviđa da samo državljani rođeni u SAD mogu da se kandiduju za predsednika.) Senator Orin Heč (republikanac, država Juta) predložio je sličnu meru u Senatu, što je učinio još i 2003. godine. Ovu izmenu je predložilo i nekoliko demokrata. Ovaj predlog je šaljivo nazvan „amandmanom Švarceneger“, jer bi, u skladu sa njim, sadašnji guverner Kalifornije, austrijski useljenik koji je američko državljanstvo stekao 1983. godine, imao pravo da se kandiduje za predsednika. Predlagači ovog amandmana tvrde da je ograničenje u pogledu porekla predsedničkih kandidata „zastarelo“, kao da poreklo, mesto rođenja i kultura u kojoj čovek odrasta i stiče obrazovanje nisu ništa drugo do slučajni, prolazni uticaji na njegovu ličnost i pogled na svet. Međutim, sa uspostavljanjem Novog svetskog poretka, poreklo ljudi će zaista postati slučajno i nebitno. Sirova ambicija, veze i podrška ostvarenju ciljeva Novih vladara postaće ključ uspeha.

Godine 2002. Klaus Grečman, generalni direktor Saveta Evropske unije obratio se Svetskom ekonomskom forumu sledećim rečima: „Da bismo uspostavili novi svetski poredak, potrebne su nam dosledne politike, ugledanje na najbolju praksu i lidersko partnerstvo. Poštovanje zakona, međunarodni standardi, zagarantovana, ali pravična, imovinska prava, odsustvo mita i korupcije, poslovna i državna etika i ljudska prava moraće da formiraju čvrst temelj za to.“ Međutim, u vanrednim situacijama, globalne „mreže“ će možda morati da postanu malo grublje. Prema Grečmanovim rečima: „Mreže ne deluju odozgo nadole, kao što to čine međunarodne hegemonije, već su one horizontalne sile zasnovane na sistemu u kome jedna komponenta kontroliše i proverava drugu. Ipak, to ne znači da u borbi protiv varvarstva i divljeg fanatizma mreže ne mogu da preuzmu, makar privremeno i delimično, formu i funkcije dobroćudnog globalnog levijatana.“

Mi smo navikli da verujemo da verski, privredni i politički lideri štite poredak u kome su napredovali i brane vrednosti u kojima su odrasli. Umesto toga, vidimo da neki od najuticajnijih ljudi na planeti postupaju kao „agenti promene“. To može dovesti do događaja koji su ranije bili nezamislivi – pa i do izgradnje Novog svetskog poretka na zgarištu starog.

U bici za prevlast

Plan za izgradnju Kuće tiranije već je izgrađen. Temelji se postavljaju, a jedino nerešeno pitanje jeste ko će izgraditi kuću, opremiti je i zatim početi da vlada iz nje. Mnogo je kandidata za ovo mesto, a njihova viđenja Novog svetskog poretka međusobno su neusaglašena.
• Neokonzervativni američki režim, koji teži ka ostvarenju globalnog kapitalizma, podržanog američkom kulturnom, političkom i vojnom dominacijom. NJihov cilj: „slobodna trgovina“ na globalnom nivou i izvoz post-hrišćanske kulture Zapada (uključujući klinike za planiranje porodice i holivudske proizvode) u sve države sveta.
• Evropska unija, naklonjena „socijalnoj“ državi, multikulturalizmu i jačanju Ujedinjenih nacija.
• Komunisti u Rusiji i Kini, koji se nalaze u pozadini i čekaju drugu šansu da preobraze svet.

Svi ovi politički kandidati shvataju da tradicionalna religijska verovanja i principi predstavljaju smetnju za ostvarenje njihovog projekta stvaranja Novog čovečanstva u Novom svetu. Uprkos suštinskim razlikama koje postoje između ovih sukobljenih sekularnih sila, svaka od njih će, iz sopstvenih sebičnih razloga, podržati sve što diskredituje i marginalizuje tradicionalne religije. To je verovatno razlog zbog koga sve one, u činu bizarnog jedinstva, pružaju podršku organizacijama kao što su Inicijativa za osnivanje organizacije Ujedinjenih religija i Gorbačovljev State of the World Forum.

Šta bi drugo, osim zajedničkog cilja, moglo da ujedini DŽordža H. V. Buša sa Mihajlom Gorbačovim, DŽordža V. Buša sa Grejem Dejvisom i DŽordžom Sorošem, i Dalaj Lamu sa crkvenim zvaničnicima Narodne Republike Kine? (Ova konvergencija interesa nije nužno svesna; moguće je da sve njih „magnetnoj steni privlače“ duhovne sile kojih oni nisu ni svesni.)

Ovo jedinstvo interesa je, najverovatnije, privremenog karaktera. Moguće je da će anti-američki interesi koji podržavaju Novi svetski poredak sarađivati dovoljno dugo kako bi više ili manje poljuljali poziciju SAD, i da će nastaviti sa marginalizacijom tradicionalnog hrišćanstva. Međutim, pošto ove prepreke budu uklonjene, može se očekivati da će se različiti predlagači Novog svetskog poretka obrušiti jedni na druge, u nastojanju da svetu nametnu svoju viziju.

Radikalni islam ima sopstvenu mesijansku viziju. NJemu, međutim, nedostaje državna moć, konvencionalna vojska i stabilna ekonomska osnova koji bi mu omogućili da učini nešto više osim da stvori haos – haos koji će zatim iskoristiti drugi kandidati za zadobijanje svetske vlasti. Osnovna taktika radikalnog islamizma, terorizam, nije oružje rastuće velesile, već je to najčešće samo oružje koje slabi koriste protiv jakih.
Svi planovi za uspostavljanje Novog svetskog poretka, bio on neokonzervativan, evropski ili socijalistički, imaju zajedničku manu: arogantnost. Medijski milijarder Ted Tarner, jedan od predsedavajućih organizacije State of the World Forum, govorio je u ime predlagača Novog svetskog poretka kada je za časopis E Magazine izjavio: „Ne treba gubiti nadu, zato što smo mi pametniji od opozicije, razmišljamo dugoročno i imamo bolje obrazovanje. Ja bih se uvek pre kladio na pametnu manjinu nego na glupu većinu. Zar ne biste i vi to učinili?“

Molitva i pokajanje

Imajući u vidu ove dugogodišnje nacionalne i globalne trendove, teško je formulisati obećavajuću političku strategiju za suprotstavljanje tim trendovima. Međutim, ukoliko se svako od nas odvrati od greha i zatraži Božju pomoć i prosvetljenje, ukoliko razazna znake vremena, ne udruži se sa zlom i ne pristupi preovladavajućoj obmani, već se u molitvi obrati Bogu da se smiluje na naše neprijatelje (i da im podari blagodat da isprave svoj život), izvršićemo svoju hrišćansku dužnost. Mi smo pozvani da budemo verni Hristu, a samo je Bog taj koji će nadvladati Novi svetski poredak, kada on nastupi.

Kakva god bila naša reakcija na ono što predstoji, neka bi ona bila zasnovana na ljubavi i krotosti. Svi bi trebalo da razmislimo od lekcijama koje je Aleksandar Solženjicin naučio za vreme svog zatočeništva u staljinističkom Gulagu: „Opijen mladalačkim uspesima, mislio sam da sam nepogrešiv, pa sam stoga bio okrutan. Imajući preveliku moć, bio sam ubica i tlačitelj ljudi. U trenucima najvećeg zla, bio sam uveren da postupam dobro, a imao sam i razložne argumente za to. Ali tek dok sam ležao tamo, na truloj zatvorskoj slamarici, osetio sam da se u meni po prvi put javlja pobuda da činim dobro. Postepeno mi je otkriveno da linija koja odeljuje dobro od zla ne prolazi kroz države, klase, niti političke partije, već kroz svako pojedinačno ljudsko srce, a zatim i kroz sva ljudska srca zajedno. Ta se linija pomera. Unutar nas, ona godinama oscilira. Čak i u srcima u kojima je ovladalo zlo, preostaje jedna mala oaza dobra. A čak i u najboljim srcima, preostaje ... jedna neiskorenjen, mali kutak zla. ... Nemoguće je u potpunosti prognati zlo iz sveta, ali ga je moguće ograničiti unutar svakog od nas. Upravo tada sam spoznao laž svih revolucija koje su se odigrale u toku istorije: one uništavaju samo one nosioce zla koji su njihovi savremenici (a da pritom ne uspevaju, usled preterane žurbe, da ih odele od takođe prisutnih nosilaca dobra). NJihovo nasledstvo time postaje samo to zlo, samo još više uveličano.“ Imajmo svi na umu ovu mudrost, čije je sticanje Solženjicina tako skupo koštalo!

Da li je UDBA nestala, saznajte OVDE.

Izvor: Pravda