Piše: Milan Vidojević
Vođe talibana su izjavile da neće dozvoliti teroristima bazu u Afganistanu, možda su zakasnili s odlukom. Vojnici SAD koji su povučeni iz Afganistana nisu se vratili u SAD. Raspoređuju se u baze američke vojske u raznim zemljama. Najviše u Ramštajn u Nemačkoj, u baze na Bliskom Istoku, možda neki kontigent stigne i u Bondstil. Dok su sve oči uprte u Afganistan, krenula je nova ofanziva u Siriji protiv Asada, a Izrael se priprema za eventualni napad na Iran.
Jasno je da nove geostrateške igre ne isključuju stara pravila, mnogo puta isprobana u lokalnim ratovima. Ta pravila podrazumevaju iskorišćavanje etničkih tenzija i neprijateljstava, plemenske osvete i versko ludilo koje traje vekovima. Nema zemlje u Evropi, Aziji i Severnoj Africi koja nije bila umešana u ovakvu vrstu ratova, bilo da je bila agresor ili žrtva. Obično akteri ovih ratova ostanu nepoznati, poneki vođa ostane upamćen, kao što je bio Osama bin Laden. I pre njega Abu Nidal, legenda palestinskog terorizma.
U nekoliko nastavaka ću vam odslikati njihove živote, političko delovanje organizacija koje su počele kao patriotski, oslobodilački pokreti protiv strane okupacije a završile kao terorističke organizacije
Abu Nidal - terorista u najam
Istraživati tajnu organizaciju i njene lidere nije lak zadatak. Nijedna organizacija, čak ni legitimna, ne voli da je istražuju ljudi spolja. Sama njena suština je tajnovitost. Ako progovore, članovi i bivši članovi, rizikuju smrt. Ali rascepi i dezertiranja su otvorili mali prozor, dozvoljavajući da se baci pogled na ono što se dešava unutra.
Od svih ljudi ogrezlih u nasilju na Bliskom Istoku, Abu Nidal je bio najveća zagonetka. Zašto je ubijao? Po čijem naređenju? Sa kojim ciljem? Kako je uspeo da preživi decenijama iako mu je polovina svetskih tajnih službi bila za petama? Zašto ga Izrael nikada nije napao, kao što je napadao druge palestinske frakcije? Nema karijere koja u novijoj istoriji baca više svetla na tajne ratove Bliskog Istoka, u kojima su dominirali prljavi trikovi i u kojima su stvari retko bile onakve kakvima su se činile.
Ovo nije lepa priča. Ovo je putovanje kroz podzemlja u kome caruje nasilje i koje izaziva gađenje jer su principi i obični ljudski obziri nepoznati i gde smrt vreba iza svakog ugla.
Abu Nidal je bio čovek neupadljive spoljašnosti, iako nekoliko izvora spominje njegovu ćelavu glavu, bistre oči i dobre zube. U srednjim godinama mu je zdravlje popustilo, mučio ga je čir i angina pektoris. Oblačio se neuredno, najčešće u jakne s rajsferšlusom i stare pantalone. Nije imao uočljivih poroka, nije se kockao, nije jurio žene, nije žudeo za luksuzom, čak ni za normalnim komforom. Jedva da je imao privatan život o kome bi mogao da govori. Viski, koji je pio noću u znatnim količinama, izgleda da je bila njegova jedina uteha.
NJegov dugotrajni, tridesetogodišnji život u ilegali, što je verovatno rekord u svetu tajnih operacija, ga je učinio rezervisanim prema ljudskim kontaktima. Fantazer sa malo obzira prema istini, živeo je u svetu nasilja, zabluda, straha, i kao i ostali akteri sveta obaveštajnog rada neizlečivo navučen na tajnovita saznanja i tajnu moć. Bio je majstor prerušavanja i izbegavanja opasnosti, nije verovao nikom, usamljen i svestan značaja samozaštite, živeo je kao krtica, skriven od očiju javnosti. Ličio je na rudnik protivrečnosti, podjednako brz i vrlo oprezan, u isto vreme hrabar i kukavica. Čak i njegovi neprijatelji su priznali da je bila potrebna velika sposobnost da se stvori disciplinovan i zastrašujući instrument terora, kao što je bila njegova organizacija. Vešt administrator, sa dobrim poznavanjem finansija, sakupio je pravo bogatstvo, koje je iznosilo nekoliko stotina miliona dolara. Bivši saradnici kažu da je bio sposoban za naporan rad i jasno razmišljanje u dužem periodu vremena i da je bio nesumnjivi lider koji, iako inspiriše u sledbenicima lojalnost i posvećenost, vlada svojom razgranatom organizacijom uz pomoć straha.
Jednom davno, na početku svoje karijere bio je čuven po svom vatrenom i nepokolebljivom nacionalizmu. Danas se pamti zbog svojih ubistava. Neki misle da je u pedesetim godinama života počeo da uživa u reputaciji zločinca i ubice i da se patriota pretvorio u psihopatu. Ubijati neprekidno u velikom broju, biti okupan krvlju, nije normalno ljudsko stanje. Takva pomerenost se obično može sresti u situacijama velikog stresa, kada je jedna zajednica zaslepljena mržnjom i strahom, i napada drugu, u vremenima rata ili kad je pojedinac duboko poremećen.
Ako Abu Nidal liči na tipičan primer rascepljene ličnosti, njegovo nesrećno i nesigurno detinjstvo, koje je spominjalo nekoliko njegovih prijatelja, možda je deo objašnjenja. Rođen je maja meseca 1937. godine u Jafi, drevnoj arapskoj luci na obali Mediterana. NJegov otac, Halil el-Bana, bio je solidan građanin čije bogatstvo je ležalo u zasadima narandži koji su se prostirali južno od grada. Svake godine lično je nadgledao branje citrusa i njihovo pakovanje u drvene gajbice koje su išle u Evropu, od Jafe do Liverpula, francuskom brodskom linijom otvorenom krajem devetnaestog veka. Hadži Halil bio je gospodar. Sa prvom ženom imao je jedanaestoro dece, sedam dečaka i četiri devojčice, i svi su živeli u prostranoj, trospratnoj kući od tesanog kamena, koja je bila na obali mora, tako da su deca lako posle škole odlazila na kupanje. Da bi izbegao vlažna leta na obali, Halil el-Bana je kupio kuću u selu u planini, na severu Sirije, u lepom kraju iznad luke Aleksandreta, koja je pripala Turskoj, protiv volje Sirije, voljom Francuske, uoči Drugog svetskog rata. Većina stanovnika ovih sela na obali bili su, i ostali, pripadnici sekte alavita, jedne od važnih sekti šiita. Da bi zaradili nešto novca, ovi siromašni seljani često su bili prinuđeni da svoje ćerke zapošljavaju kao poslugu u kućama bogatih porodica u regionu. Jednog leta porodica Bana je sa sobom u Jafu povela lepu alavitsku devojku od šesnaest godina. Halil el-Bana bio je opčinjen njome i u zrelom dobu se oženio, izazvavši bes ostatka porodice. NJegovo dvanaesto dete, budući Abu Nidal, sin bivše sluškinje, dobio je ime Sabri.
Nastaviće se.
Prošlu kolumnu Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
