Piše: Milan Vidojević
U to vreme, pod pritiskom događaja, počela je da se razvija u njemu sumnja o načinu kako palestinska borba treba da se vodi. Umesto otvorenih konfrontacija više je voleo indirektan pristup,pripreme u senci i iznenadan udarac kada ga neprijatelj ne očekuje. Ovu strategiju strpljivo je razrađivao upravo u periodu 1968-1973. godine kada je razvio i metod - terorizam, po kome će postati poznat. LJudi koji su ga znali kažu da je bio pod uticajem i da se formirao na principima jevrejskog desničarskog terorizma. Bio je impresioniran organizacijom Irgun, idejama agitatora rođenog u Rusiji, Vladimira Žabotinskog, koji se zalagao za nesputanu upotrebu sile, "gvozdenog zida" prema Arapima, u cilju uspostavljanja jevrejskog suvereniteta na obema obalama Jordana, a tu agendu su usvojili njegovi verni učenici Jicak Šamir i Menahem Begin.
Dva događaja u 1968. godini bila su od velikog značaja po tome što su usmerila Palestince u pogrešnom pravcu. Prvi se desio u martu, kada su oklopne jedinice Izraela, jačine 15.000 ljudi, uz podršku avijacije, prešle reku i napale Fatahove gerilske baze u Karameu. Baza i veći deo sela bili su zbrisani, uz mnogo nanetih gubitaka. Ipak, gerilci su se hrabro suprotstavili i uz pomoć jordanske armije uspeli da nanesu prilične gubitke Izraelcima. U vreme kada je posle događaja iz 1967. godine arapska demoralizacija bila totalna, činjenica da su Arapi prihvatili borbu je predstavljena kao velika pobeda. Polovina stanovnika Amana pohrlila je u Karame da zagrli preživele gerilce, a hiljade su se priključile njihovim redovima. Poneseni talasom opšteg sentimenta, idealizovani gerilci su sebe videli kao polubogove i njihovo šepurenje u Amanu i drugim gradovima, sa jasno izraženim ignorisanjem lokalnih vlasti, su kod kralja Huseina izazvali trenutnu zabrinutost jer je ova nedisciplinovana, naoružana masa bila opasnost za stabilnost njegovog režima. Nije čudno da je uskoro počeo tajne kontakte sa izraelskom stranom sa ciljem eliminisanja ove opasnosti.
Drugi odlučujući događaj bila je otmica El Alovog aviona na liniji Rim - Tel Aviv, u julu 1968. godine. Po sletanju u Alžir oslobođeni su svi putnici koji nisu bili izraelski državljani, žene i deca. Dvanaest Izraelaca zadržano je trideset devet dana dok iz izraelskih zatvora nije pušteno petnaest Palestinaca. Ovo je bila prva teroristička akcija te vrste, prototip za mnoge koje će uslediti i njen organizator bio je Vadi Hadad, doktor iz Bejruta i palestinski revolucionar, koji je sa još trojicom prijatelja i lekara, Sirijcem Hani el-Hindijem, Palestincem Žoržom Habašem i Kuvajćaninom Ahmedom el-Hatibom osnovao "Pokret arapskih nacionalista" (MAN), koji se brzo proširio arapskim zemljama, na čijoj je zastavi bio slogan, "vatra, gvožđe, osveta," a filosofija, da će ceo svet goreti dok Palestinci ne povrate svoja prava. Uskoro su Hadad i Habaš iz oeganizacije izdvojili Palestince i osnovali novu organizaciju, "Narodni front za oslobođenje Palestine" (PFLP), koja je, zavideći Fatahu na veličini i snazi ovoj ostavila operacije na kopnu, a sama se bacila na otmice aviona. Posle prve otmice izraelskog aviona usledile su brojne otmice avionadrugih zemalja, pa su mnoge kompanije počele da plaćaju velike sume PFLP-u kao mesečni danak, kako bi njihovi avioni bili pošteđeni. Ovaj novac, koji je iznosio milione dolara mesečno, omogućio je PFLP-u nezavisnost od arapskih sponzora i pokazao pravac kojim će krenuti mnoge palestinske grupe i organizacije. U Jordanu, u međuvremenu, previše samouvereni gerilci počeli su javno da govore o mogućnosti da se zbaci kralj Husein i preuzme vlast. Da je to moguće, pokazali su događaji u Adenu, gde je organizacija MAN uspela da izbaci Engleze i njihove arapske saveznike i preuzme vlast.
Čašu je prevršila akcija iz septembra 1970. godine kada je u otmičarskom ludili PFLP oteo tri aviona odjednom i primorao ih da slete u Jordan. Pritisnut od strane Sjedinjenih Država i pretnjom Izraela da će vojno intervenisati, razbesneli Husein je odlučio da preduzme drastične mere. Poslao je tenkove protiv gerilaca i nekih manjih sirijskih oklopnih snaga koje su prešle u Jordan da pomognu Palestincima. U borbama i bombardovanju izbegličkih logora poginulo je nekoliko stotina gerilaca, skoro deset hiljada je ranjeno, uglavnom palestinskih civila u logorima, a skoro tri hiljade boraca je zarobljeno. Bio je to crni bilans "Crnog septembra." Jednim udarom gerilci su izgubili svoje utočište u Jordanu, u kome su sanjali o tome da će potisnuti Izraelce sa reke Jordan i osloboditi Palestinu, stopu po stopu. San se raspršio kao mehur od sapunice, ta strategija će morati da se zaboravi, a ceo gerilski pokret potonuo je u beznađe i razočarenje. Iz udaljenog Kartuma Abu Nidal je s nelagodnošću pratio razvoj događaja. Predosećajući nepovoljan rasplet, samoinicijativno se vratio u Aman, nekoliko meseci pre dramatičnih događaja u septembru. I politički i vojno, činilo mu se da Palestinci idu pogrešnim pravcem. Vojno, njihova "oružana borba" bila je potpuno neefikasna i zbog nje su izgubili simpatije i podršku Jordana, arapske zemlje sa najdužom granicom sa Izraelom. Politički, palestinski otpor bio je daleko od disciplinovanog ili koherentnog pokreta. Komandoske grupe su se formirale, spajale, razdvajale, raspuštale, menjale imena, tempom koji niko nije mogao da prati. Razdvojene ličnim rivalitetom i mržnjom, sa divergentnim pogledima na ciljeve i način palestinske borbe, ove grupe su snagu gubile u međusobnim trvenjima.
Nije bilo sumnje da je PLO bila najveća i najuticajnija organizacija, nastala odlukama prvog Arapskog samita, održanog januara 1964. godine. Do 1969. godine struja koju je vodio Jaser Arafat obezbedila je kontrolu nad Izvršnim komitetom PLO i Palestinskim nacionalnim savetom, palestinskim parlamentom u egzilu. Pošto je njegova struja zagovarala pragmatični pristup i pokušala, pogrešno, da zadovolji sve frakcije, uskoro se našla blokirana unutrašnjim svađama. Već 1967. godine, Habaš, koji je odbijao svaku pomisao na bilo kakav kompromis sa Izraelom, osniva svoju organizaciju, PFLP. Naif Havatme osniva "Demokratski front za oslobođenje Palestine" (DFLP), marksističku organizaciju od onih članova koji su napustili PFLP i MAN, a 1968. godine se odvaja i Ahmed DŽibril i osniva PFLP-Generalna komanda, koja će naneti mnogo štete Fatahu svojom jednostranom filosofijom, koju je DŽibril formulisao u vrlo jezgrovitom obliku: Palestinci treba manje da pričaju a više da se bore. Podržavan od Sirije i Libije, DŽibril se specijalizovao za samoubilačke akcije u Izraelu.
(nastaviće se)
Tekst je pisan isključivo za portal Pravda, prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Prošlu kolumnu Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
